име: Славко
презиме: Јоксимовић
име оца: Ј.
место: Горобиље
општина: Пожега
година рођења: 1893.
година смрти: 1985.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Славко Ј. Јоксимовић (1893-1985), пуковник бивше Југословенске војске, носилац ,,Карађорђеве звезде са мачевима”, рођен у селу Горобиљу крај Ужичке Пожеге, основну школу завршио у Пожеги, гимназију у Титовом Ужицу, а Војну академију у Београду. Учесник је у првом балканском рату. По завршетку рата, сви преживели питомци треће године враћени су у Војну академију да заврше школовање, које је трајало до лета 1914. године, када почиње први светски рат. Тада је као наредник распоређен у четврту чету Четвртог батаљона Деветнаестог пука првог позива. Убрзо затим излази указ да је четрдесет четврта класа произведена у потпоручнике.
У I светском рату Славко Ј. Јоксимовић је два пута рањаван. У октобру 1915. године тешко је рањен код села Блаца. Као тежак рањеник пребачен је у Италију, а затим у Француску ради опоравка. Из Француске одлази на Крф, где је била наша војска. Иако још слаб и немоћан на свој захтев одлази на солунски фронт. Тада је био распоређен у четврту чету првог батаљона Дванаестог пешадијског пука.
По демобилизацији, Славко Ј. Јоксимовић иде на службу у вршачки војни округ, одакле га затим шаљу у Војну академију, за помоћника класног старешине. Одатле је премештен у Двадесет први пук за командира чете.
Честа премештања и нови задаци се и даље настављају и он прелази у Штип. Из Штипа прелази у Београд у војни одсек за команданта батаљона Другог пешадијског пука. Из Београда је премештен у Загреб. После службовања у Загребу, произведен је у пуковника и постаје командант вараждинског пука. Из Вараждина 1935. године је премештен у Травник, затим у Тузлу, па у Зајечар, где врши дужност команданта Двадесетог Пешадијског пука.
За заслуге у I светском рату 1919. године одликован је Орденом ,,Белог орла” четвртог реда. Пензионисан је у чину пуковника 1939. године.
Као пензионер враћа се у Пожегу и ступа у Земљорадничку странку. Као председник и организатор ове странке бори се за бољи статус сељаштва овог земљорадничког краја.
За време II светског рата, због последица из претходног рата, није директно учествовао у борбама, али је симпатисао и помагао наш народноослободилачки покрет.
После II светског рата живи у Београду, где и умире у 92. години.
Још за живота завештао је Народној библиотеци Пожега своју богату библиотеку, а Образовном центру у Пожеги педесет четири оригиналне уметничке слике велике вредности.
