име: Константин
презиме: Јосиповић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1887.
година смрти: 1919.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јосиповић Константин – Коста, сликар и резервни официр (Београд, 2. V. 1887 – Скопље, 7. VIII 1919).
Потиче из уметничке породице у којој је и брат Радивоје био сликар, а сестре Христина и Јелена, глумице. Основно и средње образовање завршио је у родном граду. Почео је 1902. радити код фирмописца и позоришног сликара Доминика де Андреа у Београду али после неколико месеци, због неспоразума са њим, напустио је посао. Сликарство је учио у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе Вукановића. Као државни питомац студирао је сликарство на Сликарској академији у Минхену.
Још није био завршио школовање, а мобилизација за балканске ратове затиче га на војној вежби, као водника у III чети II батаљона XVII пешадијског пука у Ваљеву. Са том јединицом учествује у оба балканска рата и показује велику тежњу за одбрану Отаџбине, храброст и ведро расположење, чиме значајно доприноси подизању борбеног морала сабораца. Посебну храброст испољава у борбама на Бабуни, код Алинаца и Битоља, а у селу Кукуричане са својим водом уништио је једну турску батерију која им је наносила велике губитке, због чега је одликован Сребрном медаљом за храброст. У рату са Бугарима имао је чин резервног пешадијског потпоручника, заступао командира чете и био је истакнут у борбама на Брегалници, Побијеном и Говедарнику, па је одликован Златном медаљом за храброст и и унапређен је у чин поручника.
Почетак Првог светског рата га затиче као водника у XVII пешадијском пуку па се истиче у борби на Церу и око Дрине. За заслуге у борбама 1914. одликован је Орденом белог орла са мачевима, а на Видовдан унапређен у чин резервног капетана II класе. Током 1915 године храбро се бори на Власини, око Призрена и Скадра и повлачи преко Албаније. После реорганизације наше војске на Крфу постаје командир чете у XVII пешадијском пуку. На Солунском фронту је у првим борбеним редовима око Островског језера, где одбија оштар бугарски напад. Учествује и у нападу на Кајмакчалан, где је рањен па је упућен у Бизерту на лечење. Већ почетком 1917. године враћа се у пук и прима Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. Један је од учесника пробоја Солунског фронта са чином резервног капетана I класе.
Сликао је иконостас Цркве апостола Петра и Павла у Рибници код Мионице 1909. и 1910. године. Тих година насликао је и неколико пејзажа, међу којима су најпознатији Рибничка пећина и Парк које је излагао на IV изложби Ладе у Београду. Био је ангажован и на уређењу српског и турског повиљона на међународној изложби примењених уметности у Торину 1919. године.
