Јовановић Ч. Мирослав

Јовановић Ч. Мирослав
Јовановић Ч. Мирослав

 

 

име: Мирослав
презиме: Јовановић
име оца: Ч.
место: Београд, рођен у Нишу
општина: Београд
година рођења: 1891.
година смрти: 1970.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988. и „Генерали и адмирали Краљевине Југославије“ Миле С. Бјелајац

 

Мирослав је рођен 27. октобра 1891. године у Нишу. У војску је ступио 1. септембра 1909. године. Каплар је постао 1910, поднаредник 1911, наредник 1912, а исте године је произведен у чин потпоручника. Поручник је постао 1913, капетан II класе 1915, капетан I класе 1918, мајор 1920, потпуковник 1924, пуковник 1929, а пешадијски бригадни ђенерал 1938. године.

Овако брзо напредовање Мирослава Јовановића уследило је због тога што је он био школовани официр. Учествовао је у српско-турском рату 1912. године, српско-бугарском рату 1913, албанској побуни 1913. и у првом светском рату 1914. до 1918. године. На солунском фронту је рањен али од тог рањавања није имао тежих последица.

Године 1912. и 1913. Мирослав је био ађутант Првог батаљона и водник Треће чете X пешадијског Таковског пука првог позива. Од 1914. до 1918. био је на положају командира чете у X пешадијском пуку у VIII пешадијском пуку и у српско-хрватско-словеначком пуку.

За ратне заслуге Мирослав је одликован: Сребрном медаљом за храброст 1913, Златном 1914, Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда 1918, Белим орлом с мачевима четвртог реда 1920. године. Од страних одличја Мирослав је носио Легију части четвртог реда, а добио је и још следећа одличја: Златну медаљу за ревносну службу 1920, Албанску споменицу 1921, Орден „Светог Саве“ 1925. и исти орден четвртог реда 1926, Карађорђеву звезду четвртог реда 1928. године, Југословенску круну четвртог реда 1930. и Југословенску круну трећег реда 1936. године.

После рата обављао је следеће дужности: 1919. и 1920. био је командир чете пешадијског пука краљеве гарде – Гвозденог, од 1921 —1923. године био је слушалац више школе Војне академије. Од 1924—1929. године био је командант батаљона истог пука краљеве гарде, 1930. и 1931. године помоћник команданта истог пука и на том положају је остао до 1932. године. Од 1933. до 1936. године био је командант Прве пешадијске подофицирске школе, од 1937-1938. године био је помоћник команданта Школе за пешадијске официре, а 1938. постаје командант пешадије Босанске дивизијске области.

У књизи „Генерали и адмирали Краљевине Југославије“ (Миле С. Бјелајац) се наводи:

Почетак Другог светски рата затекао га је у граду Нишу у коме је по повлачењу главнине војске остао са оперативним делом штаба Пете армијске области, командом и особљем Нишког гарнизона под заповедништвом генерала Антонија Стошића и његовим. За разлику од Петог јуришног (четничког) батаљона, који је делимично избегао комплетно заробљавање за време Априлског рата, то није био био случај са командом и особљем Нишког војног гарнизона. Целокупно људство је пало у ропство и највећи број је одведен у заробљенички логор Offlag VD у Офенбургу. Тако се међу нишким ратним заробљеницима нашао и Мирослав Јовановић са још три ђенерала: Антонијем Стошићем, Душаном Крстићем, и Јованом Аћимовићем.

Преминуо је у Београду 1970. године, где је и сахрањен.

Слични чланци: