име: Никола
презиме: Јовановић
име оца:
место: Бајмок, рођен у Бресколу
општина: Суботица
година рођења:
година смрти: 1958.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Никола је рођен у Брексолу, сада Румунија, у породици сеоског занатлије колара, који је имао тринаесторо деце. Никола је био по занимању трговачки помоћник. 1909. године илегално је пребегао из Аустроугарске у Србију. Бавио се трговином код више великих трговачких кућа у Београду.
Од првих дана рата са Аустро-Угарском 1914. године, Никола учествује као добровољац у српској војсци у јединици војводе Вука, најпре као редов а касније, кад се истакао храброшћу, као поднаредник. У тешким и одсудним биткама на Церу, када је задобио више рана, испољио је изузетну храброст, за које заслуге је, када је установљен војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, био одликован.
После опоравка од рана Никола је поново учествовао у више значајних битака на Колубари и Сувобору. У једној изузетно тешкој и критичној ситуацији за његову јединицу и део фронта који је она држала када је изгубио две трећине људства испољио је извапредну предузимљивост и храброст. Упадао је у непријатељске ровове и нанео му велике губитке. За овај подвиг поново је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, али овом приликом официрским редом. Рањаван је 17 пута. Никола Јовановић је био изузетно дружељубљив. Он није желео да сам убира признања, већ је одлучио да другу Карађорђеву звезду не прими него да се она додели другом старешини.
Као тежак рањеник Никола је при одступању преко Албаније остављен да се лечи у Крушевцу, где је заробљен. С обзиром на то да је као аустроугарски поданик сматран војним бегунцем осуђен је на смрт, а на поновном суђењу још два пута му је изречена иста пресуда. Тек на четвртом суђењу за велеиздају добио је доживотну робију и спроведен у заробљенички логор у Мађарској, где је био све до краја рата.
По завршетку првог светског рата као тежак рањеник, са краћом десном ногом, бива послат на даље лечење у Париз где остаје три године. Када се вратио био је војни чиновник у Генералштабу Југословенске војске. После неколико година је пензионисан као потпоручник, а касније је у резерви добио чин капетана.
Као добровољцу Николи је долељена земља и кућа у Бајмоку, код Суботице, где је живео све до смрти 1958. године. За време окупације живео је у Београду као пензионер у врло тешким условима. Породицу није имао, осим једног посинка који је умро после другог светског рата.
