име: Михаило
презиме: Јовановић
име оца: Т.
место: Крупањ, рођен у Јањи (Бијељина)
општина: Крупањ
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Михаило Јовановић је један од многих витезова из Босне који су као добровољци дошли да помогну Србима у ратовима од 1912-1918. године. Рођен је у Бијељини а умро је у дубокој старости у Крупњу.
Ево како је Михаило испричао своје ратне доживљаје, што је објављено у „ТВ Новостима“ 14. децембра 1984. године.
ОНИ СУ МАРШИРАЛИ НА ДРИНУ
УЗМИ, И ТИ СИ ЧОВЕК
Славу сјајних победа на Церу и Колубари поделиле су војводе, генерали, министри… а те су битке, ипак, добили обични војници, поцепани, босоноги, изгладнели, заражени тифусом, људи које је појединачна историја унапред заборавила. њима, и седамдесетогодишњици битке на колубари, посвећујемо овај фељтон.
„Међу јунацима церске и колубарске битке било је доста и оних који су се за Србију борили са друге стране фронта. Један од њих био је и Михаило Јовановић, Србин из Босне. Као пензионер, стално настањен у Крупњу, причао је 1963. године:
– Родио сам се у Јањи, недалеко од Бијељине. Тамо сам и одрастао. Још од малих ногу осетио сам невољу и муке које нам је донела аустријска окупација. Често сам погледао преко Дрине на српску страну. Једнога дана прешао сам. Прошао сам између аустријских граничара и дошао у Србију.
Ту сам ступио у добровољачку комитску чету војводе Ђорђа Скопљанчета. Борио сам се с том четом против Турака по Старој Србији и Македонији, али се нешто замерих неким главешинама. Сазнао сам чак да ће ме због тога, можда, и убити. Нисам имао куд него одох у аустријски конзулат и пријавих се, иако сам знао да ме тамо чека тамница, да се добровољно вратим онамо одакле сам једном побегао. Одлежах годину дана у Петроварадинској тврђави, а онда ме пустише, али ме отераше у војску. Одредише ми да служим пет година, али ме помиловаше 1907. године, поводом седамдесет седмог рођендана цара Фрање Јосифа.
Вратио сам се кући, али нисам био од неке велике вајде породици. Потуцао сам се од немила до недрага, тешко сам састављао крај с крајем. Умео сам добро да пишем, па сам помагао инжењерима и геометрима док су премеравали путеве по Босни. У то време поново сам успоставио везе са својим пријатељима у Србији. Њих сам обавештавао шта се дешава на оној страни.
Године 1912. кад започе рат против Турске, ја поново пређох у Србију. Оставих жену и радњу коју сам тек био отворио. Дођох у Београд код Милана Прибићевића с намером да ступим у српску војску, али он ме одговори „Јок“ рече – „ти си нам потребнији у Босни него овде“. Покушавао сам да га убедим, али он је био упоран да се вратим натраг. Извади банку и даде ми: „Ево ти за путне трошкове“. Мени би жао што ме тако испраћа међу Аустријанце, па извадих из џепа златан наполеон и рекох: „А ја ово прилажем за српске војнике“.
Из Београда одох за Нови Пазар, па одатле за Босну, али се опет вратих у Србију те са комитама ратовах против Турака. Кад се рат заврши, послаше ме као обавештајца на границу. Сектор ми је био река Дрина, од Љубовије до Раче. Прикупљао сам обавештења и одржаво везе са нашим повереницима у Босни.
Међу повереницима, који су ме извештавали о јачини и бројности аустријских војника – а већ се знало да Аустрија припрема напад на Србију – био је и мој кум. Пошто је био пекар и снабдевао хлебом Поћорекове војнике, био је најпогоднији за извештаје о њиховом бројном стању. Али, једнога дана, не знам због чега, он реши да ме изда. Кад сам долазио на заказано место, близу границе, на босанској страни, приметим да се у заседи налазе аустријски војници. Уместо да сам одем тамо, ја послах једног сељака, који је имао дозволу за прелаз преко границе. Кум ме позва да дођем слободно, да ме тамо чека и жена. Али, ја нисам хтео да идем у заседу.
НЕСУЂЕНИ ПРОДОР У БОСНУ
– Ваљда да би ме уверио у своју исправност, а можда и по налогу Аустријанаца, мој кум устаде и крену напред према мени. А ја реших да га сачекам. Био сам јак ко курјак и ничега се нисам плашио. Кад кум дође, ја скочим на њега, савладам га и вежем. Онда га упитам: „Зашто то чиниш, куме? Зар мене да издаш нашим непријатељима?” Он само слеже раменима, мислио је ваљда да ће се још извући.
Наредих мојима да га превезу на другу обалу. Онда он поче да моли да га пустим. Сажалих се и одреших му руке, а он једног тренутка скочи и побеже ми. Пуцах за њим, али ми умаче. Ускоро ми повереници из Босне јавише да ми је кум демолирао кућу и да су ми Аустријанци уценили главу на хиљаду круна. Због тога ме наши повукоше са границе, а у то изби и рат.
Чим се заратило, ступио сам у одред војводе Танкосића и одмах смо имали чарке са Аустријанцима. После смо кренули ка Ваљеву и даље према Крупњу. Ту нас Аустријанци изненадише. Пуцали су на нас, а ми нисмо могли да утврдимо одакле. Поп Јосифовић, који је командовао једном четом, разви своје војнике у стрелце. И док смо ми тражили Аустријанце, дотрча једна девојчица и рече да су нас тако рећи већ опколили. Немадосмо куд него назад. Ја сам са једним водом војника штитио одступницу.
У међувремену пристиже војвода Вук са појачањем па јуришем кренусмо у противнапад. Док сам наступао поред војводе Вука, удари ме зрно под плећку. „Мене ранише, војводо“ – рекох војводи Вуку. „Нека су ти срећне ране, јуначе“ – довикну ми он и настави да гони Швабе.
У болници у Ваљеву посетио ме је Апис. „Михаило, је ли ти рана зарасла!“ – пита ме. „Није још“ – кажем. „Е, кад ти буде зарасла дођи код мене, требаш ми“. Одмах сам знао да се нешто важно спрема у вези са Босном, па напустих болницу и одох до Аписа. Сазнам да војвода Степа Степановић намерава да са војском пређе у Босну, па тражи човека који познаје терен и прилике, а Апис му предложи мене. Даде ми два писма, једно за војводу Степу, друго за војводу Вука, те одем прво у Лешницу, у штаб војводе Степе. Он ме пита где би било најпогодније да наше јединице пређу у Босну, а ја му кажем код Јање, код мог родног села. Образложио сам то погодношћу самог терена, општим приликама и расположењем тамошњег становништва. За такво обавештење војвода ме дарова са пет банки.
Одатле одем у Бадовинце, у одред војводе Вука. Дочекаше ме другови „Михаило, је ли ти рана зарасла?“ – питају ме. „Јесте“ – кажем. „Да видимо“. Ја покушах да им измакнем, али скочише, свукоше ми кошуљу и имадоше шта да виде. Хоће да ме врате у болницу. Ја сам их молио, преклињао, да ме не дирају: „Зар да ви у Босну идете без мене? На што би то личило?“ Али, на жалост, од наше офанзиве у Босни не би ништа, јер је управо почињала велика аустријска офанзива на Србију.“.
