име: Миливоје
презиме: Јововић
име оца: П.
место: Пожаревац, рођен у селу Гајтан (Медвеђа)
општина: Пожаревац
година рођења: 1894.
година смрти: 1940.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
БРАЋА ЈОВОВИЋИ
Браћа Бошко и Миливоје Јововић су витезови Карађорђеве звезде са мачевима из села Гајтана у бившем Јабланичком срезу у Топличком округу. Бошко је погинуо као момак и нема потомака а иза Миливоја је остала његова кћер Оливера Петровић.
Миливоје Јововић је Бошков рођени брат и живео је до 1940. године. Умро је 28. маја 1940. године у Пожаревцу где је и сахрањен. „Политика“ је објавила следећи некролог о смрти Миливоја Јововића:
„Ноћас је умро а данас сахрањен уз велико учешће овдашњих грађана као и целокупног овдашњег официрског кора велики херој из прошлих ратова Миливоје Јововић, пешадијски мајор у пензији. Овај познати херој и носилац Карађорђеве звезде са мачевима и великог броја других ратних одличја, подлегао је најзад ранама које је задобио пре више од двадесет година, од којих је до последњих дана боловао. Учешће у погребу грађанства и великог броја оних који га нису познавали најбоље доказује колико је он био цењен.
У цркви се од покојника опростио г. Драгољуб Матејић, свештеник који је изнео покојников живот и рад. На Краљевом тргу говорио је г. Драгиша Вулић, учитељ у пензији, који је као покојников ратни друг евоцирао многе елементе из ровова и борбе истичући у свему ретку способност којом се покојник одликовао. Пред зградом Градског поглаварства говорио је председник поглаварства г. Милун Милојковић који је указао на врлине овог хероја позивајући присутне да у свом патриотизму следе примерима великих бораца као што је био покојни Јововић.“
И дневни лист „Време“ донео је опширан некролог о смрти мајора Миливоја Јововића, истичући да је у Пожаревцу у 46. години умро Миливоје Јововић. У том некрологу се такође истиче да је испраћен ковчег са посмртним остацима храброг војника који је цео свој живот провео у тешким ранама добијеним на бојном пољу за ослобођење и уједињење земље. Такође се наводе биографски подаци да је покојни Јововић после четвртог разреда гимназије отишао у Војну академију коју је завршио са одличним успехом и да га је као ђака наредника академца затекао балкански рат 1912. године, те да је одмах распоређен у 16. пешадијски пук Моравске дивизије првог позива. Такође се наводи да је млади академац већ у првој борби испољио вапредну храброст и да је први добио медаљу за храброст. Та борба му је донела чин потпоручника, после чега је његова официрска каријера напредовала таквом брзином да је у 25. години постао капетан прве класе. Такође се истиче и то да се у рату против Аустро-Угарске са истим полетом и пожртвовањем несебично борио. У борби на Вишеграду задобио је прву тешку рану. Један метак „дум-дум“ размрскао му је десну ногу. Када је рана залечена,иако је нога била тешко осакаћена млади капетан Јововић поново преузима своју чету и ступа у борбу. Касније је са својом јединицом отишао на солунски фронт и у борби на Црној реци поново је теже рањен. Једно шрапнелско зрно изрешетало му је груди и он је скоро у агонији пренесен у болницу. Касније је као тежак рањеник пренет у једну француску болницу, где је благодарећи огромном пожртвовању француских војних лекара преболео рану и остао жив. Међутим, ране су остале отворене да их је вукао до краја живота. Када је инвалидска комисија вршила преглед ратних рањеника, мајор Јововић сврстан је у категорију најтежих, стопроцентних инвалида. Веровало се да неће дуго одолети тешким ранима. Па ипак, херој рата био је и херој духа: дисциплином и снагом свог духа успео је да се одржи у животу пуних двадесет година.
После рата Јововић се настанио у Пожаревцу где је у кругу своје породице живео тихим животом држећи се старих пријатеља који су били пратиоци на сахрани овог врлог официра.
Залагањем Марка А. Јововића, борца НОР-а из Гајтана биће овековечени браћа Бошко и Миливоје Јововић у књизи „Српски витезови“.
