име: Чедомир
презиме: Лазаревић
име оца: Милоје
место: Клока
општина: Топола
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НИЈЕ ВРЕМЕ ЗА ПОЧАСТИ
Зовем се Чедомир, скраћено Чеда, Лазаревић, из Клоке, деведесет и седмо годиште ја сам. Име оца Милоје а мајке Спасенија. Имам четири основне. Целог века радим земљу, и на крају ћу у земљу. Наше имање било велико, имало и мајчиног наслества сем очевине.
У војску ја сам позван петнајсте године, октобра, ми смо последњи регрути, последња одбрана.
Из Клоке одемо у Крагујевац, пешке. Јавимо се у команду, презову нас. Нема преглед, нема мерење, само ко се онако види да је шкарт тога одбацују. Дадоше нам пушкетине са једним метком, а ништа од одела. Поведе нас један пешадиски поручник, идемо за Рековац па у Крушевац.
НАПРЕД И НАТРАГ
У Крушевцу магацини војни поотварани… Добијемо одело и пушке, поче и учење. А рат, већ највећа јека. Фронт иде отуд. Де ћемо ми ратни регрути, ми у повлачење.
И кад ће да пођемо из Крушевца, официри нама:
“Идемо”, каже, “јужно; отуд”, каже, “иду наши савезници, па заједно да ударимо на непријатеља.” То било октобра или почетком новембра, баш када су Бугари – како нам је тај наш поручник био приказо – упали у Ниш. И не даду Бугари да прођемо за Скопље. Да смо се доватили Скопља, ми би лако до Солуна. Овако, рођаче, морали смо да ватамо долину Ибра и да се кршимо преко Црне Горе и Албаније.
Од Крушевца идемо сад за Приштину. Добисмо ту нешто мало у порцију и продужимо за Призрен.
Стижу нас и престижу неке јединице, старији војници што ратовали на Церу и Колубари: “Момци, држите се! Србија побеђује!” Идемо ко војска, из строја не можеш да мрднеш, ни воде да пијеш. А окишало се, па гацамо по оним блату, ударимо негде преком, па опет на друм изађемо.
Сустижемо наше избеглице. Измешали се и варошани и сељаци. Неки терају стоку. Има жена и деце, има и господе на сељачким колима. Кад наилазимо на њи, господа питају официре:
“Кад ће тај Качаник? Оће л’ савезници да стигну пре, или кад изгине сва српска војска?”
Испред Призрена, на друму, код једне шумице, рођаче, сретнем оца. Он до појаса мокар и каљав. Он био трећи позив, коњаник, отишо у рат у сукненим оделу, са нашом кобилом, у чизмама и са мамузама. А иде пешке! Враћа се. Враћа се мој отац!
“Оцо, где је наша кобила?”
“Питај Бугаре! Вала Богу кад… Мого сам и ја да погинем.”
“Па куд ћеш овамо? Непријатељ иде за нама!”
“Идем у материну. Кући, ја де би!“ Отац гледа у земљу и пита мене:
“А шта ћеш ти?”
“Идем са друговима напред, код нас је дисциплина велика.”
“Па… ако погину сви, погини и ти. Да ти дам моје чизме?”
“Добре су ми цокуле.”
Отац немаде пара. Него из торбице извади пола проје, сва се очагорила, и даде ми.
И ту се отац и ја растанемо. Ја продужим са друговима даље. (Отац успео да дође кући. Био човек у годинама, још и у сељачким оделу).
Око подне стигнемо у Призрен. Оно војске, бежаније, рођаче, само ври. Једни тамо, други овамо. Диго се џавор. Има и деце… Жене запевају – неког сарањују, бију звона, иде спровод кроз онај народ према цркви. Да се ратосиљаш од живота!
Повикаше официри: “Војска, покрет!” Идемо даље. За Љум-кулу и Везиров мост. Идемо. Очистило се време, не пада из неба, него зима онако. Поручник љутит, побегли му неки, вратили се из Призрена.
И пређемо преко тог Везировог моста, преведоше неке коње и више пари волова. То је река Дрим. И ту остаде коња и топова, и комора, рођаче – све покр’ано и гурнуто у реку.
На изласку из наше државе предружисмо се некој преполовљеној пешачкој чети, прими се њин капетан да командује целом јединицом. Улазимо ми у Албанију, а тај капетан узе да нам запреда:
“Слушајте добро: сад улазимо у туђу земљу, у Албанију. Немој да неки пљачка или да нешто украде. Убићу свакога на лицу места.”
НИЈЕ ВРЕМЕ ЗА ПОЧАСТИ
Путеви су кроз Албанију никакви, козје стазе. Пењеш се уз планинчину, пењеш се у небеса… Време се предомеће: час сунце, час нека суснежица и ветар. Ми идемо ко права војска, они другопозивци наоружани и снабдевени боље од нас регрута. Арнаути нас не дирају, треба он да стегне петљу па да нападне. Право рећи – погине један војник, из Извора, од Зајечара. Наишо на арнаутски метак, ударило га по гуши. Црче човек и не дуну. Ми препуцасмо, али нико се из камена не јави… Саранисмо тог војника под један граб и у дрвету крст урезасмо…
Идемо ми, али малаксало се – глад, умор. Од оне проје што ми отац дао остало ко шака, и ја то поделим са једним другом из Ратара, звао се Милутин Радишић…
(Милутин је био човек… најјачи човек у целом пуку! Није био крупан, средњег раста, ал’ чврстак. Он је за опкладу обаро вола. Кад би пролазили поред тобџија, он се задевао са наредницима:
“Што се резилите са тако слабим воловима! Да соборим сваког како стоји!” И наредник ома скаче:
“Да се обложимо!” А Милутин то једва чека. Обложе се. Милутин увати вола за рогове и само га сецне – во се претури. И узме паре Милутин).
Па после два-три дана пролазили смо поред неког насеља, а тај Милутин отишо тамо. И донесе отуд две помање проје, сакрио под шињел, и даде ми једну. Дао дукат, каже, за то. И та проја мене остави живог у Албанији.
Милутин и ја заједно спавамо: накршимо грања па метемо оздо, ондак шаторчић на грање, па легнеш и покријеш се шињелом. Топлије кад се шињелом покријеш него кад с њим обучен спаваш.
Сели ми да се одморимо. Било то негде, мислим, код Елбасана, на једној падини уз неку речицу. Неки војници се умивају, неки притежу обућу, Милутин се наго на камен и заспо. А једни ложе ватру да печу дивље кестење. Кад, неко ће рећ’ од они војника што полегали гор по камењу: “Еј, иде краљ.” Ми погледасмо – стварно иде нека група у шињелима, изби из једне доље на једно двеста метара од нас. А ми – шта га знаш ко је, седимо де смо. Капетан наш наслонио се на једно дрво и пуши, а поручник се изуо, скино чизме. Опет ће они одозго са стења; “Краљ… Иде краљ!”
Ми погледасмо још боље; иду отуд они официри и у средини са седим брковима и седом брадом – краљ. Кад то виде наш капетан, он баци цигару па брже, брже овамо и узе да нас постројава: “У строј! У строј на поздрав!”, и војска редом дотрчава, али ми се раштркали, нема ни половина у строју. А краљ Петар већ стиже са пратњом и кад виде како се капетан устрчо, он ману руком:
“Нека, капетане, пусти… Није време за почасти.” А ми редом вичемо док они пролазе: “Живео! Живео!”
ТЕЛИ СУ ДА МЕ БАЦЕ
Кроз Албанију путовали смо око месец дана. Пут нас начисто сломио. Стижемо у Драч, и ја видим да ме обузима нека ватра, али ништа ја не марим за то, знам да сам увек био здрав ко дрен. Али ђаво не оре и не сеје, што се каже, и ја одједном сустанем: нађе ме тифус. Једва сам се упео у лађу. И паднем, изгубим се, узела ме јака ватра…
У неко доба, рођаче, осети се ја да сам жив, прогледам ја. Било баш у подне, пече озго сунце. А око мене, на слами – мртви војници! Неки се згрчио, неки испружио. Гледам, гледам. Али ничим не могу да мрднем. Мислим се где сам то ја. И опет увати ме ватра.
И видим, то као сањам ја, како неке тице слећу око једног јасена у ливади мојој, ја сам као ту, и оћу да вичем а не могу. А једна моја сестра од тетке као бере лан и даје ми све тако руквицу једну по једну, а ја не могу да пружим руку да узмем…
Поново прогледам и сад све лепо видим – ја сам негде, лежим на земљи испред шатора! Дођоше однекуд двојица, болничари, обукли преко војничког беле мантиле. Један ме гурну цокулом у слабину:
“Жив, жив је.” Онај други виче да ја нисам жив. Он опет: “Жив кад ти кажем.”
Дође и доктор, жути му дугмићи на копорану, не разумем шта прича болничарима. Затегну ми испод ока и нешто показује.
Дигоше ме са земље, мени ноге омлитавиле, они вучи, носи, одвукоше ме у болнички шатор. Ту има пуно болесника, сви су на слами. Дадоше ми нешто да пијем, и опет ја заспим.
Сутрадан буди ме онај доктор Француз; “Бон, бон, Сербо.” Болничар ми даде супу и земичку и ја то поједем. И питам једног старијег војника у тим шатору, он не лежи него се побада штаком по шатору, а има обе ноге:
“Де сам ја ово?”
“Ово је острво Видо. Црни брајко, тели да те баце у море.”
И ја… јео сам неко кувано месо и шећерног пилава, и неке пилуле ми давали те се ја придигнем. Изиђем испред шатора и седнем испод једне маслине. И видим – туд стално проносе наше мртве војнике и гомилају, тамо мало даље, на обали. Дошо код мене у лад и онај са штаком, и прича ми како на острву нема више ни шаке места да се ископа рака и закопа мртав војник… А они слажу једнако тамо те лешеве на гомиле, и једна црна лађица долази те утоварују. И тад поред нас наиђе Влајко Гајић из Азање, упозно сам и њега и брата његовог кад смо се саставили са оном четом што имала капетана, тај Влајко из Азање носи мртвога брата Милована на леђима. И остави га тамо на гомилу. Кад спусти брата, он обриса чело од зноја и заплака.
Одем од те маслине у шатор и више нисам излазио, не могу да гледам то више.
ЖИВ САРАЊЕН
Десио се ту још и овај случај.
Један коњички наредник, неки Младен Којадиновић из Церовца (овог нашег, код Паланке), кад смо прешли Албанију пренет ко и ја лађом на острво Вид, он био умро.Толико обамро да ништа није знао за себе. Изгубио се начисто, готово.
А ту је, реко, помрло војске наше не питај колико. Боланта била уз море. Доктор што био надлежан он га само погледо и пито војнике:
“Какав је овај наредник био према вама?”
“Добар, неописано добар!”, рекли војници. Волели га.
“Е, кад је тако, ископајте му раку, немојте да га бацате у море.”
И војници закопају наредника. Али плитко, камењар био. Набацају мало земље озго… Кад је било пола ноћи, тај Младен, пошто се оладио од ватре тифусне и земља му извукла ону мараз, он се повратио. Проживео! И почео да кука, да се мрда. Чули га војници ујутру, откопали. И кад се он придиго, ударили у пљесак: “Жив, ево га жив!”
Још недељу-две останем на острву Видо.
Ондак нас прездравеле покупе и натоваре у једну лађицу и одемо на Крф. Мало смо ту били, не знам, можда дан-два, па дође велика лађа француска те се утоварисмо. Вози лађа војску на лечење у Бизерту. А ту нашу лађу прати заштитница – мали два ратни брода. Због сумарена немачких.
… море, то је Средоземно море, знаш како изгледа? Ко небо, тако плаво, и не видиш де почиње и де је крај. Толико је велико да се не премећује да иде лађа. Мислиш стоји лађа.
У Бизерти Французи одма нас у болницу. То је чистоћа, то је нега. Да једеш има шта ти душа жели. Ишли у море неки, купали се, ја нисам.
ПОГИНУО СРЕЋАН
Оздрависмо ти ми, и ајде у логор. Са војском. Па кад, рођаче, потераше наши официри и капларице нас регруте! Учење, трчање са све оружјем и у оделу, а лето и врућина. Ма попадасмо живи.
И некако уочи Ускрса дошла лађа, велика, и чека нас – идемо сад за Солун, на фронт.
Испраћа нас народ, свира војна музика, генерал Гепрат лично дошо да се с нама поздрави.
Стигнемо у Солун, то је шеснајста година. Сачекаше нас официри, и из лађе правац у једно велико поље. Поче прозивка, одређују јединицу сваким. Ја припаднем у Једанајсти пук, било још десетину војника са мном: и старији, и моји врсници. Ми смо допуна, идемо на Ветерник.
После два дана изиђемо на положај. Висок је северни Ветерник, само је Кајмакчалан вишљи. Тамо, каже, стари снег дочека нови, црвља се снег! Види се тамо снег лепо и од наше косе.
Према нама су Бугари. Два-три дана ми нови имамо поштеду.
Дадоше нам да ставимо на леву руку неку плочицу, ко сат, да се зна кад погинеш који си.
Онда поче ратна служба: објавница, стражарница. Па одмор.
А Бугари су ту: негде два, негде један километар, негде двеста метара. Стално се варкамо са Бугарином. Ко ће кога. Ма пуцамо и у ветар, и ми и они, и дању и ноћу – плашиш стра.
Одма по Ђурђевдану, шеснајсте године, неки Спасојевић из Мраморца, овог суседног села нашег, добије писмо од куће преко Женеве. Послали му у писму и један цветић, и јављају: Родио ти се син, тад и тад. Добави он одма коњак да части. Лупају му војници шајкачу о земљу. Радосан, само што не полети… После подне оде на стражу, његов ред. И погибе! Погибе тај Спасојевић што добио сина. Погинуо срећан.
ВАТАЊЕ ЖИВОГ БУГАРИНА
Рођаче, Бугари су имали неке топчиће, звани рововци, и бије озго, право из небеса, тачно у ров. Причало се како су три наши официра тако погинули. Плашио сам се. Па кад пукне тај ровчић, ја сам говорио мојој четворки: да се разиђемо на све четири стране земунице, нека бар један остане жив – да исприча како је било.
И шта се дешава: неки наши иду да ватају живог Бугарина. Ко доведе, каже, живи језик, одма добије чин или одликовање. А старији војници нама млађим што смо се успалили: “Седи и не чачкај мечку.” А официрима лепо кад се њин војник прочује, само нису давали да иду јединци.
Једне вечери решисмо се ја и један из Пласковца, кажемо командиру оћемо ми ноћас да ватамо Бугарина. Те он јави у штаб пука да се на његово поље не пуца, иде се за Бугарина.
Спремимо се ми, по две бомбе, нож, пиштољ, и кад беше пола ноћи – ајд полако. Има триста метара да се пуза! И полако, полако… Па ћутимо и лежимо. Па опет померимо… И близу смо већ, чујемо – смени се стража. Почекасмо богами по сата, шетка онај стражар. И тек он умири се, наслонио главу на дрво и заспо. Ватам Бугарина за гушу… Вежемо му уста, вежемо руке и очи, и ајд полако, до сванућа довукосмо Бугарина овамо. Честитају нам војници, честита командир. Отераше Бугарина у штаб пука.
После решим се: идем сам. Прегрмео сам први пут онај стра. Ја Бугарину нож под гушу и он иде ко бела лала. Само каже да га не тепам, има седам децата.
За три Бугарина – три наредичке звездице и сребрни орден Милош Обилић. Ма ја сам имо луду срећу, а два веселника из мог вода – погибоше обојица. То само из мог вода.
Е, кад сам посто наредник… По двадесет франака месечно ја сам ко наредник добијо. Мого си за те паре да имаш шта оћеш. А Милосав Цокић, исто наредник био, каже, једанпут кад смо били у позадини ша одмору, каже оним Милутину Радишићу:
“Брале, ајдемо у Солун на курвање.” А мени: “Оћеш и ти, мали, с нама?” Био шес година старији од мене, можда и више. А један из Баничине, звао се Милан, он је озбиљан човек био а претерано храбар – он вели:
“Цокићу, ако сазна Томић, убиће те.” (Цокићу је Томић једном био одузео чин. Па му вратио кад је донео Бугарина. Цокић је у Солуну са друговима лумпово и полупо целу кафану).
И тако прође девесто шеснајеста на Ветернику. Стално смо на првој линији фронта, у земљи, у камену.
МИЛАН ИЗ БАНИЧИНЕ
Шта ће да се деси почетком седамнајсте? Имали Бугари један положај повише нас, замако читаво овамо у нашу позадину. И командант Томић реши једног дана да то очисти, да се исправи наш положај. Ма ниси смео од Бугарина да мрднеш из рова! Гурају камење дол’ на нас. И прави се распоред – де ће који вод. А тај Цокић, тај наредник договара се са Миланом из Баничине – он се презиво Павловић, а био поднаредник. Договарају се они да са тријес добровољаца те ноћи почисте један бугарски ров. Договор био да Милан буде на десном а Цокић на левом крилу. И да чисте редом, док се не састану. А на рукавима смо имали неке светлеће завоје од платна, да се познамо у мраку.
Те вечери уочи јуриша Цокић узе чутурицу пуну ракије мастике, даде Милану, даде мени, иде редом. Крстимо се и наздрављамо:
“Помози Боже, да буде од рада вајда.”
Згрувамо се у њине ровове. Ради само нож и бомба. Очистисмо тај ров до сванућа, на два километра више није било живог Бугарина. Страдало и наши војника, али Бугара у рову – све један преко другог. И на утрини, како су бежали, побијени и попадали. Ми се бројимо и ћутимо, неки поломљени и рањави из нашег вода. А Милан Павловић сео на једног мртвог Бугарина, запалио цигару и пуши. Он је цело једно митраљеско оделење ликвидиро бомбама, сам самцат. А леп и стасит човек био, али ћутљив. Подолазише ту неки официри, дође и пуковник Томић, па вели:
“Бре, Павловићу, зашто све Бугаре поубијасте? Што не остависте неког живог да трампимо за наше?”
“Господине пуковниче, ако Вама требају живи – напред! Има њи тамо на стотине и стотине!”
Пуковник Томић се пипну за шапку и оде.
Пребацујемо се ми у те бугарске ровове, али јави се бугарска артилерија, бије овамо. Те смирише њи Французи; одма удри тешком артилеријом. Али, рођаче, у том пребацивању Милана из Баничине удари шрапнел у главу, с десне стране – и Милан остаде без десног ока! Ето што ти је судбина: целу ноћ налетали на њега, а сад…
Једва су Милану спасли живот француски и енглески лекари. И једва му спасли оно друго око, тако нам причо један Милош из Бруснице што с њим био у болници. Милану је, каже, краљ Александар лично предо у болници златну Карађорђеву звезду са мачевима и честито му. А генерал Сарај, кад је чуо шта је те ноћи било, и он лично дошо у болницу и Милану Павловићу прикачио на груди Легију части.
(Кад смо дошли кућама, ја и Милан виђали смо се у Паланци и Наталинцима пијачним даном и ишли смо један другом на славу. А 1925, при освећењу чесме у Баничини, краљ Александар је Павловића одликово још једном златном Карађорђевом звездом – и дао му три иљаде динара. Милан је за време ондашње и садашње власти примо неку валиду и био сеоски позивар у Баничини. Кад је умиро, у својој шесет петој години, његов син Милутин га пито: “Да саранимо и одликовање с тобом?” “То никако”, одговорио је Милан. “Нек остане, нека ме по томе памте моји млађи”).
УВРТАЊЕ ЧОРБЕ
У септембру осамнајсте године, каже, иде се у пробој – идемо за Србију. И стварно: једно јутро загрме наша артилерија! Сто топова одједном пуца, земља се љуља! Ма какви сто, десет пута по сто топова пуца по њиним рововима! И кад све то тамо попалише и покр’аше, ми кренусмо у пробој фронта. Паде Ветерник, паде Борова чука, пада редом. Ми напред – оно нигде живог Бугарина нема. Што није побијено то побегло. Ми за њима, па за њима, ма ишли смо брже ми пешице од коњице! Не дамо непријатељу да се одмори, да се укопа.
Предадоше се Бугари, капитулација њина.
Мислим да смо ишли тако некако до Велеса, кад нам дођоше наши заробљени војници отуд из Бугара. Дођоше у мој вод. Међу њима био и један из Кусатка, од Миленковића, звали су га Зец. И сад се десило нешто… Да се чудиш и да се смејеш.
Заробисмо ми ту неку бугарску заштитницу, седам-осам Бугара, а ја шта ћу – питам војнике ко би тео да чува Бугаре док ја известим командира. Јави се тај из Кусатка: “Ја ћу да чувам Бугаре!”, а војници у смеј. Добро, одведемо те Бугаре у једну меану, у њој газда само, нигде никог нема, ту ће он њи да чува. Одем ја да нађем капетана. И долазимо ми до те меане. А оно чује се отуд нека дрека, нека вика. А војници се начокали напољу око меане и смеј, смеј. Уђемо капетан и ја у ту меану, а тај Миленковић види да смо ми ушли, али не прекида он, тера он своје. Он уперио карабин па наређује редом једним по једним Бугарину: “Вичи: Живео краљ Петар!” Они вичу тако како он наређује. Па кад се изређају јединачно, он тера те вичу сви углас: “Живео краљ Петар!” Бугари викали, викали, и већ промукли док сам ја довео капетана. Увати капетан за раме тог војника и поведе, а Бугаре предаде тамо другим војнику, одоше они.
“Срам те било! Правиш циркус”, узе да виче капетан на тога Миленковића. “Знаш ли ти за закон Црвеног крста? Знаш ли ти… ја ћу тебе…” Извика се капетан ту, извика, не да тим војнику да каже једну реч. А трчи за нама кафеџија са оном кецељом о врату, зове да седнемо у меану: “Сакам да ве частим.” Седосмо ми за један астал, донесе Македонац по чокањ ракије. Седе и он с нама, а заценуо се од смеја. А капетан дозволи Миленковићу да исприча целу његову муку с Бугарима…
Видиш како: он је био бугарски заробљеник. Заробила га бугарска коњица. Па тај коњаник потеро Миленковића у ропство. И теро га, каже, теро далеко. И шта ће да буде – том Бугарину саплете се кобила, падне и поломи ногу. Остане кобила ту. А Бугарин скине седло па каже овим Миленковићу, заробљенику: “Товари на грбата!” Овај подметне леђа и Бугарин му увеже седло. На леђа! Да носи! Ишли они, каже, ишли тамо и дођу до неке наше заробљене војске – имало тад код Бугара наши војника. А тај Бугарин нареди Миленковићу: “Вичи: Живео цар Борис!” Неће он да виче – ни у комате. Вичи – нећу, вичи – нећу. И ту Бугарин потегне сабљу – да га убије. А један наш поручник међу заробљеницима довикне му: “Ма вичи, рођо, убиће те!” И Миленковић викне: “Живео цар Борис!” То је тад било, а сад њима Бугарима он уврће чорбу. А наш капетан ће на то да каже: “Значи, то је танте за кукурику. Алал ти вера!”
КОД КУЋЕ
И после ишли смо, наш Једанајсти пук преко Ниша – ту беше чврсто са Немцима – па стигнемо у Крагујевац. Одатле ја дођем два дана на осуство у Клоку – кући. Тачно после четири године ратовања дођем кући. Моји сви живи и здрави, браћа се већ замомчила.
Па после смо ишли све до Темишвара… Око три месеца још провео сам, рођаче, у јединици, обучимо регруте и ја за стално дођем кући. А комшије и моји укућани ми кажу: “Чедо, боље што си био на Солуну него да си осто овде у Клоки. Ми смо под Швабом намучили се много, биле велике дације и немаштина… Видиш како си ти, поправио се, ко господин.”
Ја ћутим, не знам шта да им кажем.
