име: Милун
презиме: Лазаревић
име оца: Лазар
место: Бакионица
општина: Пожега
година рођења: 1890.
година смрти: 1955.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, потомак Јовица Лазаревић
Лазаревић Л. Милун, земљорадник и резервни пешадијски наредник (Бакионица, Пожега, 9. III 1890 – Голик, Велес, 27. IX 1918, могућа грешка, погледати допуну текста од стране потомка Јовице Лазаревића).
Отац Лазар (умро 1917) и мајка Ката, пољопривредници. Био је сиромашног имовног стања, живео у месту рођења и бавио се пољопривредном производњом.
Почетак балканских ратова затекао га је на одслужењу војног рока у II чети I батаљона XVII пешадијског пука у Ваљеву где је стекао чин резервног пешадијског наредника. Са том јединицом се борио у тим ратовима и многима служио за пример. У I светском рату био је у добровољачкој чети V пешадијског пука, где је био нарочито запажен. Рањен је 24. септембра 1918. године али није имао озбиљнијих последица.
Посебно се истакао 25. септембра 1918. године на положају Голик код Велеса, где је са осам војника уништио један бугарски батаљон, којем је пресекао одступницу. Том приликом заробио је два митраљеза и десетак војника, а остале натерао у панично бекство. За тај подвиг одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Поред ње имао је грчки орден Елас, Златну медаљу за храброст, Албанску споменицу и све учесничке споменице.
Био је ожењен Љубицом Ђорђевић, домаћицом, а имали су сина Миленка и кћи Веру.
Допунио потомак, Јовица Лазаревић:
Поред наведеног, носилац је ордена Милоша Обилића, Краља Петра и Краља Александра. Са супругом Љубицом се развео. Други светски рат, у ком му је погинуо син Миленко као припадник партизанског покрета, Милун је провео у заробљеништву у Немачкој. У другом браку са Аницом Андрић добио је кћерку Славу и сина Миленка, а Миленко синове Јовицу (моја маленкост) и Александра. Преминуо је 1955.г. и сахрањен је на сеоском гробљу у Бакионици. Иначе, његово учешће и исказана храброст у борбама након пробоја Солунског фронта описано је у књизи “Наше последње победе” пук. Станислава Кракова.
