име: Зарија
презиме: Лазаревић
име оца: Иван
место: Алин Поток
општина: Чајетина
година рођења: 1892
година смрти: 1965
извор података: породица, праунук Ратко Лазаревић
Зарија Лазаревић је рођен 1892. године у селу Алин поток, од мајке Јоване и оца Ивана Лазаревића. Имао је старију сестру Иванку, која је умрла са само 8 година живота. Поред ње још је имао полубраћу по оцу Милосава и Милинка и полусестру Виду.
Мајка Јована му је боловала и умрла млада у 20 и некој години живота (он је имао 8 година када је умрла). Отац му се касније по други пут оженио и та друга жена звала се Рајка.
Зарија је такође рано оженио Јагоду, са којом је добио ћерку. Недуго затим отишао је у ратове за ослобођење, као и већина Срба.
По почетку трећег рата, са њим је кренуо и његов полубрат Милинко, који је са својих 18 година погинуо у првој великој победи савезика у Првом светском рату, на Церу. Од Иванових синова само Милосав није био учесник ратова, јер је био спрљен по лицу и тако неспособан за војну службу. Касније, након рата, Милосав је убијен штапом у једној сеоској кафани, а Зарија је, захваљујући ратном искуству, доказао да му је брат убијен, ископавши и одневши лобању на суђење у Београд.
Један од ратних другова му је био и поп Милан Смиљанић, Прота из Равни, чија је парохија била у Сирогојну.
Током преласка преко албанских планина, са својим друговима је носио изнемоглог Краља Петра I. Са старим краљем, који је увек био са својом војском, у неколико наврата заборав од тешких времена је нашао у партијама шаха.
Након преласка Албаније, заједно са другим оболелим, био је на опоравку у Бизерти, у Африци. Чим се указала прилика, вратио се поново у борбу, на Солунски фронт. Научио је и француски језик.
Са победничком српском војском, након шест година ратовања, Зарија се вратио кући. Нажалост, жену и дете није затекао живе – умрли су од пегавца. Из једног преживљеног, општег пакла, вратио се у свој лични. Ратник се није предао и кренуо је све из почетка.
Оженио се поново 1921. године, и са другом женом Јелисавом добио шесторо деце – 3 сина и 3 ћерке (Милића, Милорада, Милију, Косу, Дивну и Борку), а чији потомци живе по целој Србији, од Златибора до Војводине.
Зарија је за своје ратне заслуге одликован Албанском споменицом.
Умро је у болници у Пожеги од упале плућа 1965.год, а по сопственој жељи је сахрањен у гроб своје сестре Иванке.
