име: Душан
презиме: Лазић
име оца: Јован
место: Ба
општина: Љиг
година рођења: 1888.
година смрти: 1960.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Лазић Ј. Душан, земљорадник, каплар и хуманиста (Ба, Љиг, 25. V 1888 – Бабајић, Љиг, 16. VII 1960).
Отац Јован и мајка Јелена, земљорадници слабог имовног стања. Родитељи га нису могли школовати, па је самоук научио да чита и пише. У младости је најчешће служио код имућнијих људи, а касније је настојао и да са сопственог поседа убере што више разноврсних производа, како би себи и укућанима обезбедио елементарне услове за живот.
На одслужење кадровског рока ступио је 1910. године, а 26. новембра 1911. у III чету III батаљона X пешадијског (Таковског) пука у Горњем Милановцу и остао до 26. новембра 1911. године. Био је послушан и савестан војник па у његовој карактеристици пише да је врло доброг владања и да је употребљив за десетара. Иако је био званично неписмен још у војсци унапређен је у чин каплара.
Почетак Првог балканског рата затекао га је на одслужењу војног рока те је као каплар учествовао у свим борбама од 1912. до 1918. године. Рањаван је два пута на почетку Првог светског рата али без озбиљнијих последице. Са српском војском повлачио се преко Албаније и учествовао у борбама на Солунском фронту.
Као каплар III чете III батаљона X пешадијског пука I позива одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. У указу ФАО број 11.102, пише да је одликован за осведочену личну храброст на бојном пољу у рату против Аустроугарске 1914/15. године. Док у једном обрасцу који је попуњаван тридесетих година прошлог века, а који се чува у Архиву Југославије у Београду, стоји да је одлико- ван за подвиг када је са својом десетином у Дреновцу код Шапца заро био један противнички митраљез који је нашој војсци задавао озбиљне невоље наносећи јој велике губитке.
Током 1921. године оженио се Машинком, удовицом Милинка Петровића, резервног подофицира српске војске из Бабајића, који је погинуо у борбама на Гучеву 1914. године. Пошто је био слабог имовног стања одлучио је да се пресели у Машинкину кућу и прихватио да гаји њено двоје деце (Станку и Гвоздена). Међутим, само две године касније Машинка се разболи и умре, па је сва брига о њиховом подизању и васпитању пала на њега. Доцније је засновао нови брак са удовицом Живком Радојичић, рођ. Степановић из Палежнице код Љига, која је са собом довела своју трогодишњу кћи Јелку из претходног брака, коју је такође подигао и удао, а са њеном породицом дочекао и дубоку старост. Колико је био племенит и хуман човек, види се по томе што није имао своје деце а подизао и васпитавао туђих троје деце и са њима никад није имао било каквих проблема.
У политичком погледу није испољавао неку запаженију активност. Пре II светског рата важио је за умереног симпатизера радикала. Током II светског рата илегално је сарађивао са партизанским покретом, али се тиме никад није хвалио, па то многи нису ни знали. У своју кућу прихватао је партизанске илегалце, хранио и информисао.
Као изузетно храбар, спретан и пожртвован војник, поред Карађорђеве звезде, добио је две руске медаље св. Ђорђа и италијански Орден Valgs Millitare. Имао је све три ратне учесничке и Албанску споменицу.
Био је члан Удружења носилаца Карађорђеве звезде са мачевима и активно учествовао у његовом раду. Као носилац тог одликовања од 1. априла 1938. године, годишње је добијао новчану накнаду у износу од 3.600 динара или триста динара месечно. Поред тога имао је право на бесплатну вожњу железницом и неке попусте око лечења.
