име: Луј
презиме: Леноар
име оца:
место: Париз
општина: Париз
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ПУТЕВИМА ПАТЊЕ И СЛАВЕ
… Срећан сам што припадам народу који је у судбоносним ратним данима учинио све што је могао за српске војнике и српску земљу. Мене Луја Леноара, грађанина Париза, чини срећним и сазнање да сам живео у бурном, значајном времену, да сам за најискреније пријатеље имао српске војнике који су изнад свега волели отаџбину, увек спремни да јој дају све, а да од ње не очекују ништа…
… О несрећи српског народа писали су без изузетка сви француски листови и нема Француза који није пратио судбину српског народа и судбину његове војске и избеглица…
… Сада, када се слави велики јубилеј, 60 година од пробоја Солунског фронта, требало би се сетити шта су писали Огист Боп, француски посланик у тадашњој Србији, Анри Барби, ратни дописник париског „Журнала”, генералштабни пуковник дˈАлозије, новинар де Мезијер и други. Они су 1915. и 1916. године били сведоци најсуровије драме која је икад задесила један народ. Да наведемо бар по неколико речи…
… Изнурени војници улазили су у Скадар понаособ, у малим групама, у збијеним одељењима, коњаници и пешаци измешани; по који одред задржао је своје војничко држање; али су многобројнији били људи без оружја. Сви су изгледали крајње изнурени; као прави лешеви корачали су с муком, мршави, испијени, суморни, црна лица, угашена погледа. Никаква жалба није се чула са усана ових људи који су толико препатили; као да их је нека зла коб гонила, ишли су ћутећи, шапћући: хлеба… То је била једина реч коју су имали снаге да изговоре. Неколико дана већина није ништа окусила…
… Нема више здравствене службе; рањеници, модри и ћутљиви, крвави и прљави, усред очајничке гомиле која се тиска улицама, лутају насумице до изнемоглости, до самртних мука. Има призора који раздиру срце, слика на које једва смемо да подсетимо. Избезумљене од ужаса, мајке покушавају да спасу једно дете, напустиле су друго. Малишани, овде-онде, падају и умиру; једва се примећују; нико се не брине о њима. Општа утученост, самртна обамрлост, равнодушност притискају сва срца и ничија патња не налази више никога ко би се сажалио…
… Лешеви! Толико смо их гледали, толико дана, да је наше сажаљење мало помало ослабило. Али ови самртници који издишу на стазама изгнанства! Ево једног: ноге су му промрзле у опанцима који су се претворили у комаде леда. Отекле руке постале су огромне. Помирен са судбином, очекује смрт. Само му очи живе на лицу већ мртвом, очи које нас гледају док пролазимо… Ево, мало даље један јадни старац, са шаторским крилом на рамену. Показује ми своје слеђене ноге. Говори ми нешто. Иако знам да је мој покрет узалудан, пружам му један двопек. Не жели он то. Његова рука с бескрајном муком, подиже се полако, његов испружени прст показује ми шта жели. Тражи да га убијем револверским метком…
… Брзо пролазим. Ево других самртника. Један војник вуче се крај леша једног сасвим младог човека, једва ако има двадесет година, попрсје укочено и подигнуто на лактовима, умро је лицем окренутим небу а очи његове разрогачене као да су још молиле за помоћ. Он не може да стоји, али коленима и рукама покушава да се креће напред. Нема обуће, а табани одлепљени висе као отргнути ђонови…
… А наше болничарке! Јадне жене! Накарађене, у војничким старудијама, болно их је погледати, толико су преморене. Међутим, са натчовечанском енергијом оне подносе наша страшна искушења. Сваке вечери кад дођемо на коначишта, увек се нађе међу њима бар једна која у својој дивној женској пожртвованости налази снаге да превије најболније ране, да негује најболесније, најизнуреније…
… Коњи поново падају. Јадне животиње! И оне су изнурене од умора и глади…
… Глад, тифус и срдобоља пустоше стално и сваког дана у великој мери. Питање исхране задаје највише муке. Одавно је следовање смањено на 200 грама проје на војника за дан. Ако снабдевање храном не буде могло да стиже преко Светог Јована Медовског, српски војник ће буквално умрети од глади. Стање у коме се налазила несрећна и херојска Србија последњих децембарских дана 1915. године било је тако трагично, да у историји нема примера да је неки народ био доведен у такву беду…
… Непрекидна поворка животиња, жена, деце, војника успиње се уз Чакор, на две хиљаде метара висине. Снег је до пазуха. Једна жена, испред мене, повијена, носи на леђима колевку заклоњену покривачем: неколико пута је заспала за тренутак, затим наставља пут; најзад, очајна седа у снег, који је покрива…
… Војници лутају улицама Скадра као изнемогле авети. Под њиховим светлим очима, тегобно је погледати упале образе и, кад поседамо за сто пред тањиром пиринча, који, јутром и вечером, са мало хлеба, представља сада нашу једину исхрану, мислимо са грижом савести на ове изгладнеле људе…
… Јадна српска војска, коју сам видео тако јуначку и пуну снаге! Рекао би човек да је то поворка модрих и ћутљивих утвара…
… Сазнали смо од оних који су избегли из логора јада и мука да се српски војници више од две недеље хране искључиво месом смрзнутих коњских лешева… Жене, да би покушале да нахране своју децу, оне несрећнице које су напустиле своје порушене домове и пошле за војском у повлачење, биле су приморане да траже у измету мазги и коња зрневље несвареног овса, прале га и правиле кашу. Сви се слажу, све бледе усне бегунаца приповедају исте муке, све очи које горе од грознице показују исте визије ужаса. Србија је била, у овом немилосрдном рату, изабрани народ храбрости и страдања… Српска војска умире на стотине километара од пристаништа у којима је очекује спасење. Таква је грозна истина…
… То је време патње српских војника и избеглица, регрута, жена и деце. Светска штампа је о томе пуно писала. Та драма на суровим албанским стазама послужила је непријатељу као доказ да је уништио српски народ, да је сатро његову храбру војску. Али, свет није могао да сазна и види шта сам видео ја, Луј Леноар, шта су видели моји француски другови. А видели смо чудо: како се из оних дроњака, тако су српске војнике описивали ратни дописници, како се од оних сломљених, испијених војника поново рађају јунаци који ће задивити свет…
… Провео сам с њима, са српским војницима, две године на Солунском фронту. Био сам тада млад официр. Сваког дана сам учио по педесетак речи, тако да сам за кратко време научио српски језик. О свим оним патњама, о којима су писали француски листови, причали су ми српски војници. Помињали су своје очеве и браћу, пријатеље и комшије, који су остали на завејаним стазама албанске Голготе…
… Али, био сам с њима и на стазама славе, кад смо пробили фронт и нашли се на српској земљи. Изгнани војници изгонили су непријатеља из своје земље, гинући и натапајући својом крвљу сваку њену стопу.
Луј Леноар има 87 година. Живи у Паризу. Пуковник је француске војске. Носилац је многих француских и српских ратних одликовања.
