име: Љубисав
презиме: Лукић
име оца: Милош
место: Горњи Мушић
општина: Мионица
година рођења: 1878.
година смрти: 1929.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Лукић М. Љубисав, земљорадник, резервни поднаредник и потпоручник, (Горњи Мушић, Мионица 7. V 1878. – Горњи Мушић, 18. X 1929).
Отац му Милош, земљорадник, имућан човек и вишегодишњи председник општине у Доњој Топлици, а мајка Стојка, домаћица. После завршене основне школе остао је у селу да би родитељима помагао у обављању пољопривредних послова. Временом је израстао у крупног, стаситог, здравог и веома снажног човека.
Од 1909. године служио је редовни војни рок у II ескадрону II коњичког пука Цара Душана у Краљеву. Убрзо потом засновао је брачну заједницу са Ангелином Симић са којом је имао Наталију, Златију, Станију, Радмилу, Миливоја и Милана.
Међу првима ступио је у балканске ратове и храбро учествовао у више борби и других акција. Најчешће је био у првим борбеним редовима и личним примером деловао на саборце. Зато су они говорили да када са Љубисавом иду у борбу ни непријатељ им не може ништа. И заиста он је стизао свуда, а противнички метак као да га није хтео.
Као резервни поднаредник Дринског коњичког пука I позива у Првом светском рату извео је више подвига. Још у првој ратној години истакао се великом храброшћу те је указом ФАО бр. 150. 811, од 15. јула 1915. године, добио Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Био је предложен и за једно високо француско одликовање пошто је са својим другом 26. августа 1916. године први ушао у смедеревско село Липе које је до тада било у рукама непријатеља. Њих двојица су сами протерали непријатеља и село задржали под својом контролом до доласка наших снага. Уз то у гоњењу непријатеља 2. септембра 1916.године показао је изузетну храброст и упорност, а нарочито вештину у вођењу коњичких патрола.
У једној борби са два коњаника извиђао је бугарске положаје, али их Бугари примете и на њих отворе ватру. Он сиђе са коња који се врати у ескадрон. Видевши коња без коњаника његови ратни другови помисле да је погинуо и озбиљно се ражалосте. Међутим, он је пузећи пришао једном мештанину који му је дао драгоцене податке о бројном стању и расположењу противничких снага, па је то одмах пренео командиру Петру Вучићевићу, а овај затим командовао покрет ескадрона и уништио једну мању јединицу Бугара. Другом приликом, изнео је истовремено два тешко рањена официра са ратног попришта и спречио да буду заробљени.
При повлачењу кроз Албанију и у борбама на Солунском фронту учествовала су и тројица његове браће: Драгомир, Тихомир и Драгољуб. По пробоју Солунског фронта Аустријанци и Немци су разбијени код Кавадараца, па се он са ескадроном дао у потеру за њима. У једној шуми стигао је њихове савезнике Бугаре и командовао саборцима да изврше опкољавање противника. Чувши његово наређење Бугари се уплашише и цео вод побаца оружје и преда се без иједног испаљеног метка. Он нареди да им покупе оружје, да их повежу и спроведу најближој команди, што су ови одушевљено учинили. У гоњењу Аустријанаца преко Мачве први је прешао реку Саву и ушао у Сремску Митровицу.
По завршетку ратних сукоба вратио се у родно место и наставио бављење пољопривредом. Мештани су га ценили и на изборима и у сличним приликама указивали му поверење бирајући га на разне одго- ворне дужности. Тако је у периоду између 1922. и 1925. године био и председник доњотопличке општине. Две године касније унапређен је у чин резервног коњичког потпоручника.
Кад се 1929. године поделио са браћом међусобно су се споразумели да заједнички свакоме изграде кућу и друге пратеће грађевине. Није жалио ни труда, ни рада да тај договор оствари. У јесен те године, приликом утовара једног великог дрвеног трупца на запрежна кола, од силног терета искилавио је. Од задобијених повреда је издахнуо.
