име: Михаило
презиме: Маџаревић
име оца: Илија
место: Мургаш
општина: Уб
година рођења: 1894.
година смрти: 1965.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Маџаревић И. Михаило, подофицир и официр, (Мургаш, Уб, 13. I 1894 – Либертвил, САД, 20. II 1965).
Отац Илеш Полежник, Мађар, по доласку у Србију узео је православну веру и променио име и презиме у Илија Маџаревић, а радио је као баштован. Михаилова мајка Катица – Ева Катанић – Момчиловић рођена је у сремском селу Крчедина, наводно била је физиотерапеут, али је радила као домаћица.
Михаило је рођен у Мургашу код Уба 13. јануара 1894. Одрастао и школовао се у Ваљеву. После основне школе и два разреда трговачке школе са XXI класом уписао ППШ 1. септембра 1910, коју је завршио као први у рангу. По својој жељи распоређен је на службу у XVII пешадијски пук у Ваљеву. Још 1912. године завршио је и телеграфско-телефонски курс у Нишу.
Почетак I балканског рата затекао га је у чину поднаредника и на дужности водника у II чети II батаљона XVII пешадијског пука Дринске дивизије I позива. Са својом јединицом учествовао је у више борби. Посебно је био запажен приликом заузећа Куманова (11. X 1912), Бабуне и Прилепа (22.Х 1912). Већ наредног дана био је веома ангажован у заузимању Алиначких положаја и борбама на Бакарном гумну, а 4-5. XI 1912. у освајању Битоља Током борби изнад села Кукуричана заробио је једну турску батерију и за тај подвиг добио прво ратно одличје – Сребрну медаљу за храброст. Захваљујући показаној храбрости и умешности у командовању децембра 1912. године унапређен је у чин пешадијског наредника.
И у II балканском рату био је веома ангажован али се посебно истакао у борбама на Брегалници и Говедарнику. За време борби на Говедарнику 9. јула 1913. године рањен је у десну бутину. За остварене заслуге на бојном пољу и без завршене ВА и полагања допунских испита преведен је у официрски ранг и унапређен у чин пешадијског потпоручника.
Своје лично и старешинско сазревање и пуну ратничку афирмацију доживео је током Првог светског рата. Најпре као водник II чете I батаљона V пешадијског пука, потом као командир IV чете II батаљона и најзад као командир I чете I батаљона V пешадијског пука. Излажући се бројним ризицима и опасностима починио је многа храбра дела и више пута теже рањаван. Најпре 30. октобра 1914. године у главу код ваљевске Каменице, па 20 новембра 1914. године на положају Мрамор на Руднику у мишицу и 1. октобра 1915. године на Вучјачкој коси код Смедерева и најзад 13. септембра 1916. године на Кајмакчалану, у руку и ногу.
Један од првих подвига учинио је на мачванском фронту, када су с обе стране Саве биле постављене мртве страже и подигнута борбена готовост на највиши ниво. Он је у ноћи између 8/9. маја 1915. године између Новог Села и Бељина са 16 војника, по помрчини и киши, на чамцима прешао Саву и за време доручка извршио препад на противника. Том приликом заробио је једно одељење аустроугарских извиђача и за тај подвиг добио Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена.
Већ 22. маја 1915. године, са двадесетак ратних другова поново је илегално прешао Саву и заробио нову групу од девет аустроугарских војника. Пет дана касније код Прова, села недалеко од Владимираца, опет је прелазио Саву, убио пет, а заробио девет противничких војника. За ове подвиге краљ Петар I 27. маја 1915. године унапредио га је у чин поручника. Скоро истовремено, аустроугарска команда уценила је његову главу са 50 хиљада круна и обећала унапређење у виши чин оном ко га ухвати или убије.
И 10. јула 1915. године са водом војника прелази реку на противничку страну, опкољава караулу, заробљава шест војника, а једног уби ја. По већ створеној навици претражује околину и на једном месту налази још два, а на другом 13 војника, који су одбили његов позив на предају и отворили ватру. У краткотрајном окршају тројица су погинула, тројица нестала, а остали су се предали. У новом обрачуну код посавског села Ушће заробљени су по један подофицир и каплар и 13 редова, а четворица су убијена.
Током припреме аустроугарског напада на Београд поново је илегално прелазио преко Саве и заробљава једно стражарско одељење. Кроз истрагу вођену над заробљенима дошло се до драгоцених сазнања о будућим намерама агресора. За тај подвиг добио је други Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. И касније је чинио разне подвиге, па и хватао се у коштац са противничким војницима.
За време борби на Солунском фронту редовно је бивао у првим редовима. Током борбе на Кајмакчалану, 22. августа 1916. Бугари су са поло- жаја Кучков камен наносили велике губитке нашим снагама па је М. од војводе Мишића, у присуству престолонаследника Александра и генерала Франша д’ Епереа, команданта Солунског фронта, затражио дозволу да неутралише противничко митраљеско гнездо. У пратњи једног наредника, са по две бомбе о појасу и по једну у рукама, пужељке су пришли том гнезду и бацањем бомби га потпуно неутралисали. У тој акцији поред храбрости и физичке спреме дошло је до изражаја и лукавство, јер је уочио да се Бугари по врућини склањају у хладовину. За тај подвиг добио је трећи Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, а француски генерал Д’ Епере даривао га је својим Орденом Легије части.
Другог септембра 1916. године пред зору обавио је ново извиђање противничких положаја на Плочама. Кад је упао у њихову заседу бомбама је приморао четворицу њихових војника на предају. Десет дана касније кад је престолонаследник Александар сазнао за ту његову акцију унапредио га је у чин капетана II класе.
Деветнаестог априла 1918. био је на челу једне патроле која је имала задатак да изврши препад на митраљеско стрељачко одељење стационирано на Фердинандовој коси. Задатак је обављен уз само једног мртвог каплара. Оваквих и сличних акција извео је више десетина и као такав сматрам за најхрабријег војника ваљевског краја. Своје најважније доживљаје из рата објавио је у књизи Кроз сјај и сенке рата (Београд, 1933).
У чин капетана I класе унапређен је 16. новембра, а мајора 11. октобра 1921. године. По завршетку рата био је на служби у југословенској војсци радећи у више гарнизона. Пензионисан је на служби у Гвозденом пуку у Београду 1931. године, по једном извору јер није имао услова за даље напредовање, а по другом из политичких разлога. Након тога још неко време радио је у Фабрици шећера Чукарица у Београду. Пред II светски рат био је посланички кандидат на листи Димитрија Љотића на парламентарним изборима у тамнавском и посавском срезу.
Знајући за његову храброст и умешност Димитрије Љотић и Милан Недић, у лето 1941. године, нудили су му сарадњу и место команданта жандармерије. Он је то одбио, али је убрзо ухапшен и интерниран у Немачку у заробљеништво. По ослобођењу одбио је да се врати у земљу и 1950. године као емигрант отишао у САД. Живео је у Висконтину у држави Илиноис, а сахрањен на Српском гробљу у Либертвилу. Обављао је тешке физичке послове и уживао леп углед међу Србима.
Поред поменутих ордена Карађорђеве звезде са мачевима, француске Легије части, Сребрне медаље за храброст имао је Златну медаљу за храброст Орден белог орла V и IV степена, енглески ратни крст, Албанску споменицу и све три учесничке споменице.
Михаило Маџаревић био је средњег стаса, овалног лица, црне косе, смеђих очију и правилног носа. Оженио се 1919. године Видосавом кћерком Љубице и Цвијетина Шавића, проте из Батковића код Бијељи не. У браку су имали сина Момчила и кћерке Душанку и Љубицу.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Троструки витез
Михаило свакако спада у ред најхрабријих међу најхрабријима. О њему се причало и препричавало. Њега су пријатељи просто присилили да напише успомене из свога војевања. Михаило је рођен 1894. године у Ваљеву. 1912. године завршио је пешадијско подофицирску школу као први у рангу ХХI класе. По завршетку школе распоређен је у XVII пешадијски пук Дринске дивизије. Са овим пуком је учествовао у балканском рату и исте године произведен за смели а. 1913. је учествовао у другом балканском рату и за показану личну храброст унапрећен у чин потпоручника. Од 1914. до 1918. године учествовао је у првом светском рату у V пешадијском пуку Дринске дивизије. За подвиге на Сави 1915. године унапређен је у чин поручника. Те исте године је од аустроугарске врховне команде уцењен на 50.000 круна; 1916. године на Солунском фронту је унапређен личном усменом наредбом регента и врховног команданта Александра; 1918. године унапређен је у чин мајора личном усменом наредбом војводе Живојина Мишића. Следеће 1919. године је стациониран у Бјељини где се оженио Видосавом Шовић, ћерком проте из Батковића и са њоме имао троје деце. Те 1919. године је премештен у Гвоздени пук и од 1920. године служио је у Београдском гарнизону. 1931. године је пензионисан и до 1941 . године радио је у Фабрици шећера на Чукарици. 1941. године одбио је позив Љотића да се реактивира, када бива ухапшен и интерниран у логор. 1950. из Немачке одлази у САД, живи и ради у држави Илиноис. 1965. године умро је и сахрањен у Либертвилу.
Карађорђевом звездом са мачевима одликован је три пута – 1915, 1916. и 1918. године. Носио је и орден Легије части и многа друга одличја за храброст. У ратовима је рањен четири пута.
Светозар А. Ђорђевић у делу “Кроз ратне вихоре 1914-1918. описао је Маџаревићев подвиг на Сави:
“… Но, поред речне флотиле, артиљеријског дуела и авиоиског извиђања, није се знало шта се иза Бежанијске косе дешава, нити шта с оне стране Саве непријатељ припрема. Врховна команда да би ово сазнала, требало је наћи одважне и способне људе, који ће да преброде Саву и да заробе стражарско одељење непријатељских предстража дуж реке. За овај смели и опасни подухват јави се потпоручник Михаило Маџаревић, који од добровољаца одабра наредника Стикића и Глишића, десетину војника и вештог чамџију нашег потпоручника Мићу. Кад сачинише план за прелаз и напад, Маџаревић се нашали:
– Пази, Мићо, да не испадне друга Чеврнтија.
– Не брини, Мико – рече Мића. – Крагујевчани су истезали греду за ,,Ђифтину ћуприју”, па ћу и ја да истеглим са три чамца.
– Сад напред, у победу иди смрт!…
Ова десетина храбрих сачека мало да месец зађе, укрца се у чамце после пола ноћи, и отисну у мрак и неизвесност. Мића је први бродио, за њим вођа и остали. Веслачи су тихо возили, чамци секли воду и матица шумила. Сви су ћутали, напрегли око и уво, и очекивали шта ће бити. У тихој ноћи писну ћук, срце затупка и указа се тамна сремска обала. Ђук опет писиу и нека језа прође телом.
– Да то није сигнал? – тихо рече неко.
– Пст! – шапну вођа. – Ни речи више!..
Кад смо приспеди с оне стране Саве, причао је Стикић, распоредисмо људство и поседнемо стазе у жбуњу и шипрагу, где се притајисмо до сванућа. У цик зоре ухватимо првог стражара – Лалу и опколимо непријатељску десетину, која је крај земуница села за доручак.
– Комшије, предајте се! – викну Маџаревић.
– Пази, бога му српског, где је дошао!? – забезекну се командир страже, па се прибра и раздра: “Предај се!”
– Плотун, пали! – командова Маџаревић и плануше пушке, а Швабе улетеше “за оружје” у земуницу као у мишоловку.
Тада настадоше преговори: ко ће коме да се преда, док Маџаревић не подвикну: да ће убацити бомбе у земуницу.
– Прва чета, нацред! – командова Маџаревић.
– Лажеш, лоло србијанска, нема вас ни десетак – одговори неки Лала. – Ад’ предаћемо се.
Тако Маџаревић са дружином прикупи десетак Шваба са цугсфирером, Мића их повезе и тихо запева: “Србијана, терај чамац, вози Швабе за Шабац…”
На саслушање Швабе све казаше што су знали, цугсфирер рече да немачка војска придолази, а Лала се расприча као у биртији: “Стражарим ја тако крај Саве, па извадим из телећака (ранца) шпека и шунку, што ми Пела послала, грицкам натанане и заливам фрушкогорцем из чутурице. Гледам Саву, вода тече, с оне стране месец светлн, па нека га, нека светли, када су га Србијанци метли…”
– Доста, лало – прекиде га иследник – него ти реци шта знаш о пуковнији.
– Све ћу касти натанане – настави Лала.- Када месец зађе и утули се светло, ја придрема…
– Опет ти “месец сија ко тепсија“” – викну иследник и најури Лалу, па и њега као тумача и остале заробљенике спроведоше трећепозивцима у логор.
Храбре подофицире и војнике одликоваше медаљом за војничке врлине, Мића доби другог “Обилића”, а потпоручник Маџаревић “Карађорђеву звезду са мачевима”. А кад вођа са дружином пређе и други пут Саву и доведе још више заробљеника, позва га тедефоном Врховна команда:
– Ало… – Ало…
– Овде на телефону потпоручник Маџаревић.
– Овде Петар… – чу се слаб гдас.
– Који Петар!.. презиме?
– Краљ Петар…
Потпоручник Маџаревић збуни се и стаде мирно, а стари краљ саопшти му: да га унапређује за поручника.
Тада младог поручника позва и војвода Мишић на виђење и ручак.
Убрзо поручник Маџаревић са Мићом и целом четом војника поврати Мишарску аду, коју су Аустријанци били заузели, и ту заробили 136 људи. Због тога је аустроугарска армија издала наредбу и уценила Маџаревића са 50.000 круна.
У листу ,,Репортер” у рубрици “Сећања”, објављен је чланак новинара Милоја Марјановића, који гласи:
Подвиг на Кајмакчалану
Михаило Маџаревић носио је три Карађорђеве звезде и највише француско одликовање Легију части. Сва та одликовања и чин мајора стекао је у првом светком рату.
Војвода Мишић је стајао љут и гдедао у највиши врх Кајмакчалана. Поред њега стајао је француски генерал Франше Д’епере и група виших српских и француских официра.
– Покушади смо више напада – рече Мишић француском генералу.
Ја сам стајао, прича Чедомир Милошевић, поред легендарног војводе, јер сам био прн штабу Српске врховне команде као тумач. Познавао сам одлично француски језик и често сам преводио војводине заповести и наредбе страним официрима.
Пред нама се налазио Кајмакчалан, његов највиши врх, Кучков камеи. На том самом врху Бугари су се утврдили дубоко, поставиди су митраљеска гнезда и тај Кучков камен био је страховита убојна препрека нашој војсци. Неколико јуриша на њега није помогло. Артиљерија није такође могла ништа да учини, јер су се Бугари били дубоко укопали и доминирали врхом. Чим се неко од наших помоли они оспу тешким немачким митраљезима. Тај врх је највиша тачка Кајмакчалана – 2525 метара. Хиљаде граната сасула је на њега наша артиљерија, али све је било узадуд. Покушале су многе патроле – без успеха. Ишли су храбри бомбаши да униште то гнездо Бугара, и многи су изгинули. Август. Велике врућине. Приближава се први септембар кад је планирана офанзива. Све се ужурбало. Врше се припреме, али Кучков камен страховито смета. Команданти се саветују шта да раде? Бло је то тачно 22. августа 1918. године у 12 сати. Војвода Мишић, у једном густом шумарку, са француским командантом Фраише д’Епереом, посматра. У тој пратњи војводе била су два ордонанса и ја као тумач. Сви чујемо да се само о томе говори – како уништити Бугаре на врху Кајмакчалана.
Одједном пред нас изби капетан Маџаревић. Поздрави оштро Мишића, а Мишић, кад га угледа, викну: “Шта је Маџар?” Сви се окретоше и гдедају у Маџаревића. Знали смо га сви добро, јер је био прави див јунак. Још 1914. године на Сави код Шапца, приликом једне акције код постављења осматрачнице, узео је чамац и са неколико војника прешао Саву. Ликвидирао је стражаре и заробио читаво једно одељење непријатељских војника и два њихова официра. Сутрадан га је лично позвао телефоном старн краљ Петар и укорио га да више тако не ради и не излаже се. За тај подвиг одликован је ,,Карађорђевом звездом”. Другу .,Карађорђеву звезду” добио је за страшне и крваве јурише у бугарске ровове. Клао се с Бугарима као вук и Кајмакчаланом су се проносиле приче о легендарном Маџаревићу.
Мића га гледа неколико тренутака. а Мађаревић, сав зајапурен, готово викну:
– Молим вас да ми дозволите да идем, да уништим оно митраљеско гнездо!
Мишић доста оштро викну: “Шта ту булазниш, ти да уништиш, а толике патлоле ишле ноћу и нису успеле, а ти да идеш?
– Али војводо, молим Вас, – настави Маџаревић.
Фраише д’Епере пита Мишића:
– Шта је ово? Шта хоће овај капетан?
Мишић му говори а ја преводим. Мишић му каже, да капетан хоће да одмах оде и ликвидира то митраљеско гнездо.Франше, сав одушевљен, внкну: “Бон, бон…” (добро). “Иди” – почеше сви да одобравају. Маџаревић отрча у његову чету, мало потраја и ето ти га с његовим наредникрм – иду према нама. Обесили бомбе о опасач и по једну држе у рукама. Мишић ману руком и они отрчаше у поток. Сви стојимо и гдедамо за њима. За часак се појавише из оног потока и навише почеше да пузе уз ону чистину. Сви гледамо. Шта ће се десити. Да ли ће Маџаревић са наредником успети. Пењу се. Близу су. Нама стао дах од узбуђења. Погдедам крајичком војводу. Он такође забринуто гледа. Чешка се по бради. Франше хода. Лепо чујем срце како ми бије. Маџаревић је већ близу Кучковог камена. Одједанпут нешто севну и груну, затим још једном, два-трипут. Диже се облак прашине. Врхом одјекнуше експлозије. Нема пуцњаве. Одједном видим како из оног дима Маџаревић и наредник вуку неки котур. Трче низ стрмину. Онај котур се прекиде и поче да се котрља низбрдо. Ускоро уз поток дојури Маџаревић сав знојав – трчи, поздравља и виче:
– Извршио сам што сам обећао!
Франше, сав узбуђен, са сузама у очима, хвата Михаила Маџаревића, грли га и љуби. Скида са својих груди највеће одликовање Француске Легију части, и прикачиње му на груди. Мишић га грди даје му и трећу ,,Карађорђеву звезду”. И производи га за мајора. Испод нас доле стоји наредник Маџаревић са оним котуром телефонске жице. Мишић наређује да артиљерија бије непрестано врх да Бугари не би могли да га поседну. Наредника су одликовали такође Карађорђевом звездом и унапредили га за потпоручника. Мислим да је био наредник родом из Лесковца недалеко од Ваљева.
Топови наше артиљерије почели су да грувају. Све је горе летело у зрак. Кад смо јурнули, првога септембра, бугарског утврђења није било – захваљујући храбром Маџаревићу и његовом нареднику.
– За време окупације у II светском рату – прича нам даље Чедомир Милошевић – Маџаревића је звао Љотић, али је он категорички одбио – због тога је интерниран у логор у Немачку. Случај је хтео да га и тамо сретнем, у логору Оснабрик. Испричао сам му да сам гледао оног 22. августа 1918. године када је отишао ка врху Кајмакчалана.
Одједном је заћутао. Као да га је муња ударила. Данима је седео, усамљен, гдедајући некуда далеко. Умро је пре неколико година у Америци. Наше новине донеле су кратку вест. Дуго сам мислио да нешто о њему напишем, али, ето, никако ми се не даде, јер сам сматрао да не могу описати његове херојске подвиге. Милошевић је умро прошле године у Ваљеву.
