име: Василије Васа
презиме: Маџаревић
име оца:
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења:
година смрти: 1958.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Још један Чачании се уврстио у ред најхрабријих српских официра. Активни официр Василије Маџаревић је добио чин пуковника, а за херојске подвиге, предводећи 12. шумадијски, а потом 15. тимочки пук, три пута је одликован официрским Орденом ,,Карађорђеве звезде са мачевима”, (два пута четвртим и најзад 3. редом) и Легијом части. Када је био на врхунцу војничке славе и каријере, одстрањен је из војске 1917. године, под оптужбом да је био повезан са Аписовом групом.
Васа је од 1912-1917. године од Куманова до Црне реке и Кајмакчалана проносио славу српског оружја и српских победа. Са храбрим Шумадинцима његовог 12. пука очитао је лекцију Поћорековим трупама (на десном крилу церске ударне групе), како се брани отаџбина. Подвиге из церске, Васа наставља и у колубарској бици. Упућен од војводе Степе да на Космају помогне одбрану Београда, Маџаревић тако жестоко гони непријатеља преко Авале и Карабурме, да су за собом морали порушити мостове на рекама и пре него што се повукла његова комора. У наредној непријатељској офанзиви на Србију 1915. године преузима 15. тимочки пук у саставу Власинског одреда Милована Плазине. После подвига код Лесковца против Бугара, с тим пуком одступа преко Албаније, предводи га у првој солунској офанзиви 1916. и као његов командант завршава своју војничку каријеру 1917. године.
Дирљиво је посмртно слово које је Васин друг Дуле Димитријевић одржао пред његовим отвореним гробом 23. априла 1958. године. Бележимо део:
,,Када смо се данас окупили око Твога одра, пред капелом, троје младих упиташе ме: Кога то сахрањујете? Одговорио сам – Васу Маџаревића. Упитали су надаље: Које то био? Рекао сам – човек. Ове младе видим и овде, и дужан сам да им објасиим – да је тај човек, онај старац, кога су Београђани годинама и лети и по најоштријој зими, сретали како у једном истом, лаком изанђалом оделу и дотрајалој обући, одмерено корача, увек ведар, насмејан. Човек који је имао љубави за сваког, човек који је све тегобе и горчине живота преживео и стојички их подносио. Човек који је целог живота служио само једном господару – народу свом.
Испраћамо данас неустрашивог команданта пукова из првог светског рата, којег је у ратовима, морална и лична храброст овенчала венцем славе легендарног јунака, а у миру, у слободној отаџбини, трновим венцем понижења, беде и сиромаштва.
Име Васе Маџаревића живеће вечито у срцима сваког Србина и сваког правог родољуба Југославије, чијем је стварању он допринео. Јер, његово име остаје вечито везано за освајање Скадра 1912. године, за сјајну победу на Дренку 1913. године над армијом Фердинандове вероломне Бугарске…
На солунском фронту, као командант пука, у саставу Тимочке дивизије, а у колаборацији француске 17. колонијалне дивизије, под командом војводе Степе, у биткама од 12. до 18. септембра 1916. године, протерује бугарске и немачке трупе са Острвског и Петрског језера, избија према Ветернику и Кожуху, заузима утврђења на самој граници поробљене отаџбине, с којих ће доцније, 1918. године, почети наша победоносна офанзива.
Победа и слава српског оружја, одјекнуле су широм целог света. Прослављеном команданту Маџаревићу, савезници су исказали и особно признање. Те 1916. године Французи га одлукују Орденом Легије части, а у Пантеону у Паризу, на чијим вратима стоји натпис: ‘Великим људима – захвална отаџбина’, поред бисте и имена Наполеона Бонапарте, Виктора Игоа, Русоа, Волтера, Жореса и других, уз војне почасти, унет је и портрет и убележено име српског пуковника Васе Маџаревића. Те исте јесени 1916. године, они који су држали сву власт у Солуну, хапсе припаднике тајног патриотског удружења ‘Уједињење или смрт’, међу којима и Васу Маџаревића, носиоца три ордена Карађорђеве звезде са мачевима, објављујући да њега и 50 његових другова бришу из редова српске војске, као ‘коров и кукољ који треба истребити’…
Недавно сам срео једног његовог бившег команданта батаљона. Говорећи о Маџаревићу, дословце је рекао: ‘Чика Васа нам није био само командант, он је за нас био полу-бог’…
Умро је тихо, скромно, окружен верним пријатељима и давнашњим сарадницима, али је оставио светло име, спомен и дела записана крвљу и за то су она неизбрисива заувек.
Слава му!”
То је уједно била и последња почаст славном хероју од сабораца и пријатеља Димитријевића и последњи опроштај родбине, пријатеља, поштовалаца и ратних другова.
Треба ли још нешто рећи о славном пуковнику? Ипак, ваљало би забележити једну епизоду, коју је запнсао његов унук по кћери Јелисавети или Ангелини – стоматолог из Краљева Драгослав Тодосијевић, која оцртава објективност и карактер пуковника Маџаревића:
“Мој деда није волео Карађорђевиће, али је говорио да им нико не може оспорити храброст и бригу за војску у првом светском рату. Александар и Ђорђе су заједно с њима били у рововима и да им за то скида кацу!“
Др Тодосијевић је послао четири фотографије деда Васе. За ову књигу одабране су две. Једна од њих је са пуковске славе Маџаревићевог 15. пука, када је био на врхунцу своје војничке каријере. На пуковску славу су на положају дојахале високе званице које домаћин у ставу мирно прнма и поздравља. Све личности се могу препознати: док Маџаревић поздравља команданта солунских савезничких трупа генерала Сараја, начелник српске Врховне команде генерал Петар Бојовић и вероватно командант Тимочке дивизије Ђуро Докић збијају неку шалу на нечији рачун, што се види по њиховим осмесима. За то време, крајњи десно, није умешан у разговор. Он за свој рачун посматра Маџаревићеву пратњу, која је изашла пред госте. Иако у полупрофиду, широка леђа и огромне брчине одају Љубомира Милића, већ прослављеног команданта Моравске дивизије 2. позива. Пошто се гости нису довезли аутомобилима, што се види по мамузама на њиховим чизмама, то је знак да су положаји у непосредној близини.
Дуле Димитријевић је адвокат из Београда, витез ордена Карађорђеве звезде са мачевима – познатији као војвода Дуле. У овој књизи је под својим пуним именом Душан Димитријевић.
