Име: Велимир
Очево име: Арсеније
Презиме: Максимовић
Место: Сеча Река
Општина: Косјерић
Година рођења: 1892.
Година смрти: 1943.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
СТРАХ СЕ ПЛАШИО МАКСА
Максимовић А. Велимир, пољопривредник, ратни војни инвалид (1891 – 1943).
Велимир Максимовић, од оца Арсенија из Сече Реке, рођен је 1892. године.
Имао је само двадесет година када је, мобилисан у Први, потом и Други балкански рат. Таман се вратио својој „посној земљи“ да је обрађује, јер се од тога, од жуљева, живело, црквено звоно је огласило позив на војну, сви официри и редови стали су под свету ратну заставу и отишли у крвави и Велики – Први светски рат.
Велимир је био борац Четвртог (Ужичког) пешадијског пука Динске дивизије. Иако је рањен у првим борбама на Крстацу, код изнад Лучана (Доње Драгачево), кренуо са својим ратним друговима у повлачење преко гудура Албаније, „стигао на Солунско ратиште и учествовао у пробоју фронта и борбама до краја рата“.
Упркос лошој ратној срећи, рањаван је више пута, Максо, како су га звали његови ратни другови, показао је изузетну храброст у отвореној борби са Бугарима. Рањен је на вису Кајмакчалан 5. септембра 1916. године, а потом поново задобија тешке ране 29. септембра исте године, због којих ће остати тешки инвалид, али је преживео Први светски рат.
„Он је ишао тако храбро, као да му је у грудима челично срце. Страх се, изгледа, плашио њега, а не он страха.“
За испољену храброст и заслуге вредне Витеза српске војске. Велимир Максимовић је одликован златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима (бр. 11124) и носилац је Албанске споменице.
По завршетку рата вратио се у Сечу Реку верујући да су његове ратне недаће прошле. Нажалост, страдаће у Другом светском рату. Када је кроз Сечу Реку наишла немачка казнена експедиција, ухапсила је Максимовића и он је стрељан у Сечој Реци, где почива. Максимовић је имао прилику да се склони или повуче како би избегао стрељање, међутим, то је одбио јер је сматрао да њега као тешког инвалида нико неће дирати, да ће непријатељ имати милости према болеснима. Нажалост, суровост и мржња били су основе швапског морала. Раде Челиковић сматра да су Швабе циљано дошле Максимовићевој кући, јер су имали податак да је он одликован Карађорђевом звездом са мачевима у Првом светском рату „за испољену храброст у борбама са тим истим непријатељем“. Сличну судбину имао је и адвокат, капетан I класе, Миодраг Поповић (1887 – 1943), кога је у Субјелу исте године немачка казнена експедиција ухватила и одвела у логор у Јајинце, код Београда, где је стрељан. По казивању његовог потомка, Богдана Поповића, разлог за стрељање је била Миодрагова припадност „српској патриотској организацији „Црна рука“, али и учешће у рату против оних који су поново напали нашу земљу. Немци су имали спискове (…) па су дошли и по њега.“
Постухмно, 29. новембра 1950. године, поводом Дана Републике, Президијум народне скупштине Републике Србије, породици Велимира Максимовића уручио је Споменицу на његово име, „за вечну успомену на жртве терора фашистичког окупатора и њихових слугу“, коју су потписали председник Президијума Синиша Станковић, а у име Савеза бораца Народно-ослободилачког рата Народне Републике Србије и председник Душан Петровић.
Из фамилије Максимовић у Сечој Реци, у ослободилачким ратовима од 1912 – 1918. погинули су и Вилотије и Максим, са још 113 мештана Сече Реке. Само 42 житеља овог села прешла су Албанију и Солунски фронт.
