име: Михаило
презиме: Максимовић
име оца:
место: Радовање
општина: Велика Плана
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
(напомена: на слици је приказан српски ратни инвалид без обе руке)
РОМАН МИХАИЛА МАКСИМОВИЋА
Михаило Максимовић никада није имао среће. Забележио је много јуначких подвига у свом животу, записао много крупних успомена, али он никада неће моћи да се сећа срећних дана. Никада, јер их уствари никада није ни имао. Цео његов живот кретао се кроз теснаце. Он је јурио само из невоље у невољу, и када би човек веровао у проклетство, рекло би се да га је оно гонило од раног детињства.
Ево како почиње живот Михаила Максимовића:
Једног летњег дана, негде о Светом Илији, пре пуних четрдесет осам година, у широком шумадијском селу Радовању, баш недалеко од места где је погинуо Вожд Карађорђе, на једној њиви жене су окопавале кукуруз. Летња звезда била припекла, па овај посао био још тежи и мучнији но обично. Једна жена наједном се издвојила. Отишла је иза једног плота и ту, у мукама, дала живот детету. После једног часа вратила се са новорођенчетом у наручју.
То је мајка родила Михаила Максимовића, родила га иза туђег плота када је окопавала туђ кукуруз. – Тако је, ето, дошао на свет Михаило, који ни доцније никада није боље пролазио. Његово детињство то је уствари било мучење. Отац није имао земље, него код другог морао да надничи и с муком исхрањује чељад на дому. И мајка је радила по туђим кућама, окопавала туђе њиве, плевила, жњела туђе жито. Амбар њихове сиротињске куће увек био празан. Михаило никада није осетио богатство родитељског дома, он никада није осетио безбрижну младост и никада није могао животном стазом да иде мирно као остали његови срећнији другови. Свако јутро носило му је нову борбу за парче хлеба. Одувек. И зато у његовој младости и нема ведрих догађаја који би оставили дубок траг у души. Није било срећних и несрећних младићких љубави, није било авантура, ни лакомислености.
Михаило је морао да мења послове: учио је опанчарски занат, водао туђе коње, био ковач, трчкарао и слушао по туђим кућама. Све због оне коре насушног хлеба. Све због тога да буквално не би умро од глади. Брзо је остао без родитеља и био потпуно остављен самом себи.
Зато је ступање у војску за Михаила Максимовића имало нарочити значај. То је први пут у животу да он није морао да мисли о оним најосновнијим нагонима човека за самоодржање и први пут да је готово безбрижно могао да легне, свестан тога да ће сутра, када устане, опет имати шта да једе. Ратно време није му баш нимало сметало, јер има много људи на свету, који у такозваним мирним временима страдају горе него у рату. Међу те несрећнике спада и Михаило. Зато га у војсци сретамо као невероватно пожртвованог војника, увек задовољног и спремног да прими сваки војнички ратнички посао. Или га је можда живот још из раније избрусио, па му војнички послови изгледали права играчка према оним ранијим мукама.
Кад су Аустријанци навалили преко Саве, други батаљон Осмог пешадиског пука добио је наређење да се одмах пребаци код Шест Топола и прими борбу. Десно је био први батаљон Седмог пука, а на Ади Циганлији налазио се Осамнаести пук.
Било је око 10 часова изјутра. Вршене су припреме за борбу, која може свакога часа да настане. Војници из вода Михаила Максимовића сели у рупу коју је направила граната и играју карте. Развукли “Божји благослов”. Михаило им приђе и поче да их прекорева.
– Људи, оставите се ћорава посла. Куд сте нашли да сад играте карте.
– Е није, него хоћеш да се брчкамо по Сави, не би ли нас лакше погодили, – изазивачки одговори Миленко Илић, који је био родом из Башина.
Остали се нису ни осврнули, него само гледали како пада карта. Максимовић онда дрекну и кундаком поче да истерује војнике из оне рупе. Неки су негодовали и псовали. Али после неколико часака сви су били благодарни Михаилу Максимовићу, нудили му цигарете и захваљивали богзна како. Јер, догодило се оно што се ретко догађа. Иако војници верују да граната неће да падне два пута на исто место, сада је забележен и тај случај. Када је граната експлодирала, земља се као нека лепеза дигла у ваздух и посула људе на педесет корака унаоколо.
– Сад би наше руке и ноге онако летеле да нас поднаредник не истера из рупе! – каже Илић једноме каплару.
– Море, кад карте сачувасмо, а рука има у војника колико год хоћеш.
Овде је борба трајала свега три дана, а онда је други батаљон добио задатак да се пребаци у Срем. Било је то код Купинова. Увече командир дозва поднаредника:
– Максимовићу, узећеш своју десетину и поћи преко баре ка Петровчићу. Осигураћеш реку лево од Петровчића, јер сада још не знамо где се налази непријатељ.
Максимовић и његових седам војника, колико их је остало у десетини, одмах су кренули на извршење задатка. Прелазећи преко “баре”, они су морали да газе воду до изнад појаса. Као какав ђердан фишеклије су обесили испод врата, а пушке подигли у рукама и тако газили.
Сено било тек покошено и уплашћено. Максимовић је расподелио војнике. На три пласта сена по двојицу. Пластови један од другог били су удаљени до педесет метара. Ноћ топла, ведра. С Максимовићем на пласту каплар Никола Радовановић, кога су звали “Жућа”. Био је ту негде испод Космаја. Вредан и добар младић, само је волео мало да окрене “Божјег благослова”. Али људи су грешни, ко би им замерио!
– Море, ако наиђу Швабе, побиће нас, говорио је Жућа Максимовићу, намештајући се на сену које је још мирисало. – Могу да нас поједу к’о лепињу.
– Не бој се, тешио га је поднаредник.
Бесконачна је била тишина у сремској равници. Само с времена на време чуло се како звекне чутурица.
Ту, на стоговима сачекали су нови дан. Сунце почело да их згрева. Отуд, од села, зачу се неколико аустријских пушака.
– Ево, дошао је крај, – опет ће Жућа.
Пуцњи су постајали све чешћи. То се друга чета другог батаљона препуцавала са непријатељима. Пред пластовима се наједном указа неколико плавих униформи. Примичу се право стоговима. Истим путем Максимовић и његови војници вратили су се у чету. Опет преко “баре”. Поднаредник је рапортирао командиру Животи Митровићу, који је родом из Азање:
– Господине капетане, лево од нас чује се пушкарање, а пред нама избијају Аустријанци, иду у напад.
– Чујем и ја пушкарање, него идите свак на своје место.
Војници су хватали положаје како је ко стигао. Није ту било неког нарочитог реда. Неко искористио кртичњак, неко бусен, понеки, опет, направио читав ров за себе. Наше патроле биле отступиле, па нико не прима борбу.
Аустријанци у маси иду напред. Како се примичу ближе, међу нашима све веће комешање и нервоза. Почеше неки да узмичу. Плаве униформе отвориле паљбу. У чети комешање.
Михаило Максимовић наједном осмотри ситуацију и скочи пред војнике:
– Стојте, браћо! Никодије, Марко, Никола, не бојте се, ајте са мном.
Војници се некако окупише и наједном се васпостави стрељачки строј. Чета отвори ватру. Михаило Максимовић, леђима окренут непријатељима стајао је пред војницима и куражио их. Пред њима се налазило једно суво дрво, па онда неки канал зидан од печене цигле.
– Браћо, правац на оно дрво! Појачана паљба.
Плаве униформе су се примицале и ватра је бивала сваким часом све заглушнија, све помамнија. Није се барут штедео ни с једне ни с друге стране. Охрабрени војници урлали су и сами трчали напред. Један каплар паде. Оста насред ледине као оборена грана. Млад кадровац, једва ако је напунио двадесет и прву. Није остао сам. Изгинуло је ту око тридесет и пет наших војника. Командир с једним крилом отишао на десну страну. Максимовић се испрсио, па само командује. Десно од њега газила је у борби друга чета. Њихов положај није био ништа бољи. Поднаредник је сам храбрио војнике, а ватра није престајала. Ту се наједном појави и командант батаљона мајор Секулић. Али у зао час. Тек што је ступио у прве редове, куршум му проби обе ноге.
– Максимовићу, ево ти батаљона, ја даље не могу.
– Не бојте се, господине мајоре.
И Максимовић поче да командује батаљоном. Четворици војника наредио је да одмах однесу рањеног команданта, а петог послао до артиљерије да она заштити људе који су још остали.
Метак пронађе и Максимовића, који се једнако врзмао пред војницима. Погодио га је у лист десне ноге. Куршум био већ хладан, а није пробио цео дист, него се увукао само у месо. Каплар Андрија Петровић, из Глибовца, нашао се да помогне Максимовићу.
– Ево, поднаредниче, видим ти зрно у нози. Да га извадим?
– Како, бре, да извадиш? Вади ако можеш.
И каплар је зубима извукао метак из рањене ноге поднаредника Максимовића. Пошто више нису имали завоја, отцепили су једно парче од шињела и тако завили рану. Максимовић је остао у борбеној линији.
Врућина је све више освајала. Људи, заморени и препланули од летњег сунца, купали су се у зноју. Али зар у рату још неко може и да мисли о томе. Десно крило је попуштало. Максимовић је то приметио и с четом одмах кренуо на јуриш.
– Ура! Ура! – парали су ваздух помамни гласови војника.
Аустријанци, који су били далеко свега две до три стотине метара, почеше да ускачу у онај зидани канал. Наши им подиђоше с бока. У каналу настаде права кланица. Избезумљени људи гушали су се, рукама давили једни друге. Налетали на голе ножеве. Поднаредник Максимовић с двојицом војника бомбама је уништио једно митраљеско гнездо. Пуцњи се помешали са урликањем и јауцима, па све добило изглед једне паклене грозоте. Канал пун крви и лешина.
Командант аустријског батаљона, један млад Хрват, први се предао. Отпасао је сабљу са жутим гајтаном и дао је поднареднику Максимовићу. Његови војници учинили су то исто. Побацали су пушке и дигли руке у знак предаје. Ту је заробљено сто и педесет непријатељских људи. Али и наши губици су били огромни. На голој ледини испред канала, која је дахтала под врелим сунцем, лежали су искасапљени људи, мртви и они који су очекивали смрт. Измешале се плаве и суре униформе. Судбина им била иста, смрт их измирила. За њима ће подједнако кукати мајке у њиховим далеким селима.
Наши се нису ту задржали. Продужили су пут ка селу Бечмену. Народ их тамо с радошћу дочекао. Са црквеног торња звонила су звона. Сремци поверовали да је слобода већ ту, па изгурали буриће вина и по шоровима почели да играју и певају. Војници пили и братимили се с мештанима.
Али није дуго трајало. Истога дана стигло је наређење да се наше чете повуку преко Саве и пребаце у Мачву. Већ сутрадан све је било спремно за покрет. Проређен батаљон чекао је. Долазе команданти. Војници исекли неко бусење и направили као мало узвишење. Иако рањен у обе ноге, командант батаљона напустио је превијалиште и дошао до својих војника. Десетак-петнаест часака доцније стигао је и Престолонаследник Александар, у пратњи команданта армије и неколико виших официра. Музика Осамнаестог пука, који је био стигао овамо у помоћ, свирала је химну. Престолонаследник Александар ишао је од јединице до јединице и разговарао с војницима. Кад је пришао другом батаљону, Престолонаследник је питао:
– Који је то Михаило Максимовић?
– Ево га, Височанство, то је – казао је командант батаљона држећи под мишкама штаке помоћу којих се кретао.
– Јунаци, наставио је даље Престолонаследник, погледајте овог Синђелића који се јуче онако храбро борио. Угледајте се на њега и не бојте се никога. Он је јуче примио цео батаљон, водио борбу и победио. Војска која има таквих јунака не може бити побеђена. Максимовићу, ти си од данас наредник и витез Карађорђеве звезде.
Неколико часака пошто се удаљио Престолонаследник Александар, јединице су кренуле на нове положаје, тамо на Мачков Камен. Двадесет и четири часа без прекида су ишле усиљеним маршем. Други батаљон био је кратко време у резерви, а сутрадан већ ступио у нову борбу.
Непријатељска артиљерија није штедела муницију. Они су били наше, засипали их гранатама и шрапнелима нештедимице, само да би својој пешадији омогућили лакше кретање. Њихова артиљерија била је иза Зворника, а под једним брдашцем биле смештене наше две батерије. Али оне нису дејствовале. Положај пешадије због тога је постајао све тежи.
– Максимовићу, казао му је тада командант, хоћеш ли ти да видиш шта је са овим нашим топовима? Кад си већ почео да китиш груди ордењем, настави и даље. Кажи им да одмах ступе у дејство.
За трен ока наредник Максимовић отрчао је до батерије.
– Шта чекате, зашто не бијете?
– Немамо наређење.
– Гурајте напред, ја вам наређујем. Командант је казао одмах.
– Не можемо, зар не видиш како је! Топове би могли да изгурамо само рукама. А изгинули су људи, немамо довољно послуге.
Наредник Максимовић довео је свој вод и изгурао топове на положај. У његовом воду налазио се неки поднаредник Драгутин Јовановић, звани “Гута”, који је раније служио у артиљерији.
– Чекај, Максимовићу, ја ћу један топ да узјашим па да бијемо картечом.
И заиста, топовска грла почела су да ригају ватру. Али, на жалост, непријатеља нису могла да одбију, него су га само задржала. Борба је била страшна. Мртвима и рањенима није се знало броја. Њина артиљерија разарала је све пред собом. Рушила букве, убијала људе, ровала земљу, секла шуму.
Непријатељски пешаци примакли су се на петнаест корака нашима. Сада се водила борба без команде. Измешали се људи, па се тукли како је ко стигао. Скакали од букве до букве, од грма до грма. Где ко кога ухвати. Са непријатељске стране били све сами Мађари.
Парче гранате погоди Максимовића у десно колено. Наредник се сруши.
– Другови, немојте ме живог оставити, понесите ме.
Четири војника притрчали су му и на шаторском крилу пренели га у превијалиште.
Доцније је пренесен у Пецку. Тамо, у једном шљиваку, чека маса рањеника који не могу да дођу на ред. Никог нема да му укаже помоћ. Наиђе један поручник и Максимовић се обрати њему:
– Зар никога нема да ми превије ране? Заслужио сам бар толико.
– Не може, наредниче, има тежих рањеника.
Тек после подне, када је пренесен у Ваљево, Максимовићу је указана помоћ. Ту у једној школи, која је била преправљена у болницу, нашао је своје војнике Милорада Ђорђевића из Паланке и Вељка Агатоновића из Голупца. Ђорђевић је био рањен у груди, па је умро после неколико дана, а Агатоновић остао у болници када је Максимовић упућен у Приштину. Ту је остао на лечењу три месеца. Кретао се помоћу штака. А једног јутра управник болнице Стаја Стајић уђе у бараку и каже:
– Људи, нека устаје ко може. Аустријанци су већ код Ваљева и на Космају.
Михаило Максимовић баци штаке под кревет и скочи шепајући на десну ногу.
– Ја ћу да идем, господине мајоре.
– Добро, синко, кад можеш.
Са Масимовићем је напустило болницу још двадесетак војника, управо сви они који су могли ма како да се крећу. За пут је добио седамдесет динара и право да се задржи пет дана док пронађе своју јединицу. Није могао да одоли срцу, него је свратио и у село Кусадак, јер му се тамо налазила жена. Како је била сирота и живела само од његове зараде, морала је да напусти своје село и оде код сестре у Кусадак.
– Зар опет у борбу? – питала га је жена пред полазак.
– Морам, на положају ме чекају.
Жена је неутешно плакала и за срећна пута спремила погачу човеку, за кога није била сигурна да ће га икада више нидети. На њене сузе Максимовић се није ни освртао, него ју је чак грдио због тога.
– Зар толике мајке остале без синова, а ти нада мном живим почела да њаучеш!
То су биле последње његове речи које јој је изговорио при растанку.
И малом пругом упутио се ка Ваљеву. Близу ваљевског гробља срео је комору Осмог пука. Коморџије му дали једну артиљериску пушку са петнаест метака, што су нашли поред пута. Када је продужио пут преко ливада кроз детелину срете га Илија Перић, из Придворица.
– Куда ћеш, бре, тако сакат?
– Идем да тражим батаљон.
– Не шали се главом, ево их Аустријанци у једној качари.
– Ајде и ти са мном.
– Нећу, изгинућемо. Видиш да смо сами.
Али Перић је ипак пошао са наредником. Кад су пришли једном бунару да се напију воде, нашли су унаоколо десетину аустријских телећака и пушака. Побацали војници, ваљда, кад су бежали. Под једним брестом седели су њих петорица у плавим униформама. Предали су се сами. То су били Срби, Босанци.
– У оној кући, казао је један од заробљеника, још има наших двадесет и шест војника. Сви хоће да се предају.
– Е па хајде, пријатељу, до њих, наставио је Максимовић, па им кажи да оставе оружје и један по један да изађу напоље.
Тако је и било. Босанци су се сами предали. Максимовић и Перић повели су их у правцу гробља, одакле је допирала пуцњава. Труба је наједном запарала ваздух. То је наш значар свирао јуриш. Иза гробља ври. Максимовић и Перић са заробљеницима потрчали су тамо. Непријатељ је већ отступао. Максимовић се брзо нашао међу својим војницима. Братимио се и љубио с њима, а они му причали шта су све доживели за оно време док је он био у болници. Кад га је угледао командант батаљона, није могао да верује својим очима.
– Откуд ти овде, побогу? Мислио сам да се нећеш скоро вратити. А ти ми још и заробљенике довео.
Од овога дана Максимовић са својим друговима није излазио из борбе. Из рова у ров, са положаја на положај, из крви у крв за све време рата.
У борбама на Кајмакчалану Михаило Максимовић био је увек први међу првима. Сваки задатак који му је поверен он је извршио како само може бити, Код села Старе Попадије наредише му старешине једне вечери да са својим водом крене у извидницу. Кренуо је и пред зору довео деветнаест заробљеника Бугара. Изгубио је само једног војника и лакше му је рањен неки Станко Савић, из Великог Села код Пожаревца.
Али главни Максимовићев подвиг забележен је у Ас Камењару. Била је ноћ. Чета спавала. Бугари се привукли, па усред ноћне тишине зачу се њихова команда:
– Четврта рота напред!
Отвори се борба. Као бесни тигрови Бугари су навалили на наше. Паде капетан Владимир Сарић, који је био професор у Београду. Максимовић је примио чету на себе. Клање је трајало све док није зора забелела. Са тешким губицима наши су одбили Бугаре. И наставило се преко целог дана. Друге ноћи Максимовић је пошао на објавницу. Са собом је повео каплара Богољуба Радосављевића и још једног редова.
– Куда ћемо, питали су га они.
– Идемо право на Ас Камењар.
Подвукли су се под саму стену, која је личила на једну природну капију. Приметили су два Бугарина. Један је носио воду у чутурици.
– Држи ти оног с десна, а ја ћу овог с лева, шапнуо је Максимовић каплару Богољубу.
У два скока притрчали су им и разоружали. Онај редов сипао је бомбе иза стене и из свег гласа викао:
– Ура, ура! Напред!
Наредник Максимовић и каплар Богољуб за неколико часака бацили су свих шеснаест бомби, колико су понели собом. Заробили су четрдесет и два бугарска војника и два подофицира, који су се налазили у једном утврђењу, уклесаном у самој стени.
Максимовић је тада извадио пиштољ и дао знак нашој артиљерији за дејство. Али, уместо да испали зелену ракету, он погреши па испали црвену. Наша артиљерија поче да сипа. Право по стени и око стене.
– Ух, мајку му, сад ћемо изгинути од наших, викао је каплар. Пали нову ракету, нека сипају даље!
– Немам ниједне више.
Шрапнел је само зврјао, разорне гранате разбијале стене чији су се комади уз страшан тресак рушили доле у провалију. Срећом, убрзо су стигли наши пешаци и они су дали знак да артиљерија бије позади и пресече Бугарима отступницу. Кад су пешаци пришли, Максимовића су затекли иза стене. Пуцао је на Бугаре из једне њихове пушке коју је заробио, јер више није имао муниције.
Тако је пао Ас Камењар. Тако је Михаило Максимовић добио другу Карађорђеву звезду с мачевима.
Роман Михаила Максимовића почиње тек у ослобођеној отаџбини. Мењао је јединице и командире на фронту, а у Петроварадину је демобилисан као наредник митраљеског одељења 10 фебруара 1919 године. У поцепаном ратничком шињелу дошао је у Београд. Ту га жена пронашла, јер у селу више није имала шта да једе. Девојчица Славка умрла јој од глади. Када је изишао из војске, Михаило Максимовић имао је у џепу шеснаест динара и две Карађорђеве звезде које је стекао у крвавим борбама.
Сада је био на беспућу. Без игде ичега, населио се под једну натстрешицу у Јатаган Мали. Лаћао се свих послова да би зарадио парче хлеба. Али посла није било, то јест није посла било за њега, јер он је био исцрпен и малаксао. Најзад постао је слуга у акционарском млину. Али само неколико месеци, јер су га доцније избацили. Опет се нашао на улици. Све капије пред њим су биле затворене. Немајући куд, он је постао чистач улица на Чукарици. Имао је осамнаест динара дневно и од тога је морао да плаћа Уред за осигурање радника и порезу. Гладовао је и мучио се, а бивало је дана када није имао ни хлеба. О Божићу није имао чиме да се омрси и сва три празничка дана горко је плакао под бедном натстрешицом у Јатаган Мали.
Најзад, на заузимање добрих људи, Михаило је добио неку земљу код Суботице. Требало је да плати општини некакав откуп и таксе хиљаду пет стотина динара по јутру, а он, грешник, није имао ни толико новаца да купи возну карту. Због тога је морао да прекине вожњу у Новом Саду.
Дванаест година прошло је од рата. Сви су се некако снашли, сви некако окућили, само је њега проклетство гонило. Са пола динара у џепу, он је најзад стигао у село Хајдуково, код Суботице. То је било 1932 године. Али тамо није нашао нигде ништа до голе земље. Измученим рукама није могао да оре, а за њега је било немогућно и мислити да набави потребне алатке. Ни куће ни кућишта. Ископао је једну земуницу и влажну земљу обложио грањем и сламом. Деца се намножила, Бог тако дао. У влази и несрећи ова сиротињска породица провела је пуних осам месеци. У мраку земунице деца добила шкрофуле. Стизале и неке комисије, испитивале и обећавале помоћ која никада ниоткуд није дошла. Најзад се сажалили неки сељаци, па му дозволили да се пресели у једну празну шталу. Тек доцније Ђура Таталовић откупио је салаш и Михаилову породицу уселио унутра.
Али сада је требало да се ради. Како ће почети и чиме? Пара није имао за алатке, а требало је плаћати општини рате. Онда је продао виноград за три хиљаде динара и дао општини да га не би отерала са земље. Тако се злопатио још две-три године и онда морао да напусти земљу. Опет је био на беспућу. И све доскора.
Тек пре неколико месеца примљен је у жандармерију. Али, како је превалио године, он је постављен само за привременог жандарма у Младеновцу. Када отслужи први рок, мораће да напусти и ту службу. А онда опет у маглу, на беспуће… Јер, таква је судбина наредника Михаила Максимовића, који на својим грудима носи две Карађорђеве звезде, Милоша Обилића медаљу за храброст, Легију части и Албанску споменицу…
