име: Љубинко
презиме: Марјановић
име оца: Ненад
место: Пауне
општина: Ваљево
година рођења: 1888.
година смрти: 1919.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Марјановић Н. Љубинко, земљорадник и резервни наредник (Пауне, Ваљево, 1888. – Пауне, 21. VII 1919).
Отац Ненад и мајка Јулка пољопривредници. Рођен је и одрастао у познатој и имућној сеоској породици. После завршене основне школе у Паунама остао је у селу и бавио се пољопривредом. Поред сточарства и ратарства све више се бавио воћарством и пчеларством.
Активно је учествовао у свим ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, показујући се као изузетно храбар, пожртвован и спретан борац. Приликом повлачења кроз Албанију био је заробљен и спроведен у непријатељски логор у Немачку. Успео је да побегне и пребегне у Француску. Да би се нашао са познаницима и ратним друговима, прешао је преко залеђене реке Сене. Заједно са старим знанцима Петром Савић и Костом Јанковић отишао је најпре на Крф, а потом на Солунски фронт и укључио се као наредник у IV чети II батаљона V пешадијског пука у завршне борбе за коначно ослобођење поробљене земље. Зато је одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен указ ФАО 233 од 15 маја 1916. године.
Као резервни наредник у V пешадијском пуку Дринске дивизије извео је своју јединицу из непријатељског окружења и на тај начин омогућио јој да избегне велике губитке. Пре тог подвига биле су упућене три наше патроле са задатком да извиде ситуацију на терену и изнађу пут за извлачење. Ниједна од њих се није вратила пошто су неки њихови припадници заробљени, а други побијени.
За овај и неке друге подвиге добио је више одликовања и других јавних признања. Познато је да је имао: Медаљу за храброст, неко француско одликовање и више споменица. Регент Александар, као врховни командант наших оружаних снага, наградио га је златним часовником. Имао је и споменице за учешће у оба балканска и Првом светском рату.
Дуготрајан живот и поступање у тешким условима, као и последице задобијене у заробљеништву негативно су се одразиле на његово здравље. По повратку из рата болест је све више узимала маха, па је умро веома млад. Није стигао ни да се ожени, па ни остави потомака. Сахрањен је на сеоском гробљу у Паунама. Родитељи и браћа Чедомир и Петар са осталим укућанима подигли су му надгробни споменик.
