Марковић М. Тома

Марковић М. Тома
Марковић М. Тома

 

 

име: Тома
презиме: Марковић
име оца: Милинко
место: Врховине
општина: Уб
година рођења: 1881.
година смрти: 1964.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Марковић М. Тома, земљорадник и каплар (Врховине, Уб, 20. III 1881 – Врховине, 9. IV 1964).

Отац Милинко и мајка Василија, пољопривредници, имали су доста деце. Томин брат Јеврем Марковић између два светска рата био је и председник убске општине.

Тома је основну школу завршио у Степању, односно Бајевцу, а потом се посветио пољопривреди. Прво је као дечак помагао родитељима и другим укућанима у обављању свакодневних послова. Кад се замомчио самостално је обављао и оне најтеже послове, као што су узгој стоке, сеча дрва, косидба и слично. Био је веома вредан и радан, па су га многи хвалили и поштовали. Војну обавезу регулисао је у I ескадрону II коњич- ког пука Цара Душана од 1907. до 1909. године.

Активно је учествовао у свим ратовима које је водила малена али поносна Србија од 1912. до 1918. године, показујући изузетну храброст, пожртвовање и сналажљивост. Због тога је с правом сматран за једног од најхрабријих бораца у својој ратној јединици – II десетини III вода I чете II батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива. Рањен је 26. септембра 1916. године на положају Рововска коса.

Као каплар из резерве III чете II батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива одли- кован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима јер је првог дана напада на Рудник заробио нишанџију противничког топа у намери да га онеспособи за даљу употребу. Пошто је та намера осујећена овај топ је добро дошао нашим борцима за дејство по непри- јатељским положајима, наносећи им велике губитке. О његовом одликовању објављен је указ ФАО 11.102, од 15. јуна 1915. године.

Поред тог високог одличја, Тома Марковић имао је и Сребрну медаљу за храброст (1913), Златну медаљу за храброст (1918), руски орден Светог Ђорђа IV степена, Албанску споменицу и све три споменице добијене за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Од свега тога још драже признање било му је што је имао част и задовољство да открије Споменик Тамнавцима изгинулим у ратовима од 1912. до 1918. године у градском парку на Убу.

По повратку са фронта бавио се пољопривредом али је радио и као надзорник државних путева. Био је веома висок, стамен и храбар човек. Имао је плаву косу и оштре црте лица.

Са Симком (рођ. Јовић из Кршне Главе) одгајио је осморо деце – синове: Марка, Чедомира, Селимира и Светислава и кћери: Косану, Радмилу, Даницу и Стојанку. Селимир, рођен 1920. године, био је учесник НОБ-а од 1941. године, хапшен, прогањан и затваран, а по ослобођењу: председник општине у Степању, секретар општине у Убу и директор Стамбено-комуналног предузећа у Обреновцу.

Слични чланци: