име: Сима
презиме: Марковић
име оца:
место: Блазнаве
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ЧОВЕКОВО СРЦЕ ТВРЂЕ ЈЕ ОД КАМЕНА…
Уврх села Блазнаве, чији су домови прилично раштркани и удаљени један од другога, на једној чистој и доста стрмој коси, под којом се сплели густи и модри шљиваци, својом белином и чистоћом, која пролазнику још из даљине пада у очи, издваја се усамљена кућица вредног домаћина Симе Марковића.
Она је подигнута на самој падини ове косе, са које се пружа леп видик и указује се питоми шумадиски пејзаж. Доле, мало ниже, таласају се валовита поља, засејана пшеницом, чије је класје већ почело да руди на топлом јунском сунцу. На пропланцима класје има нешто светлију, готово зеленкасту боју. Као да га сунце мање пржи него оно у долини. Овај прелив боја толико је благ да се око одмара на њему, као на најлепшем сликарском платну. Понеки забран својим упадно тамним зеленилом личи на оазе које чине жив и снажан контраст боја. А шљиваци са својом модрином одударају опет од овог тамног зеленила.
Мирис скоро покошеног сена, које још није домаћин стигао до упласти у стогове, благо делује на груди и у човека уноси лепоту оног питомог, доброг мира, који је познат само људима са села.
Око окречене куће Симе Марковића простире се пространо и неравно двориште, ограђено широким проштацима на којима су остали трагови секире. Мало подаље плетени кошар, око кога пасе десетак оваца.
Пред кућом смо нашли само Симиног сина Живорада, развијеног осамнаестогодишњег младића, ведрог и насмејаног.
– Отац није код куће, казао је он, али сад ћу га ја дозвати. Ономад умре један сусед, па су и он и мајка отишли на подушје.
И младић је, као срндаћ, лако отскакутао уз стрму косу да дозове оца. То време искористио сам да се мало одморим и разгледам све око ове мирне сеоске куће. Нисам дуго чекао док се појавио Сима. Смирен и одмерен, ушао је у двориште, отварајући вешто вратнице на плоту и пропуштајући своју жену Ленку напред, што ми је одмах пало у очи.
Сима је човек осредњег раста, мршав и коштуњав, али још увек лак и снажан. Плава коса и бркови чине га млађим него што је, тако да му нико не би дао педесет и две године, колико је он оставио за собом. Само опаљено лице није могло да задржи свежину младости; око усана су бразде дубоке и изразите, а чело набрано и озбиљно. Очи овог сељака необично су речите: из њих вири нека чудна добра благост и тиха сета. Оне имају плаву боју ведрог неба, и рекло би се, отворено и поштено гледају на цео свет. Сима је уопште тих и одмерен човек; у сваком његовом покрету има много одмерености, у свакој речи много изразите смирености.
Када говори, Живорад и Ленка пажљиво га посматрају, нетремице гледају у њега, диве му се и гутају сваку његову реч. А он прича тихо, тихо, погледајући час у таласасте шумадиске пропланке, час у сабеседнике. Али увек гледа отворено, одређено и право у очи.
– У задрузи су нас била шесторица браће, почео је Сима да прича свој ратни доживљај. У турски рат отишли смо четворица и, хвала Богу, вратила се сва четворица. За аустриски рат подрастао је и пети брат. Тамо смо пошли петорица, али, на жалост, вратила се само тројица. Двојица су погинула, а трећи, који се разболео, па, као неспособан, враћен кући, умро је баш пре него што ћемо се ми вратити.
У аустријски рат ја сам ушао као поднаредник. Знате, још у бугарском рату произведен сам за подофицира. Био сам нишанџија прве батерије пољског брзометног дивизиона Шумадиске дивизије другог позива. Из Крагујевца сам кренуо у Ужице. Одатле смо, после оних првих борба, наступали кроз Босну, у правцу Сарајева. Потиснули смо били непријатеља све до Хан-Пијеска и чак горе до Гласинца. После смо, богами, морали да се повучемо. Када је почела наша општа офанзива, двадесет првог новембра 1914, прешли смо Мораву и дошли до села Рошце. Ту смо добили наређење да дођемо до школе. Речено нам је да се пред нама налази слаб стрељачки строј пешадије. Затим стиже иаређење да један топ изиђе у прву борбену линију, а друга три да остану код школе.
Мој командир, артиљериски капетан прве класе Павле Витас и ја били смо одређени да пођемо с топом. Али, како је ситуација била врло лабава, хоћу рећи тешка, још у путу добисмо наређење да се одмах вратимо, јер, веле, наша је пешадија исувише слаба. Таман се ми вратили, кад кроз један сат опет наређење да изиђемо на положај и штитимо пешадију, па после пола часа опет ново наређење да се поново вратимо. То нас ја баш добро изморило и измрцварило, али ко у рату још и о томе води рачуна.
Провели смо тако један сат у саставу батерије. Била је ноћ. А у само свануће, тек што се мрак дизао и зора почела да плави, стиже нас ново наређење да изиђемо на положај, који је од школе био удаљен нека два километра. Требало је да тучемо непријатеља и подржавамо нашу пешадију. И то до последњег метка, казали су нам у наређењу. И заиста, нисмо штедели муницију. Све брзом паљбом тукли смо их пуна три сата. Горело је пред нама и небо и земља. Али, богами, ни они нису седели скрштених руку. Млатили су и они нас, и те како.
А пред нама је била цела једна аустриска брдска батерија, поред пољака, које су они имали да им се ни броја није знало. И не лези ђаволе. Таман ми мислимо да смо их умирили, кад се отвори једна лудачка паљба. Туку они и само шрапнел пршти око нас. Саставило се небо и земља, па као да пада неки челични град из облака. Од силне земље и чуда не види се прст пред оком. Тако је трајало два до два и по сата, а онда командир уочи да је њихова брдска батерија, која је од нас била удаљена свега две хиљаде и шест стотина метара, почела нешто да се колеба.
– Господине капетане, рекох му ја, да обуставимо паљбу док почну да товаре и прежу.
Командир ме само погледа и одобри:
– Право кажеш. Обустави ватру.
А после двадесетак минута, када они почеше да прежу и товаре, ми осусмо на њих брзу ватру какву нисам никад у животу упамтио. Сав ми се топ био усијао и нисам могао цев да дохватим. Био је као жива жеравица. Мислио сам да ће се истопити као восак. Мој командир и ја били смо гарави од барута, баш као да смо изишли из неког оџака.
У то је стигао Дванаести пук првог позива. Е, сад је било лако. Пешаци су, брате, све и сва у рату. Они су ти они који освајају и господаре, а, јадници, они највише и подносе. Ми артиљерци права смо господа према њима. Дванаести пук, све младићи снажни и лепи као јабуке, појачали су наш пешачки строј и подигли морал код изморених и проређених војника.
Предвече, некако, дође командант отсека па пита:
– Ко су командир и нишанџија оног брзометног топа што је данас разбио непријатељску батерију? Цела им је батерија раскокана: и коњи, и људи, и топови…
– Ми смо, рекосмо му командир и ја. Вршили смо своју дужност, колико се могло, кажемо ми и мало се онако као шепуримо.
Настало је затишје. Покојни Краљ, који је онда био Регент, објавио је тада војсци да на тлу Србије нема више непријатеља, осим заробљеника. Ми се затекли у Ужицу. Ту ми се разболе командир и умре, несрећник. Уместо њега дође Миленко Аћимовић, капетан прве класе. А мало затим, у Бајиној Башти, стиже наређење Врховне команде, да свака борачка јединица, по избору, предложи по једног најхрабријег војника или подофицира за одликовање. Командир постројио војнике па каже:
– Ја сам, војници, нов; ви знате ко је међу вама био најхрабрији?
Војници сви у један глас повикаше:
– Сима Марковић!
Тако изабраше мене. И ја сам ти двадесет деветог јуна хиљаду деветсто петнаесте добио Карађорђеву звезду. Право да ти кажем није ми било мрско.
Али најтеже беше на бугарском фронту. Из Бајине Баште отишли смо за Књажевац, а одатле на Тресибабу. То је било крајем септембра, по старом календару. Управо, ако хоћете баш тачно, двадесет осмог септембра. Бугари су дивљачки нападали. Тешком муком тога дана одбили смо седам њихових напада. Све јуриш за јуришем, све крвавији од крвавијега. У пешадији изгибоше грдни људи. Командант Петог кадровског пука тражи тада од дивизије, да се повуку наша два брзометна топа са положаја. Пропашће ми, вели, и људи и топови. А дивизија му одговара:
“Ни корака! Ви треба да заробите њихове топове, а не да повлачите своје!”
Ухватила ноћ. Ситна, хладна јесења киша не престаје. Бугари ударише у напад. Наша пешадија била је свега тридесетак корака испред нас. Ми тукосмо докле могасмо. И у рововима настаде клање. На нож, на бајонет! Измешали се наши са Бугарима, па се не зна ко кога бије, ко кога туче. Чујеш само урликање, псовке и јауке, да ти се коса диже на глави. Изгибоше официри, изгибоше војници, а командант само трчи од једног до другог па виче:
– Не дајте се, браћо! Издржите још који часак, они више немају муниције.
Наш водник прими под команду једну чету пешадије, јер пешадиски официри беху изгинули сви до једнога.
Страшна је то била ноћ… Кукњава и запомагање, не зна се ко кога коље. А киша једнако сипи и помрчина као да постаје све гушћа.
Погибе и командант Петог кадровског пука. Погоди га куршум посред чела. Заломише Бугари лево крило и већ хватају наше предњаке. Кад то виде водник поче да урличе:
– Сеци запрегу! Вади затвараче! Моји артиљерци за мном! За мном јунаци, чувајте главе и животе! За мном, имаћете кад да изгинете!
Крвава је то ноћ била. Нећу је заборавити да живим три живота…
Затим је дошло отступање. Прокупље, па Лебане, где нам пресекоше отступницу. Одређен сам као нишанџија у Дванаесту пољску батерију. Пред нама је био Десети прекобројни пук.
То је било 29 октобра. У 6 сати изјутра требало је да кренемо у напад. Али, на несрећу, Бугари ударише пола сата раније. Тукли они, тукли ми, било је страшно и крваво. Ту нам би рањен командир Миленко Аћимовић. Њега однесоше на превијалишге, а замени га капетан друге класе Миодраг Дамјановић. Бије њина артиљерија, а звижде пешачка зрна, не можеш, брате, главу исправити ни око отворити. Око дванаест сати наша пешадија поче да отступа. Ми смо тада наше топове на рукама изнели, али их живи нисмо хтели да оставимо. Шрапнел сипа, а Бугари бију све брзом паљбом на осам стотина метара.
Појави се из резерве наш Трећи пук, врати оне који су отступали и, као ветар, пројури мимо топова. Ми одмах обрнусмо цеви и засусмо Бугаре ватром. Све повећавамо даљину и бијемо по шумарку, Тако их стерасмо у Пусту Реку. Командир тада нареди да сваки топ највећом брзином одјури у свом правцу.
Појурисмо и ми. Коњи су трчали у галопу. Ех, брате, страшно беше. Точкови од топа газе све преко лешева који су лежали као оборено снопље свуда унаоколо. Али човек стегне срце, огрезне у крви, па само гази. Човеково срце тврђе је од камена. Тако сјурисмо до Пусте Реке. Откопчали смо топове, а нема где да сместиш лафет. Тукли смо по шумарку лево и десно, сву смо шуму спржили силним огњем. Али, богами, истерасмо их до гребена. Ту се многи подавише у реци, а многи су изгинули по оној падини. Њина артиљерија престала. Али видимо како још бије једна наша хаубица, а ми не знамо шта бије. Било шта било, ударисмо и ми да бијемо.
Ту нас је захватила ноћ и онда се све стишало. Кад смо сутрадан прешли гребен, нашли смо њихову батерију сву искршену. Пропало им је преко двадесет топова.
Нама се деси квар на топу, а резервних делова нисмо ни имали. После смо изгубили вољу за све, јер није лако отступати. Остављаш земљу, кућу, породицу, све остављаш и Бог зна хоћеш ли се икада више вратити, хоћеш ли икада више видети своје село. Гледао сам војнике како плачу као деца. Прво наиђосмо на Приштину, па онда долази Косовска Митровица, па прелаз преко Лаба и Пећ… Ту смо уништили топове. Тежи час нисам никада доживео. Ископали смо јаму мом топу и сахранили га баш као мртваца. А служио нас је толико, па се човек навикао као на живо чељаде. Сад смо остали голих шака… И тице из ваздуха могле су нас напасти. Ми више нисмо војска, ми смо разбијене луталице. Ех, не ваља се ни спомињати тога.
Пребацисмо се некако до Љеша, па одатле у Сан Ђовани.
После долази Крф, Солун и опет фронт. Ту сам додељен у Први дивизион Шумадиске дивизије првог позива. Сада ми је био командир Светомир Мишовић, у чијој сам батерији био још за време турског рата. Тако, у рату се људи мењају и сретају стари знанци. На Солунском фронту ступио сам у борбу тринаестог јуна, код села Ступинова. Из ње више нисам ни изишао. Из дана у дан чекао сам када ћу погинути, јер ту није ни било места скровитог ни лаког.
Другог августа изјутра, таман ми добили дуван. Ја хоћу да запалим цигару, кад поред мене сукну шрапнел. Засу челик са свих страна. Као да пуче гром небески. Не знадох шта би са мном. Тек у неко доба дрма ме један друг и каже:
– Ти погибе?…
– Нисам погинуо, још дишем, али бих рекао да сам тешко рањен. Задобио сам седам рана од шрапнела. Везаше ме са два завоја и са мном у Вертекоп, у болницу. Ту су ми извадили свих седам зрна. Лежао сам неколико месеци, не умем вам сада казати колико, па после опет на положај. Борбу више нисам напуштао све до повратка у отацбину.
Е, то беху најсрећнији дани. Када смо пробили Солунски фронт није више било силе која нас је могла задржати. Борили би се ми голим шакама само да што пре стигнемо у Србију. Није било умора ни одмора. Само напред, напред, што брже, што пре.
Догурали смо до Чачка. Ту стиже наређење, да се војници који су близу кућа пусте на отсуство да виде своје. Са још двојицом другова, неким Аранђелом Недељковићем и Миливојем Стефановићем из Страгара, кренем кући. Понесем аустријски карабин. Велим, нека се нађе за сваки случај. У Милановцу нас ухвати ноћ. Ту смо вечерали, напунили чутурице ракијом, а у торбама смо имали неког пекмеза и хлеба још са Солуна. Преко планине дођосмо у Мајдан, а не знамо пута… Стефановић поче да заостаје. Хајде да га сачекамо… Хладно, киша, несрећа… Кад ето га он, једва иде. Каже, смркло му се нешто пред очима. Шта да радимо?
Наложисмо ватру под једном буквом, мало ракијице, хлеба и пекмеза и – Бог те веселио. Одморисмо се једно два сата док он дође к себи. Ишли смо још мало заједно, а онда код једног старог буковог пања, тога смо се сећали, растадосмо се. Сам наставим пут, А стаза зарасла, изгубила се, јер нико годинама није пролазио и газио. Залутам, па се опет вратим до оног буковог пања. Једва сам се снашао. Кад сам стигао горе до манастира – почнем да дозивам. Ниоткуд гласа. Манастир глув и пуст као пећина, нигде живе душе… Ударих онда преко неких винограда, а затим кроз општинску шуму. Наједном, иза мојих леђа неко опали четири метка. Види зла, помислих у себи, прођох толике фронтоае и хоћу сад, на домаку своје куће, да погинем. С пушком на готовс наставио сам пут.
Код куће сам био оставио мајку, жену, двоје деце и брата, који је због болести враћен. Примакох се кући. Глува ноћ и прохладна новембарска киша, па ме све језа подилази. Станем под онај прозор, а из куће неко кука… Има још читав сат до зоре. Закуцам на врата, али нико се не одазва. Утиша се и она кукњава.
– Отворите поновим два-три пута. Али јок. Би ми тешко око срца и проби ме хладан зној. Шта ћу, где ћу, те ја одем до стричеве куће. Али и они се поплашили, па нико неће да отвори.
– Ко си? – најзад се јави један женски глас.
– Ја сам, војник – одговорим.
Стрина ми познаде глас:
– Је си ли ти, писару? (Тако ме је она звала).
– Ја сам. Шта је ово код моје куће? Ко кука?
– Уђи, сине, па ћу ти све казати, отварајући врата и грлећи ме додаде стрина. То ти кука снаја Милосија, јер ти је скоро брат умро. И поче да ми прича муке и невоље које су преживели за време окупације.
Кад је зора забелела и мало се разданило, кренуо сам своме дому. Тамо сам нашао само снају Милосију и млађег брата, који ме није познао. Мајка умрла, жена умрла, помрло и обоје деце, и брат, и све, све се изменило, кућа се затрла. Ето, тако ти је било.
Из благих и племенитих очију старог ратника у том часу скотрљале су се две крупне сузе и задржале у дубини бразда које секу његово опаљено и мршаво лице. Тражећи нешто погледом на питомим шумадиским пропланцима, где је лак поветарац лелујао зарудело класје пшенице, Сима Марковић је тихо додао:
– Тако сам ја платио рат и стекао Карађорђеву звезду. Али, хвала Богу, земљи је то требало. Нека саме Бог поштеди наше синове Да они не осете и преживе оно што смо ми морали. Нека судбина њима буде боље наклоњена…
