име: Лука
презиме: Мартиновић
име оца: Н.
место: Панчево, рођен у селу Мартиновићу (Будва)
општина: Панчево
година рођења: 1886.
година смрти: 1952
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Лука је рођен 18. октобра 1886. године у селу Мартиновићу у Брајићима код Будве. У аустроугарској војсци је на одслужењу војног рока био од 1907. до 1909. године по гарнизонима Боке Которске. У Дубровнику похађа Пешадијску подофицирску школу али је био под сталном присмотром полиције због тога што није одобрио анексију Босне и Херцеговине. Године 1911. Лука одлази у САД где је радио као рудар и евидентичар.
Након избијања првог светског рата Лука је један од организатора за сакупљање добровољаца за повратак у домовину. Одмах по доласку учествује у организовању Брајићке чете која се укључује у августу месецу 1915. у црногорску војску и учествује у борбеним дејствима на подручју Грбља и околини Ловћена. После капитулације Црне Горе повлачи се у Скадар. Од 117 добровољаца, 95 се повукло преко Љеша на острво Крф. Тамо Лука учествује у припреми Бокеља и Херцеговаца за укључење у српску армију.
Године 1916. је у српском добровољачком батаљону био у првој чети на положају водног официра. С добровољцима учествује у борбама око: Корче, Елевиша, Соровића, Борешнице, Екшин Вијадукта, на Црној реци и Кајмакчалану, где је теже рањен у батаљону Срба добровољаца. Из амбуланте VIII пешадијског пука пренет је у француску болницу одакле је из Солуна упућен на лечење у Алжир.
Након лечења Лука поново долази на фронт и распоређен је у III пешадијски пук за помоћника командира чете одакле поново одлази на лечење.
Лука је добио за храброст и пожртвовање на бојном пољу поред Сребрне војничке Карађорђеве звезде са мачевима читав низ одличја за храброст, ревност, војничке врлине, Албанску споменицу и Споменицу уједињења и ослобођења 1914. до 1918. године.
Решењем лекарске комисије Тимочке дивизије Лука је проглашен неспособним за борачке јединице, не само због рана и опште исцрпљености него и због тога што је прележао тежу упалу плућа. При команди Моравске дивизије после одлуке комисије ради у Интендантури.
Лука је демобилисан на лични захтев 5. августа 1920. године с дужности команданта места у Петровцу на мору, из састава XXIX пешадијског пука у Бару.
Године 1921. Лука је радио у Дому ратних војних инвалида у Београду, одакле се из породичних разлога пресељава у Будву. Биран је и обављао је дужности председника ратних ветерана, резервних старешина, ратних инвалида. Затим је биран у три мандата од 1927. до 1933. године на дужност начелника па затим председника општине у Будви. Једно време је радио на железници. Последњи рат је провео у ратном заробљеништву. Повратком из заробљеништва ради у Земљорадничкој задрузи у Панчеву и у Комбинату „Тамиш“.
Исцрпљени организам ратника Луке Мартиновића подлегао је 27. новембра 1952. године. Сахрањен је у Панчеву без икаквих војних почасти.