Маслаћ Данило

име: Данило
презиме: Маслаћ
име оца: Милутин
место: Ракинац
општина: Велика Плана
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

ДА УСТАВИМО СИЛУ

Мени је име Данило Маслаћ, рођен сам у Ракинцу, 1893. године, отац ми се звао Милутин а мајка Милева. Ишо сам у основну школу, прелазио из разреда у разред – нисам био неки школац. Имо сам три сестре и брата, ја сам најстарији. Отац је био преседник општине у селу, те сам ја, чим сам завршио школу, радио имање – имали смо скоро десет ектара.
Регрутован сам и позват у команду у Крагујевац, првог септембра 1914. године – право у рат. Али упућени смо првом у Крушевац да завршимо обуку војничку.
У Крушевцу добијемо прописну униформу, пушку брзометку и нож који се носи о куку, а по потреби ставља на пушку.
За два месеца завршимо пешадијску обуку. И првог новембра идемо на положај, идемо у рат. Припаднемо Дринској дивизији. Распоређени смо да идемо негде далеко, повише Ужица.

МЕТАК КРЕШЕ ВИШЕ ГЛАВЕ

Прву борбу имали смо чим смо стигли на положај. Од ујутру, по леденој киши. Тако огорчену борбу смо водили – како сам осто жив и ја не знам. Метак је кресо стално више главе. А ја сам се тресо од зиме, грозница ме тресла, срце дркће да цркне. А не смеш да мрднеш. Укопо сам се и залего у један шанчић, у једно ровче, и ту набио главу, ту пуним ону пушку брзометку и једнако окидам, а Шваба навалио. Борба не прекида, не знаш де си, стра те вата чим препуца отуд, мислиш – сад ће да погинеш. И још већи стра био кад смо сутрадан кренули на јуриш. Официр командује:
“Дваес корака па лези! Па пуцај! Иди! Дваес корака!” – па опет виче – док не погинеш. Командант батаљона узјашио на једног малог коњића турског, иде за нама, па потревио се баш за мном. На један ма граната изнад нас, оно грање, био шљивар, само пр-пр-пр. Рани тог команданта батаљона, он окрете коњића, утече! Они бацају и даље гранате. Та граната закачила и есплодирала ту, али после пребацују нас.
Наш наредник у воду био комита пре рата по Санџаку, носио нож у чизми и значку на шајкачи. Код њега мораш да имаш исправну обућу, нож и бомбе, а пушку већ стално носиш. Он по мрклој ноћи, по киши и зими иде те вата патроле и извиднице њине – Швабе су напредовале тад. Само – дај добровољце! Идеш иако ниси добровољац. Поломили смо се живи преко шума и јаруга од јурњаве. Али кад смо на положају, није тражио велико укопавање, само каже: “Ватај заклон! Мењај положај! Тр-рком!”
Али непријатељ је стално надиро од Дрине па наша војска изгинула те нас пребаце да попунимо Једанајсти пук другог позива Шумадинске дивизије. И ми, уз борбу, оступамо према Овчару и Каблару. То је четрнајста година, половином новембра. И ту је фронт заустављен. Укопавај се. Отварај ватру. Претрчавај са брда на брдо. Све мокри и каљави, спавања нема. Следовање стиже неуредно: доносе, вајно, на неким коњићима, и то сваки други дан. Њини топови не даду ока д’ отвориш. А наши топови избаце понеку гранату – нема муниције, нема граната.
Кад стигоше нашим тобџијама гранате, ми одржасмо положај, други бог! Спрема се наша офанзива. Сад идеш на непријатеља кад га прво поравњају наши топови…
Учврстимо положај и – добисмо наређења за напад. Напред! Очајничке борбе водимо и дан и ноћ. Али стално идемо напред – то је почетак децембра био – стижемо ми непријатеља. Стижемо и престижемо. Заглибљена комора њина, заглибљени топови, попадали коњи њини и војници њини – закрчено на путу да не можеш да прођеш. Помрзла земља, али танко, само покорушило. И како да побегну кад пропадају у блато до колена?
Они су четири месеца надирали, гонили нас и освајали. А ми смо њи за само десет дана сатрли. Стално у напад, из дана у дан! – ми смо све то зајурили и прегнали преко Дрине, преко Саве и Дунава. Натерали смо Швабе код Прањана и код Бајине Баште на Дрину кад је најцрње: Дрина предошла, пуне обале. Де ће он да прави понтоне кад му зуји куршум око главе! Само руке увис и предаја. А многи су се и подавили.
Ови наши старији војници, кад изиђосмо на Дрину, стрепили су: “Само”, каже, “да не идемо опет преко Дрине!”, и псују ћер команданту батаљона. Звао се Бора Бошковић, од Крушевца родом, био потпуковник. Он је рањен у оној борби, од гранате, и више га нигде нисмо видели. Ни њега, ни његова два ордонанса са значкама на шајкачама и ножевима у чизмама, а ни оно његово коњче турско. Опасан је био, опасан! Он је крајем септембра водио батаљон у Босну, напредовао до Хан-Пијеска. Па није тео да се повуче, те му војска изгинула. Ја сам у десетини само четири стара војника затеко! На његово место дошао је неки Аксентијевић, капетан прве класе.
Е, кад се ово завршило, мењају нешто, премештају, и ми будемо Једанајсти пук првог позива, а онај први позив оде у Десети пук – сад смо Шумадинска дивизија.

У ПЛАНИНИ

И ми се повучемо овамо до сред Србије. Одемо на биваковање у планину Јелова гора, а Десети пук оставе у престражу на граници. Са нама иде и комора, и опрема, и санитет – све, све.
Направимо у планини – сваки пук за себе, свака чета и сваки вод за себе – направимо колибе и земунице. Пободемо соје на два метра једну од друге, па учврстимо озго гредом по дужини, онда исцепамо јелова стабла што су као балвани, па косо наслањамо. Унутра направимо два реда лежаја, а у средини се ложи ватра. У једној колиби могло је да буде и по тријес војника. Снабдевање је било добро, имали смо и леба и с леба. У планини има и дивљачи, неки су доносили убијено дивље свињче. Тај крај је богат, куповали смо ракију и вино по селима. Снег је велики. Ми смо нешто обуке имали, али лепо смо проживели ту. Па ноћу, кад заложимо ватру, а напољу пада снег, ми метамо на ватру ону јеловину – оно пуцкета и мирише. Па још кад има черек меса и пића! Било и песме, и свирке увече – док труба не свира спавање.
Марта месеца дођем на осуство кући, у Ракинац. Тифус овладо, возови нередовно иду. Чистили вагоне па сам осто код куће мало дуже. Нисам мого да се вратим. А мало сам и врдо, вадио нека уверења за боловања, отац ми био преседник па то некако смутио. Те сам тако осто до маја месеца.
Вратим се опет на планину и останемо ту до јула месеца.
Једног дана сиђемо на најближу железничку штацију и натоваримо се на “ћиру” па до Сталаћа идемо. Од Сталаћа ајде пешке за Књажевац. Сећам се добро да је у Књажевцу баш био неки празник, неки вашар и војници моле командира Саву Симоновића:
“Гос-капетане, да останемо на вашару само један сат. Да видимо какве су девојке. Подивљали смо у планини.”
Али капетан Сава имао је наређење да што брже избијемо на бугарску границу, наш Једанајсти пук, тамо је претила опаснос од Бугара. Те ми усиљеним маршом на границу. Стигнемо ноћу.
А кад је Шваба запретио да пређе преко Дунава, наш пук се врати овамо и задржимо се у Смедереву. Да спречимо непријатеља да пређе реку. Шта вреди, Шваба је већ био ушо и заузо део Србије.

НАПАДНУ НАС БУГАРИ

У време нападну нас и Бугари – то је пред јесен – па нису могли да пробију код Ниша, него су, ваљда, отишли више десно, према Лесковцу.
И ми се сад упутимо према Нишу. Па од Ниша идемо за Сићевачку клисуру, али стално уз борбу с Бугарима. Наш командир Сава Симоновић, капетан друге класе, резервиста, он није тео да оступи, није имао наређење, и Бугари га заробе. Код Сићевачке клисуре.
Кад смо изишли из Сићевачке клисуре наиђемо на неке магацине војне – отворено и изнета одећа и обућа, те се ми снабдемо све.
Па смо опет имали борбе у Житорађи и код Пусте Реке.
А ту има место, Косанчић се зове, и ту мене нађе мој отац. Он је био резервиста, коњички наредник, трећепозивац, мислим да је био у Четвртом коњичком пуку. Сусрео он мене, на коњу био. Случајно смо се срели. Пола сата смо разговарали и ја га на растанку питам:
“Шта ћемо?”
“И сам не знам”, каже, “шта ће да буде. Какво имаш друштво?” Ја му причам. Он слегну раменима:
“Како те учи памет, тако и ради.”
Отац је отишо са својим ескадроном даље у борбу, а ми смо се ту још задржали.
Моравска дивизија била на том фронту па попустила, нисмо ни ми могли да задржимо Бугаре. Ми бежи на други положај. И ту краљ Петар матори са војводом Степом. И каже да мора да оступи војска, да изађе на Преполац, за Косово. Видео сам краља на дваес метара од мене и чуо сам га, каже:
“Борите се, јунаци, још два дана да задржимо непријатеља.”
Вршили смо сутрадан контранапад код Пусте Реке. Те смо јаком одбили Бугаре, и ту смо их задржали неколико дана. То је бугарска пешадија, а и ми смо пешадија. Борбе су биле оштре, ишло се на нож, ишли смо у јурише. Они су имали брдске топове, а ми пољске топове. Само су наши ређе дествовали – можда су опет штедели муницију – само баце понеку гранату. А бугарски све једну за другом. То је било новембра месеца. У првом налету бугарском имали смо веће губитке, после је мање гинуло наших војника.
Наше снабдевање је било врло слабо – и муницијом и храном. Храна – како се ко снађе.

ДА УСТАВИМО СИЛУ

Шваба надире са севера и запада, Бугарин навалио са истока. Ми нисмо могли да одбијемо силу и немачку, и швапску, и бугарску. И повлачимо се преко Косова.
Идемо преко Косова и дођемо до Приштине. Пук је раштркан, многи наши војници су видели да пропада држава и враћали се кући. Беже. Било је и предавања непријатељу. Ја сам се био просто распаметио: да се вратим, да се не вратим? Па све мислим: нека још мало па ћу да видим и да се одлучим.
Тад смо дочули да су Црногорци објавили рат Аустрији и да се добро боре.
Залазили смо све дубље, нисмо се издвајали, Шиптари убијају за оружје кад виде да се издвоји војник. И ја сам ишо све даље и даље. Живео сам у нади да ћу опет да нађем оца.
(Отац је у борби с Бугарима био заробљен код Куршумлије. Па им Бугари дозволе да у оближњој кући напуне торбе па да иду у заробљеништво, и они побегну у шуму. Шума се звала Салавац. Био два-три дана у шуми док није уватио везе са сеоским преседником, ишчупо објаву и вратио се у Ракинац пешке).
Све до Ђаковице сам се двоумио о враћању. Од Ђаковице сам се преломио да идем напред. Заноћим са једним другом у селу Свраковац, па смо кренули за Пећ.
У Пећи сунчан дан, иако је била позна јесен. Било је коморе, артилерије, војске, волова, коња – колико год оћеш. И гомиле бежаније, не знају где ће и како ће. И тад изби нека пуцњава, неко убијање. И поче вриска, ука, јурну онај народ да бежи тамо негде за Црну Гору. Све се било скркљало. Ми побегнемо из те пропасти да извучемо живу главу.
Пређемо преко неке реке – да л’ је био Бели Дрим не знам – и почнемо да оступамо према Албанији. Онако у групи, пешадинци.
Предвече смо дошли у неки хан. Свраћали војници у тај хан, нешто се продавало – неко алкохолно пиће фабричко. Купим и ја па смо опет ишли даље.
Пођемо у једну равницу, замркнемо, била ноћ и заложимо ватру. Већином војска, пуно војске. Не зна се ни пук, ни чета, ни ко је, ни шта је. Има и другог народа, бежаније: цивила, жена, деце – помешали смо се. Нит знаш де идеш, нит како идеш. Носим пушку, а имо сам среће те сам се оно код Сићевачке клисуре снабдео обућом и оделом.
Пође моја група. Нас тријестину. Идемо само дању. Заложимо ватру де заноћимо и чамиш око ватре, дремљеш. Дружина око ватре – по пешес, по десетину. Не постављамо стражу. Тифуса није било, али ваши јесте. Преноћимо, па кренемо даље.
Прегазили смо неку мању реку, газили смо голи до појаса, да одело не оквасимо, па пошли уз планину.
Наиђемо опет на неку планину па смо уз њу ишли. Нисмо имали леба, били смо гладни и уморни. Било је војника који су од коња секли месо те јели, имало мртви коња де год оћеш. Војник осеко па пече и једе после. Ја то нисам мого, трпео сам гладан.
На једном месту у планини наишли смо: била стоварена једна гомила округлог леба. Ту је један војник стајао и даво по један леба. Откуд је тај леба ту, кој га је донео – нико није умео да каже нити сам сазно. Само по један леба свако.

ПУТОВАЊЕ СА КОМОРЏИЈАМА

У путу сустигнемо једну групу и некако се сајединимо са једним капетаном. Тај капетан је био командир неке четне коморе у Моравској дивизији, војници су водили коње са самарима. Дваестину коња и толико војника. Једном, кад заноћисмо код неке ватре, он ми рече да будем његов посилни и да скувам чај. Њему носи на коњу један војник два сандука, а једнога коња јаше. И донесу кутију шећера и кутију чаја. У мањерку сам кувао, има сав прибор. Даде и мени чаја. Капетан се звао Чеда Гођевац. Био из Београда, капетан друге класе, резервиста. То је било на почетку Албаније. Ишли смо два-три дана равницом па смо ушли у планину. Цели дан пада ледена киша и бије шипрага. И кад смо заноћили поред ватре, мени мокра обућа, ја скинем чарапе да сушим, једне само имам. Он отвори сандук, извади беле чарапе вунене и даде ми.
Преконоћ снег је нападо по метра. Капетан јаше донекле па сиђе и каже мени: “Ајде, пењи се.” А он иде пешице, иду и његови војници, воде коње. Неко јаше, неко води. Све теже идемо, само козје путање.
Идемо, идемо и дођемо у близину Скадра. Ту смо залогоровали. Прати он четири-пет коморџија са коњима да идемо у команду места да тражимо леба. Оно у Скадру има лома војске. Са свију страна стигло. Кад тамо – нема ништа. Нема ни команде места. Не зна се ни ко пије, ни ко плаћа. То се мува војска, једни ту долазе, други одлазе. Нема ничег да се купи сем сарага. Усољене и осушене, нанизане на прут. Низа као што код нас нижу жене паприку за сушење. Купимо по венац и вратимо се. Кажемо – нема ништа. Ајде и сутрадан иди у Скадар. Ништа опет. Па и трећи дан. Али сад венац сараге банка у артији, а првог дана било за динар у сребру…
И кренемо се из Скадра. Кад смо одмакли десетину километара, већ да сустигнемо неку групу, наиђемо на једно кљусе са самаром, оно иде даље без јахача. Ишли смо још неколико километара, али иде оно кљусе. Само. Иде за нама, носи самар и неке завеске са једне и друге стране. Ја прикључим кљусе нашој групи да видим шта има на самару. Нађем пар пресних опанака, један замотуљак, у њем парче леба печеног на плотни, и парче печеног меса говеђег. А са једне и друге стране по један завезак, по тријестину кила кукуруза. Ништа не дирамо, отерамо га код нашег капетана. Причамо да леба нема, и да човека са овог коња нема – чији је бога питај – и причамо шта има на самару и у завесцима. А он каже:
“Сеците овом коњу реп. Сви ошишани, а он није. Да га не познају.”
И пошаље нас да тражимо воденицу да се оно самеље. И ми ту залогорујемо, а два војника однеше онај кукуруз на другом коњу да негде самељу. Сутрадан донесоше брашно. Узе капетан Чеда порцију, па свима по једну пуну даде брашна. Претече мало, он још помало додаде војницима.
Те смо кували то брашно и јели. Али није било соли. Тако једемо помало десетину дана.
Кроз Албанију наилазимо на мртве војнике. Падали успут. Остајали поред ватре.
Капетан узе једног чобанина да нас води. Он ишо један дан и ноћ, па побего.
Ишли смо из Скадра за Љеш.

ЛАЂОМ НА ОСТРВО ИПСОС

Кад смо тамо стигли, угледасмо море, али то није било пристаниште Љеш, него неколико зграда. Капетан ме пошаље да нађем нешто за јело, каже има потопљена лађа па има брашна. Мало даље од пристаништа лађа се натртила, сумарени је потопили. И ту нађем двојицу артилераца, ишли до лађе чамцима те доносили. Али не можеш да дођеш до тог брашна – сто људи одједном пружа руку да узме.
Вратим се. Кад тамо – нема Чеде капетана. Кажу – дође један официр с коњем, а и овај имо коња, и одоше. И никада више нисам видо тога капетана Гођевца. Знам само да се у Љешу распитиво за некога Васу Лазаревића, да л’ је тај Васа био министар, што ли је – не знам.
Одатле наша група упути се за Драч. Водимо оне коње, сад идемо сваки за свој рачун.
Кад смо стигли у Драч на једно брдо, ми видимо стотине војника. Наложили ватру те се греју. То је децембар месец, већ крајем. Налетеше авиони, не знамо чији су, ми бежи куд који. Али они не бацише бомбе, него летке. Пише:
“Вратите се кући, нико неће да вас дира. Све ће ти Јевреји да вас побацају једног дана у море. Неће да вас ране забадава…” – мисле на Французе и Енглезе.
Добисмо помало пексимита. Чекамо лађу.
Једно вече, у сам мрак, стиже лађа, силазимо по групама на обалу, жандари нас уређују. Упнемо се у један чамац и возе нас у неки шлеп. Тамо нас гурају у неки мрак, да што више нас стане.
Напуни се тај шлеп војском. Могло је да нас буде двеста. И кад се свануло ујутру – не знам где сам: сунце не изгрева на истоку, него на западу. Са шлепа уз неке стубе идемо у лађу. Кад је било око десет сати изгоне нас на палубу и дају леба, у порцију макароне и меса, и чашу вина. Тако данас, тако сутра. Лађа се стално пуни војском. Е, оживесмо ми мало.
Кад је било трећи дан, крете лађа. Било на њој можда четири иљаде војника. Крете лађа у сунчев излазак. Сећам се, избаци дизалица два мртва војника у море, то су били млађи регрути. Бацише у море кад пођосмо.
На пучини – небо плаво, вода плава. Неке тице прате лађу, нисмо знали како се зову.
Увече изађем на палубу. Указа се нека светлост, нека варош. Кад тамо стигосмо, оно острво Крф. Пуно пристаниште бродова. Останемо преконоћ у лађи.
Ујутру почеше чамци да нас извозе. Право на острво Ипсос.
Тамо има две зграде: купатило и парионица за одело. Свлачимо одело, идемо у купатило, добијемо нов пар преобуке. А оно одело, пуно ваши, ставимо у кошуљу нашу стару, вежу број и иде у парионицу. И опет добијемо сваки своје одело.
Воде нас у шаторе, у неке маслине. Маслина и маслина, леже по земљи, нису покупљене. Али леба нема. Та лађа што је носила леба потопљена. Опет трпи се гладно. Идемо код они Грка, тражимо да нам дају. Немају ништа сем вина. Ко да пије вино гладан! Пробаш да једеш оне маслине – горке, не може. Трпи се гладно.
Е, стиже леба. Али стижу и болесни војници. Поставише шаторе и болесне тамо, здраве овамо.
Одредише куваре. Било доста војника и под ведрим небом, нема шатора, али топло време, могло је да се спава цо миле воље. Поче редовно снабдевање. Али ту је било грешке: донели много јаку храну и дали ислабелим војницима, дали у порцију пиринач и макарону и суву сланину ставили озго, а маст плива, па пљуснеш у ватру, оно се распаче дрва. Није било лекара ни старешине да каже: Полако, не жури са јелом. Умире војска. Копан шанац, може бити двајс метара, па сарањују војнике једно до друго. Други шанац се копа, а онај затрпаје земљом.
И после добисмо и одело, покупише Французи оно наше, спалише. И француско оружје добисмо, поче обука. Спрема се војска. Све тако било до маја месеца шеснајсте године.

СТИГНЕМО НА ФРОНТ

У мају месецу натоварише нас у лађу, идемо за Солун. Кад је било негде око подне, у мору укотвише лађу. Осетисмо. Опали топ са лађе неколико граната. Каже, приметили сумарена. Продужи лађа после једно сат времена. И тако стигнемо у Солун.
Поставимо логор у неком пољу, подигнемо шаторе и вршимо даље обуку. Ратна служба и све остало. Било је ту неколико пукова војске. Сваки у своју јединицу, де је и припадао. И ја опет у једанајсти пук Шумадинске дивизије. Али нас је сад мало, знали смо ми све поименице који су се вратили, а који су помрли у путу и на острву.
Добијемо попуну. Командант пука звао се Војислав Томић.
Кад су почели Бугари да надиру где је био наш Дванести пук, ми кренемо на фронт усиљеним маршом, шеснајстог јула, шеснајсте године. То је положај источно од нашег, и ми идемо да заузмемо тај главни положај. Али нисмо успели.
Дођемо на наш положај, у шумовит предео. Где су Бугари – исто букова шума.
Ту се утврђујемо, копамо ровове, земунице и саобраћајнице. Правимо од ашовчића тестере па сечемо те букве, стављамо озго на земунице. Копамо у камену. Ја сам камена ископо – заградио би школско двориште у Ракинцу!
Почеше на фронт да стижу писма из Женеве. Баш први дана имао сам среће да увече долети балон, као велика лопта, и закачи се на једној букви изнад наши земуница. Нисмо смели да дирамо ништа увече, а нико није видо од команде. Кад је било преко ноћи, ми смо давали мало баражну ватру према Бугарима, те један скине тај балон. Сутрадан претресемо, оно писма из Србије, преко Женеве. Преко Црвеног крста. И ја будем срећан те нађем моје писмо. Отац посло. Пише како су они код куће. Била и слика целе породице. Сутрадан смо преко кувара послали тај балон команди.
Мој положај је био тако близу Бугара да сам ја са њима презимио, тако рећи. Кад смо ископали ровове, ставили смо крстила и жице.
Био сам можда пет месеци на шесет метара од Бугара. Чујемо кад разговарају. Не зна се ко је више пуцао, ми или они. Мораш, што се каже, да плашиш стра’. Мораш с времена на време и да пуцаш. Они су имали штитове на пушкарницама, после смо добили и ми. Кад пуцаш оно само звони оно гвожђе. Исто и код нас кад они пуцају.
Бацали су рововске гранате, много смо од тога гинули. Та рововска граната пада озго право на упаљач, има пераја па се сама управља. Имали смо и ми те гранате и бацали смо на Бугаре.
Борбе су вођене из дана у дан, и зими и лети.
Имали су један брдски топ који је постављен укосо, као занешен позади нашег фронта, на планини Ковиљ. Тај “ковиљац” побио је доста војника. То је било једно брдо, а одма до брда велика планина Кожуф.
Често сам виђо команданта Томића. Био је повисоког раста, али токмак, пун у снази. Сви пукови су добијали по месец дана смену да се одморе, али он није дао никако. Док није пробијен фронт нигде нисмо мрднули. Био је строг. Говорио је мало промукло. Бојали смо се њега. Имали смо команданта батаљона, исто опасног, Тоша Тодоровић, он није смео никако да спава – да га не затекне Томић. А био потпуковник по чину! И он се плашио Томића.

НЕ ТРЕБА ОДМОР

Као људи официри су били добри према нама војницима. Старали су се да војска буде намирена… Два сата стражарчиш, два сата копаш ровове и утврђења, два сата се одмараш. Е, после било мирније кад смо све то ископали, војска се одмара. Живиш од дана до дана.
“Не треба одмор”, говорио је Томић, “моји војници само чекају да оду у домовину.”
Била ми је то мана што сам се уватио коцке на фронту. Војничке коцке, сами међу собом. Око мене било је тек једна трећина војника сељака. Ту су били чувари монопола, чувари соли, жандари, стражари београдски – сви примали по тријес франака, а ми пет месечно. И ми коцком, па закачимо од њи да имамо трошка. Купиш флашу коњака, купиш ово-оно. Преко коморџија купиш. Играли смо карте, ајнц највише. Стражара поставимо, и он стражарчи, а ми се доле у земуници коцкамо. Служила ме карта много добро. Ноћу смо играли, свећа бела горела. Било доста коцке, обелоданила се била.
С конца седамнајсте године ја сам послат на обуку те сам добио пушкомитраљез. Обука је одржана у селу Драгоманци. Из сваке чете нашег пука био по један.
И добијем пушкомитраљез, француски. Њега је измислио генерал Шош па се по њему звао. Петнајс дана сам остао, само да научиш да рукујеш. И вратим се са пушкомитраљезом на фронт. Он је тежак девет и по кила. Имали су шаржере као полумесец, двајес пет метака у шаржеру. Имао сам и помоћника, додавача муниције – једног или два, како кад. Ја сам носио пет шаржера, сто педесет метака, а они су носили пуне ранчеве шаржера. По потреби додају.
Отада сам непрестано пуцао из тог пушкомитраљеза. Јединачно ако треба, или тераш рафално. Нисам ја волео никако да пуцам – ни рафално ни јединачно.
О Французима сам на фронту мислио као о рођеној браћи. Французи свуда били са нама. Боље слоге не може да буде. Они су једини били наши спасиоци. Све што је било потребно, они су дали од срца.
Храна на Фронту добра, за благе дане и недељом добијали смо вино. Обично донесе чај или кафу за доручак, у подне макарона или пиринач са месом, било и пасуља. Исто тако и за вечеру. Не пита те нико волиш ли. Једеш кад си гладан. Французи су богати, и клали све неке дебеле волове, па стигне само лој и коске, јер док узму кувари, док узму официри – ретко да ти падне у порцију што друго него лој.
Пуцало се и на Божић. Баш на нашу Нову годину, то је почетак 1918, био сам у земуници са помоћницима и моро сам стално да пуцам према Бугарима. И десило се да баце они ту рововску гранату на утврђење где сам ја био са ти два војника. Земуница била добро утврђена, имала седам – осам стубова и два реда греда, дупле, целе. Ударило у ту земуницу и само се запушило – знам толико – и нас однели полумртве. Тресак, запушило се у земуници – и ја више не знам.
И однели ме у прво превијалиште. Тамо сам се после пола ноћи освестио. И видим да сам у некој кући. Почнем да се присећам шта је било.
Ту сам се опорављо једно недељу дана, па ме пошаљу код кујне, као поштеда. Седео сам ту мало па ми досади, идем на фронт. Узмем пушкомитраљез поново и у ров.

ИДЕМО У СРБИЈУ

Једног дана стиже нарећење да идемо у пробој. Баш је то дошло уочи 15. септембра 1918. године.
Ујутру поче сва артилерија фронта да туче њине положаје. Грува два дана, сравни и упали тај њин положај. И кад је било треће ноћи, војници просекоше нашу жицу, а ми чекамо, целу ноћ не спавамо, са свом спремом на леђима. Кренемо у свитање и милимо до њиног положаја. Ту наши просечу жицу. Они не дају више никаквог отпора. А наши официри викну: “Ура!” Ми поскачемо у њине ровове. Само се чује топот – бежање тамо. И леба оставили, нису имали кад да понесу. Осим где је био Крвави зуб, до десет сати се држали Бугари, па се предали кад су били опкољени.
Ја носим митраљез и крећем напред. Али не могу да спакујем све на себе: треба да метем шаторско крило око гуше, шаржери велики као сачеви, и озади велике фишеклије, и ћебе кад савијем – немам где да га метем. Ја тражим од командира да ћебе дам у комору, каже:
“Не може, носи ти.” Ја бацим оно ћебе!
“Ће да платиш!”
“Ако одем жив”, реко, “купићу десет.”
Нигде бугарског војника нисмо стигли.
Избијемо на бугарску границу, али не дају даље: капитулирала Бугарска. А наши војници псују и команду и савезнике. Било војника којима су Бугари побили фамилију, чинили зло. Али не дају савезници даље. Немамо право да идемо у бугарску државу. Променили они владу и сад су добри!
После три-четири дана идемо према Куманову, па преко Скопља, Качаника и Приштине стигнемо у Митровицу. Из Митровице дођемо близу Краљева. Али никако да нас стигне комора, леба набављаш сам. Ја сам купово, и народ је даво – како ко, неко и целу овцу.
Сутрадан смо отишли за Чачак.
А наш Први батаљон од Новог Пазара отишао је тамо за Црну Гору. Па после за Сарајево. У Чачку пита мене командир:
“Познајеш ли Крагујевац?” Ја кажем да познајем. Он ми даде четири дана осуства и адресу да идем у Крагујевац да однесем његовој вереници писмо и неке паре. Пушкомитраљез предам помоћнику, а понео сам брзометку.
У Крагујевцу нађем ту кућу, крај се звао Палилула, само две девојке код куће биле. Ја дам оно писмо и паре, оне пресрећне. Спреме доручак. Одатле ја право у Ракинац дођем. Проведем осуство.
Затим сам ишо још на дослужење и коначно се демобилисо јула месеца деветнајсте године…

КОД РАТНОГ ДРУГА

Двадесете године пођем са колима и воловима у Доњу Гореовицу, близу Чачка, да купим ракију. Ту сам отишо код једног домаћина, друга мога оца. Тај домаћин тамо богат, зидана кућа пре рата, велика. У његовој авлији пешес казана се пуши. Дале му Швабе да откупљује шљиву, па ће он њима да предаје ракију. Швабе отишле и он пече са оним старинским казанима. Са мном био и мој зет из Ракинца. Даде нам он да вечерамо и да спавамо – кућа пуна и намештена. У соби два кревета – гвоздени! У један легнем ја, у други мој зет.
Сутрадан кажем да сам доно круне. Не прима круне, он продаје ракију само за динаре. Те одемо код другог човека. А тај каже: “Твој отац је мој наредник. Продо би, али немам.” И пошаље нас у Мрчајевце.
Тамо, наиђемо на неко вашариште – било можда сто буради са пекмезом. Неко проваљено, неко цело – Швабе побегле и оставиле пекмез. Купим ракију у том селу и пођем. Али пошто видим да ћемо да замркнемо, решим да преноћимо код једног мога друга у Бресници, заједно смо били свуд у рату, и на Солунском фронту.
Питам где је кућа тога и тога. Каже, ту је, од друма мало даље, има сеоски путић. Ајд ја тамо. Он сиромашак убити. Нигде ничег око куће – ни зграде, ни стоке, авлија разграђена. Вежем краве напољу, дам сена што сам понео. Изиђоше пред нас он и жена, радосни. Зову нас, уђемо тамо у кућу. Цела кућа само то мало оделење. Један мали шпоретић без фуруне, полица са земљаним чинијама… Нема чиме да нас понуди, него шаље жену у комшилук. Ја кажем да смо вечерали, и донесем њима две-три флаше ракије, извадим из бурета. Питам га од чега живи. Каже: ради по туђим њивама. Дадоше мени и мом зету кревет да спавамо, а они простреше неке поњаве по земљи. И тако преноћисмо.
Ујутру, кад се указа зора, упрегнем краве па преко Кнића и редом, дођем у Ракинац. Али целим путем, и до дана данашњег, стоји ми на уму она његова сиротиња и онај наш разговор те ноћи у његовој кући. Он није ни помислио да нешто тражи од државе што је ратовао толико година. А имо је ратну диплому са споменицом, и медаљу за храброст…