име: Милутин
презиме: Матејић
име оца: Живота
место: Јагњило
општина: Младеновац
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ТЕРА ВОЈСКА ПОЛИТИКУ
Милутин Матејић, из села Јагњила, рођен 1895. године. Отац ми се звао Живота, а мајка Драга. Завршио сам четири разреда основне школе.
У рат сам отишао 1915. године, као регрут позван сам на обуку у Битољ, у пешадију. Нисмо добили војничко одело, само су нам дали пушке, бајонет, и по двадесет метака. Имао сам на себи опанке, чакшире и гуњ. На обуци сам провео једно два месеца, па сам упућен на положај као допуна другом позиву, у седми пешадијски пук Шумадинске дивизије.
ПРВИ СТРАХ
Прву борбу имали смо код Шапца, у месту Думача. Кад сам први метак испалио, умро сам био у кожи – страх ме. Само пуцам на ту страну, и не гледам. Држало ме то, тај страх, сат-два. И кад сам први пут видео погинулог српског војника, било ми је тешко. После, нисам то ни схватао. После огуглаш и само идеш, идеш.
Мало смо се држали код Думаче, па дођемо на нови положај. Борба се води тамо даље од нас, а ја, онако уморан, регрут, ћутим, лежим, ’оћу да заспим. А један другопозивац поред мене врти, врти ашовчетом, копа, копа. Кад ископа, он се завуче у ону рупу. Већ мрак. Поче нас да туче. А ја онда ћушкам се око њега да се завучем и ја, а он мене лактом у ребра: “Марш, марш! Спаваш ти, спаваш, нећеш да копаш! Копаћеш сутра ако будеш жив!” – и не даде ми. Претрпех те ноћи борбу, а сутрадан вртим ја – са свих двадесет ноката копам. Не тражим ни ашовче, ноктима копам, само да се спаси глава.
На том положају били смо једно петнаест дана и после ојача борба те почнемо да се повлачимо.
А ОСТАВЉА ДРЖАВУ
Повлачимо се организовано, то је седми дук, повлачимо се некад дању, некад ноћу – по потреби. То је већ зима, храном се снабдевамо у том повлачењу много тешко. Старији су издржљивији од нас регрута. Колико смо само кромпирака преорали бајонетима! Нађемо кромпира те печемо.
Кад дођосмо у Андријевицу, нас два-три регрута јавимо се једној породици, старији домаћини, да нам дају штогод да поједемо. Он зовну жену:
“Слушај, да скуваш мало кртоле овим војницима.” “Зар кукавицама? Нису војници, то су издајници! Они су се заклели за краља и отаџбину! Није ни краљ бољи! Краљ се повлачи, а оставља државу. Коме оставља? Свој народ оставља да коље Шваба!” – изгрди нас, изгрди та Црногорка. И неће да кува. А човек устаде, узе лонче једно са водом, напуни га кромпирима, метну на шпорет те обари мало. То поједосмо онако без соли и без љушћења… Сутрадан опет гладни. Пођемо да тражимо проју. Морали смо да врднемо из јединице да се снабдемо храном, не може да се иде више. Кад сам се вратио у јединицу, командир хоће да ме стреља! Удаљио сам се без питања и без дозволе, а то је било најстрожије забрањено. Те војници ме одбранише. Уплашио сам се био, мислио сам – готово.
ВОЈНИК И НЕ УСТАНЕ
Из Црне Горе улазимо у Албанију. Гладни смо, снег пада, зима.
Идемо и дању и ноћу. Почиње војска да умире. Гледао сам како умире војник у шанцу. Пао, не устаје, каже само “…леба, леба!” Албанци за хлеба траже одећу, обућу, отимају оружје војницима. На ногама имам опанке, али поцепали се, ноге ми мокре, прозебле. Па добисмо после, поклаше волове – није могла комора даље, па ону кожу сирову онако изделише.
Мени дадоше два комада коже да их сашијем за опанке, ја сам њих на ватру метнуо и појео. Док се пече, оно се на ватри грчи, грчи…
Са нама нема цивила, повлачимо се само ми војници. Цивили су набашка групе, избеглице. Официри су са нама и не дају нам да се удаљавамо из колоне. Бестрага су лоше поступали официри са нама: батинали нас, ко застане па нема га да дође, неки дође тек сутра, официри га изубијају – официр нареди војнику те војник бије – обично двадесет пет батина. И деси се да војник и не устане, јадан. Ја сам само молио Бога да доживим да се сит наједем кукуруза, толико су ми слатха била она зрна, оно мало што нађемо.
Кроз Албанију нисмо смели са друма да скрећемо. Заузео се Есад-паша те њине патроле иду друмом и чувају нас од дивљих Арнаута. Гладни смо, голи, изнемогли, појавише се и вашке. Ја сам гледао другопозивце, они су брадати људи: то начичкано ваши, ту, на брковима и бради, боже сачувај! Они не могу да се бране, изнемогли. Не верујем да је више од половине прешло до мора…
ДО КРФА И НАТРАГ
Дођемо у Љеш, Санђовани. Ту су дошли француски бродови и Есад-пашина музика – свира српске химне. Прво нас утоваре у мање бродиће па до лађе. Попнемо се у лађу. Кад тамо, у корпама носе лебац француски војници, кроз ходнике, да разделе војницима. А ми зграбимо из оне корпе. Они вичу – чекај, чекај! Донеше нам у собе, уз леба су давали чај и конзерве. Од одела још нисмо ништа добијали.
Лађа нас је одвезла на Крф. Сиђемо, прихватише нас Французи. Французе толико волим, да ми кућу упале – опет би их волео. Они су много помогли нас, Французи. Одведу нас тамо у неке шумице на Крфу, поскидају голе, а на обали мора, па у море, купамо се, купамо. Из мора излазимо, одело ново облачимо. Тамо је топло стално. Лекари нас прегледаше, и француски и наши, и кажу: само помало да једете, па чешће, док навикне стомак.
Ми смо у шаторима. Француске патроле обилазе нас, контролишу и нас и официре – како поступају са нама.
Храна била јака. Од хране је много војске страдало, ко год је најео се он је умро. А скретали су ни пажњу да помало једемо…
Због оних кухиња војничких кад се напати мушица! Куку мајко, не може да се живи од мушице!
На Крфу били смо једно пет-шест месеци.
Са Крфа пребаце нас у Солун, у поље Галатиште. И, сад припаднем осмом пешадијском пуку Шумадинске дивизије.
Цело лето смо провели у Галатишту, то је 1916. година.
Из пешадије преместе нас после у митраљеско одељење. А митраљези су били француски, “сент етјен.” Иначе, био сам раније на “максиму” митраљезу. Они су са хладњаком, ови француски су без хлађења.
ЦРНА ЈЕ ТО ВОЈСКА
И, прву борбу примимо на Лерину. Против нас држе фронт Бугари. Црна је то војска: само ноћу нападају. И то све на бајонет, не пуцају. Кад је помрчина и кад је киша, кад је најгоре – онда нападају. Ми изиђемо из ровова, поускачемо у трње, у жбуње. И они иду на ровове. А ја ћутим у жбуну да ме не види. Чим наиђе, опалим пушком, он падне. Носили смо карабине, иако смо били у митраљеском одељењу. Сви смо имали карабине. То је већ крај деветсто шеснаесте године. Ми смо ушанчени и бранимо се, они нападају. Изгинуло је много и наших и њиних.
Ровови су нам близу, положај се зове. Усамљени ћувик. Кад је Божић или Ускрс, они вичу: “Еј, братко! Немој фрљаш, данас Рођење Христово. Дођемо у посету на ручак.” Вичемо им: “Добро, дођите, па после ћемо ми код вас.” А код нас је много добра храна, и пиће добијамо. А код њих је црн лебац. И, они кундацима покидају жице између нас и дођу. По десетину, по петнаест њих дођу. Само војници, нема официра, нису официри то волели. Ми спремимо ручак и почастимо их. А они: “Па нисмо ми,” каже, “криви. Криви су краљ Петар и цар Фердинанд. Они су криви, они су нас завадили те се кољемо.” Отиду и ови наши код њих, ишли појдини, ја нисам ишао.
Бивало је на фронту пијаних наших, али Бугари су већином ћевнути нападали нас; мало загрејани. Намерно су им давали да пију.
Кад заробимо бугарског војника, ми смо поштовали ратни закон: нема да се злоставља, јер он је изгубио важност. Какав је Бугарин кад се преда? Ма курва! Братко, немој да ме тепате, имам четворо децата. Нисам ја крив, крив цар Фердинанд, крив краљ Петар.
БУДЕМ ЈА РАЊЕН
Е, будем ја рањен на коти 12-12.
Та кота – то је планина, личила ми на наш Космај, само стрмија. Ту је изгинуто много. То је борба била са Бугарима. Ми смо напали и потукли Бугаре. Они се повукли одатле, отишли. Ми не терамо их даље, него купимо њихову спрему што су побацали у бежању. Освојили смо коту 12-12 и изгинуло, богами, доста војске. Кад – официри наређују да се повлачимо под једну стену, као зид што је, да се повлачимо да не трпимо ватру, јер Бугари већ бију ту коту топовима. Повукоше се сви, остаде нас двадесетак, претресамо, купимо. Напуним торбу и пођем и ја под стену. Шрапнел око нас пршти, пршти… Док лупи кошуљица од шрапнела, лупи о стену, разби се па један комад ко длан, он одлете, па мене у леву руку, ту, мишица где је. Руке ми биле у шињелу, озебле, снег на земљи. И ја читаво посрнем. Виде то командант батаљона Милић Пантелић: “Ранише Матејића, ранише!” Ја се повлачим ту под стену, а он: “Што се ниси повукао?” “Ја купио спрему бугарску.” Позваше мог командира, позваше болничара да ме превије. Дође болничар Антоније Јанићијевић из Ковачевца. Дохвати он маказе, фика, фика – исече рукаве на блузи и на кошуљи, ухвати руку, подиже, увис, она крк – пресави се у мишици. Кад заболе, несвест ме удари.
“Није расечено”, каже, “нема крви, нема ране.”
“Удари дашчице да не мрда кост мимо кости” велим.
“Немам дашчице” каже.
Значи, мене је шрапнел ударио и преломио кост, а није расекао. А Милић Пантелић командиру:
“Одликуј га, и ја ћу да га одликујем.”
И питају – можеш ли сам да идеш за болницу, хоће да ухвати ноћ. Сам ћу, могу да идем, велим.
Пођем, пољска болница удаљена од фронта пет-шест километара. Идем ја полако, али ми све теже и теже: рука се надува, а ноћ хвата. Стиже ме један војник, јаше коња а другог води празног. Испратио својега командира на положај па се враћа натраг. Стиже ме:
“Ти си ,осмак’? Рањен си? Можеш да идеш?” – попе ме на коња. Коњ труца, рука боли.
“Стој, скидај ме!”
“Па зар да те оставим овде? Нигде никог, ни нашег ни непријатеља.”
“Само скидај ме!”
Скиде ме полако, идем ја. Оде он. Ухвати ноћ. Али видим ватре, сијају доле. Кад ја доле, ближе, оно кујне, пољске кујне.
“Која је то јединица?”, питам. Рекоше. “Могу ли код вас да ноћим?”
“Може, ево празан шатор, наши војници су још горе, однели вечеру на положај.”
И они разговарају, кувају чајеве војницима који су на положају. Ето их, враћају се војници који су носили храну:
“Који је ово?”
“Ма један осмак. Рањен, пошао за болницу па заноћио ту.”
“Најурите га”, каплар један ће. “Најурите га, он је дошао нешто да покраде.”
А било је строго наређено: сваки војник мора да прихвати рањеног, да му укаже помоћ.
“Је л’ далеко Скочивир?”
“Ево, каже, нема километар до Скочивира.”
Ја кренем.
У Скочивиру лекар ме прегледа и упути у енглеску болницу.
У енглеској болници много чисто, исто пољска болница, није далеко од наше. И ту будем неко време, па ме пребаце у другу болницу, исто енглеску, док рука некако оздрави.
ТЕРА ВОЈСКА ПОЛИТИКУ
Онда ме упуте у један рековалесцентни логор где се опорављају рањеници. То је била 1917. година, некако пред пролеће. Останем у том логору петнаест дана. Логор је поред друма који води за Солун.
Војници који су прездравили излазе на друм те гледају пролазнике. Одем и ја једног јутра. Кад, јури један мотоцикл напред, укључио сирену. У другом мотоциклу на три точка, у корпи, вози се краљ Петар, одвозе га у бању неку. Док, почеше војници да вичу: “Уа! Уа! Доле краљ! Доле опанчар!” – да вичу на краља! Тера војска политику… Прође краљ у корпи тог мотоцикла, он је у црвеном неком шињелу, огрнуо се, прође као да ништа не види и не чује. А мотоциклиста гледа лево-десно кад ће да плане пушка на краља и на њега.
Док, труба у том нашем логору свира збор. Шта је сад? Пођосмо ми, одосмо тамо. Тамо астал пред канцеларијом, попео се један пуковник, коњички официр, да држи говор. Али пуно војника познају тога пуковника: Гле, тај и тај пуковник! – Шта ће он? – Држи говор!
“Браћо! Војници! Што се огрешисте?! Да ви вичете на краља који је болестан, који више и не командује. И ви да вичете на краља уа, у луг опанчар! Па знате ли како смо се обрукали према Французима! Хоћете ли да нас савезници гурну тамо где се гас-маске не скидају по недељу дана, где се бацају бојни отрови, на западни фронт…” Ми ћутимо.
Сутрадан – ‘ајде на комисију: способан, на положај, способан – био способан или неспособан, мало их остаде у том логору.
ОДЛИКОВАН
Поново дођем у мој осми пук.
Пита ме командир: “Што си отпуштен? Јеси прегледан?”
“Прегледала комисија.”
“У чему је ствар, шта се одиграло?” Испричам.
“Еј, богати … Одликован си.”
Е, одморим се ја једно недељу дана, па ће командир: “’Ајдемо да узмемо одличје, у штабу пука су одличја, ту си одликован.”
Одемо тамо, штаб пука био иза положаја. Дође један батаљон који је био у резерви да присуствује том чину мојем. Командант батаљона командова њима мирно, па ће: “Браћо! Ово је јунак Милутин Матејић, митраљезац! Ово је други Милош Обилић, који је рањен…” – ађутант донесе одликовања, окачише ми. “Угледајте се на овога другог Обилића…” па изговори, изговори како је храбар био на коти 12-12 са својим митраљезом – намешта он, намешта – потукао Бугарина, Бугарин одступио. И одликоваше ме: командант батаљона Милић Пантелић одликовао ме Француским ратним крстом, а командир Златном медаљом Милоша Обилића.
УЗЕ МЕ ЗА ОРДОНАНСА
После болнице командир ме узео код себе, био сам ордонанс.
По три-четири дана будемо на положају, па се повучемо у позадину те се неки дан одморимо, тамо су били шатори наши. И за све време 1917. године држимо положај према Бугарима и ушли смо у 1918. годину, све до пробоја фронта.
Командир ми се звао Милоје Којић, поручник по чину, из Голобока је био родом. Шиље ме којегде, као курир сам. До Солуна, од Груништа, ишао сам и онако, сам, дватрима. Шетам по Солуну, гледам. Једна улица била је покривена. С једне су стране куће на четири спрата, а с друге на три.
Доле у Солуну било женских, и куплераја, боже сачувај! Официри су нам причали да се пазимо заразе и којешта. Војници – ма где су слушали! Гркиње лепе, већином црнке, ми млади, само те сврати негде у крај, задигне сукњу па вели: “Сербо, Сербо, добра пићка.” Неки војници су ишли тамо, неки се заразили. Ја нисам.
Ми смо други батаљон, а сваки је батаљон имао митраљеско одељење. До пробоја стално сам био ордонанс код тог поручника Којића. На положају он гледа како му који митраљез дејствује, коју тачку бије. Па мени: “Матејићу! Трчи да кажеш: тај и тај митраљез да промени, да не бије ону тачку него ову.” А он прати догледом. Ја се дигнем па трчи… да погинем! Он је имао обичај да пије коњак, али неће да понуди нас двојицу ордонанса и свог посилног. Суне из флаше у чутуру, чутурицу о врат па испред себе. А на чутури велики затварач па служи и као чаша. Сипа у ону чашу и пије, а неће нас да понуди за божју мајку. Решим ја: ма хоћу сам да се услужим. Па мени: “Матејићу, трчи тај и тај митраљез да промени ту и ту тачку, да бије ту и ту.” Појурим низ ону чистину. Пусти Бугарин осети, па кад поче да бије, пршти под ногама метак, пуши само. Доле су стене, камен. Отрчим ја, јавим шта је командир наредио, који митраљез… Кад се вратим овамо, а ја – он чутурицу обесио о врат – а ја дођем код њега, па ћутим, само одвијем затварач па наспем из чутурице и пијем. Он ме гледа, не вели ми пиј, ни немој.
КРСТ И ИМЕ
Са нама био пуковски прота – поп. Он опева мртве војнике. Војници се сахрањују, ако има близу гробље – у гробље, ако нема… На положају где смо били имало је као неко војничко гробље. И прота опоје, на гроб ударимо дрвени крст и напишемо име. Јављало се родитељима картом, преко Црвеног крста, кад погине војник.
Пред полазак у јуриш крстимо се. Цео пук се крсти кад хоћемо у борбу, официри ни нареде.
Купио командир једнога овнића за своју славу. Звали га ми Бели Јова. Држао га у земуници, у коњушници. А коњушница је покривена бандерама па одозго земља. Ако падне граната не може да… Нисмо дали да закоље Белог Јову за славу. Заволели смо га, играли се са њим. Код нас је био годину дана, све до пробоја, остао и после са нама. Па кад идемо на положај, Јова са нама, неће са другим војницима за божју мајку, само са нама. Кад експлодира граната, бије шрапнел, он, страх га, шћућури се па уз нас.
За празнике буде боље јело и вина. Молили смо се Богу, славили, како смо могли, свако своју славу, и причешћивао нас прота. Три дана постимо пред причест.
КАКО СТЕ, КАКО?
На фронту доносили нам за јело пиринач, купус, зечетину. Јесте, и пасуља доносили, ха-ха . .. Била и макарона, дојела нам се, нисмо марили да је видимо.
На положају добијали смо и новине. Командир прочита па да војницима, прочита цела јединица.
Видео сам војводу Степу у Галатишу, обилазио јединице. Старчић, онако.
Принца Ђорђа сам видео, обилазио рањенике. Мајор. Сув, дугачак врат, дугачких образа, нос велики, орлов нос. Кад разговара, брзо, разговара крупно: “Како сте, како сте, како?” Наређење је било да се ништа не пита. И стално је тражио неки чин, да се он пита.
На положају избегавао сам намерног нишањења. Јер то су ни говорили старији војници: кад га нишаниш, нећеш добро да прођеш.
ПРОБОЈ, МИ ЈУРНУСМО
Буде пробој фронта. Кад попали, погоре и поби наша артиљерија, ми јурнусмо.
Мало где Бугари пружају отпор.
Заробљавамо редом, што се не преда уништимо.
Али…
Најгоре ми је криво било што пропустисмо један пук коњице бугарске те оде за Бугарску. Како смо га пропустили? Па наређење. Бугари закључили мир са Србијом, али имају у Албанији војске и онда у тим преговорима су уговорили да мирно прође та војска. Само, без оружја. Стали ми те они прођоше, коњица бугарска. Криво нам било: што да их пропусте? Хтели смо да их уништимо. Бугари иду одовуд, а ми одонуд, и пре ћемо да наиђемо, да пресечемо… Док, знали официри наши за такав договор! И нас уставише. Шта је сад то? Каже – Бугаре да пропустимо за Царев вис. А Царев вис, наши знају, турског рата ратовали с Бугарима, то је граница. И они пролазе и одлазе, а ми стојимо, колона наша чека да они прођу. То је било отприлике око Куманова, тако. Војници: “Збогом, братко!” “Збогом!” А официри, и наши и њини, ћуте. Прођоше и одоше. Та коњица. Добри коњи.
Кад смо пропустили Бугаре, кренемо даље. Мало – па ударимо на Немца. Чека не Немац. Код Куманова чека. Па борба, борба, борба. Немци дају отпора да би повукли позадину, па нас устављају.
Наиђоше, један пук, Чеси. “Ми Чеси.” Па кога чекате, божје ви дете! И они дају отпор, али слабо.
У једном пољу затекли смо, па имало је пет стотина буради бугарских, са алкохолом, са ракијом, са вином. Ту цео пук се опио наш. Угрејало се оно вино, она ракија. Није било покривено, па се угрејало. А ми само дођемо до бурета, опалимо метак у буре, у дугу, оно пшшш. Подметнемо порцију, па “нако више гладни” не може да не “рана стигне” брзо напредујемо, те се напијемо. Понапијаше се и официри.
И нисмо после до Ниша наишли на већи отпор.
СКРА САБЉУ У ЗЕМЉУ
Кад, код Ниша сачекаше не Немци. Борба ту опасна била код Ниша. Ту нам погибе Милић Пантелић. Скра сабљу до пола у земљу: “Браћо! Браћо! Зар да нас побију у нашој отаџбини, на нашем рођеном прагу! У стрелце…” Милић је погинуо од митраљеза. Близу сам био, видео сам то. Добар официр, пунији био, потпуковник Милић Пантелић.
Три дана се Немац држао код Ниша. И повукао се. Ушао наш осми пук у Ниш. Грађани нас дочекали, свет изишао на улицу. Изнели нешто за јело, ките нас цвећем и пешкирима.
СВЕ ПЕШКЕ
Од Ниша нигде борбе. Ми пешке, све куд иде железница. Пруга покидана. Само пешке, гурамо. Дођемо до Паталинаца. Било је наређење да пусте дан и ноћ војнике кући који пролазе близу својег села. И ја питам командира. Командир пита комшије сељаке кад је отишао Немац. И гледа командир карту. “Ухватиће те Пемац на прагу твоје куће. Да те зароби, да те убије!” – не да ми. Кад дођемо до Тополе, опет питам командира да идем у Јагњило. А он седи – хвата ноћ – седи пред једном сељачком кућом, разговара са њеним домаћином. “Па не видим сад да гледам у карту. Како изгледа, да ли је Немац отишао?” А тек онај сељак: “За Јагњило? У-у, отишао Немац. Била је у Јагњилу жандомеријска немачка станица, па отишла још ономад.” Командир седи поред ватре, греје се, па мени: “Добро, каже, отиди по четама, питај твоје Јагњилце хоће ли и они да буду пуштени. Да имаш друштво.”
Одем, нађем њих тројицу, хоће да иду, пуштени су. Добили дозволу, али око Београда да се јаве. Да буду два дана код куће, па после да крену за Београд, за јединицом. А мене пита командир: “Па, добро, куд ћеш да идеш за Београд?” “Па преко Младеновца, поред пруге па за Београд.” Даде ми објаву да будем два дана код куће.
Кренемо ми, ноћ ухватила, ја не знам којим путем, а ови старији људи знају. И дођемо. Кад ми дођосмо овде у село, па код кафанице – лумпује неко у кафани. А ови: “Ко лумпује? ’Ајд да се јавимо.” А тек неки старији људи: “Ма шта да се јављамо у кафану, да се задржимо. Него да идемо кући да се одморимо.” И ми се ту растуримо.
КОД КУЋЕ
Код куће сам имао оца, мајку и жену. Само сам се био оженио и отишао, нисам још имао деце. Стигнем пред зору. Лупим ја на врата, неће да отворе. “Ко је?” “Војник.” А они шапућу, отац и мајка, не смеју да отворе через хајдука. “Па, реко, отворите.” Мајка: “Црни Живота, отвори.” Отворише, ја упадох. Па ме и не познају. Нису ме видели четири године…
Кад ујутру, устанем, па ‘ајд да изиђем у село. Кад тамо, причају: Ноћас су лумповали хајдуци. Из Јагњила био тај, а из Белосавца тај, из Јеленца тај – три-четири њих. Били, пљачкали Јагњилце па лумповали ту. И да смо ми војници ушли, било би погибије.
За четири године моји ништа нису знали за мене. Јављали су други војници који смо живи.
Будем дваес четири сата код куће и кренем пешке, дан раније, дабоме, поред пруге све и стигнем наш пук код Београда.
После сам у војсци остао још годину дана, у Суботици сам остао. Да се обучи млађа војска. Ми смо се демобилисали, Бели Јова је остао у јединици. Он је са нама прешао све пешке – од Солуна преко Скопља, Ниша, Београда и Новог Сада до Суботице.
И тако, тек 1919, за Светог Мрату, дошао сам кући. Био сам каплар, чин сам добио још на Солунском фронту.
У политику се нисам давао никакву.
