име: Морис
презиме: Мец
име оца:
место: Париз
општина: Париз
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
СОЛУН НЕСТАЈЕ У ПЛАМЕНУ
… Нисам ни слутио да ћу са непуних осамнаест година постати добровољац у француској војсци. Још мање да ћу се наћи у обавештајном одсеку. Нисам био усамљен: француска омладина била је захваћена патриотским пламеном, па су многи младићи тражили да иду на фронт…
… Захваљујући поверљивом послу којим сам се бавио, али и неким везама са искусним обавештајцима, био сам у прилици да сазнајем ствари које ће бити од користи савезничким војскама, посебно српској војсци…
… Прво ватрено крштење доживео сам у новембру 1914. године. Пет месеци касније у бици код Меснила био сам рањен. Мени, Морису Мецу рођеном Парижанину, који је тек изашао из гимназијске клупе, прикачили су прво ратно одликовање… Био сам и на Дарданелима, где су вођене страховите битке, али сам од октобра 1915. године био углавном у Солуну. Неколико месеци касније на Крфу ћу доћи у везу са српским трупама: тако сам био сведок у историји невиђеног умирања, као што ћу касније, на фронту, бити сведок њихових јуначких подвига…
… Али, живот је хтео да на неки начин будем и сведок подмуклих игара појединих личности које су веровале у победу немачког оружја и које су потајно радиле на штету Србије и удружених снага Антанте…
… У првом реду, то је био грчки краљ Константин. Он је био убеђени германофил: васпитаван је у Немачкој, био је официр у првом пуку пруске гарде. Краљ Константин је, уз то, био ожењен Софијом, сестром немачког цара Виљема II. Краљица је чинила све што је било у њеној моћи да спречи искрцавање изнемоглих српских ратника на грчко тле…
… Срећом за свет, Грчка је имала једну знамениту личност: Венизелоса, који ће учинити све да отргне Грчку од немачког утицаја…
… У то време долази до повлачења спрске војске преко црногорских и албанских врлети и прихватања у Грчкој. Савезници су изабрали Крф, да се ту одмори и реорганизује српска војска. То није случајно изабрано: Крф је земаљски рај – плаво море, дивни предели, чудо гворна клима, чисто небо, поља покривена маслињацима, поморанџама, лимуновима… Заиста, идеално место за одмор српске војске која је изашла из пакла. Али, на Крф се све морало донети споља: шатори, лекови, намирнице, па чак и дрва за кухиње…
… А људи? Гомила у крпама и дроњцима! Три месеца исцрпљујућих борби, маршева и оскудице, учинили су од ових хероја армију живих лешева… То је била армија скелета. Туберкулоза, исцрпљеност, цревне болести, тифус, па чак и колера, учинили су своје – сваког дана стотине мртвих…
… Три месеца касније – они су поново били дивови. Гледао сам их у неким биткама, па и у горничевској бици, која је забележена као прва победа српско-француске војске на солунском Фронту и која ће допринети паду Битоља…
… Али, да се вратим понашању краља Константина: он је наносио све већу штету савезницима. Сазнало се да је у Тесалији тајно организовао комитске групе, које су упадале у оне пределе Македоније, које су већ биле освојиле српске и француске трупе. Тако је, у мају 1917. године, одред од око 300 комита, под командом једног грчког поручника и једног немачког подофицира упао у наше линије и напао савезничке војнике…
… Међу савезницима се све чешће говорило је нужна ликвидација краља Константина.
Његова издаја је све видљивија. Као да није било силе која би га уразумила… После двогодишњег двоумљења, савезници су најзад били сагласни да се морају ослободити Константина… Изабрана је личност која ће краља присилити на другачије понашање… Опседнути су неки градови и луке. Краљу и грчкој влади упућен је ултиматум – шта све треба да испуне у року од једног јединог дана. Мало је требало да у Грчкој избије грaђански рат, што би за силе Аитанте било погубно, јер би у том случају грчке трупе биле повучене с положаја… После много отпора, увиђајући да је све изгубљено, Константин је потписао абдикацију у корист свог сина Александра. Тада на чело владе долази Венизелос који, као уман чонек, држи у својим рукама судбину Грчке и остаје непоколебљиви савезник Антанте…
… Јасно је, разуме се, да је до оваквих података могла да дође обавештајна служба, мада се краљ Константин, с обзиром на подршку својих истомишљеника, није ни трудио да прикрије своју нетрпељивост према Србима… Ово нису биле једине информације до којих сам могао да дођем, било их је заиста много, па и драгоцених… Солун је у то време био стециште свакојаких људи из разних крајева света. Сви су, тобож, били негде запослени, а бавили су се шпијунажом…
… Био сам у Солуну и средином августа 1917. године, кад је у њему букнуо страховит пожар. Ветар, јак као ураган, носио је пламен према граду… Месне власти нису могле ништа да учине. Народ је захватила паника; сви беже јуре некуда, склањају се, упадају у куће и износе што се спасти може… Француске и енглеске трупе руше динамитом куће и тако покушавају да пожар локализују. Пламен се ближио пристаништу на коме је било много савезничких бродова… Неке бродове, захваћене ватром, гађали су топовима да би их потопили… Становништво је остало без кућа и без хране …
… Сакупљао сам информације и о стању у Бугарској. О свему што је живог створа могло да интересује – сазнавало се у Солуну! У унутрашњости земље Бугарска је била уморна од дугог рата а на фронту су војници били веома слабо храњени и одевени. Морал је био озбиљно уздрман. Војници су једва чекали да се оконча рат, па после – како буде… Али, нису се брзо и лако предавали. Напротив, тукли су се жестоко. Српску војску, међутим, више нико није могао да задржи – заиста је кренула као олуја, ломећи све пред собом. Српски и француски ратници су, после пробоја солунског фронта, за 45 дана прешли око 700 километара под борбама и ушли у Београд…
Морис Мец, коме је данас 91. година, живи у Паризу. Носилац је многобројних француских и српских одликовања.
