Михаило Миловановић

име: Михаило
презиме: Миловановић
име оца: Танасије
место: Тук
општина: Ужице
година рођења: 24.02.1879.
година смрти: 28.11.1941.
извор података: “Академски сликар Михаило Миловановић”, Ђорђе Пилчевић 1998.

Миловановићи из Тука (Губиног Дола), односно из Гостинице

У великој Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца, првом делу те врсте на нашем језику, у свим каталозима изложби између два светска рата и после Другог светског рата, на којима су излагане и слике Михаила Миловановића, у објављеним написима у локалним и дневним листовима и часописима, свуда је погрешно навођена 1880. година као година сликаревог рођења, Та година је грешком уписана и на споменику сликара Михаила и супруге Вале у Вукића гробљу у селу Рибашевини. У једном документу (извод из књиге венчаних), издатом 1956. године у Београду, као година рођења сликара наведена је 1881, а те године је рођен Михаилов млађи брат Здравко. Поред погрешног навођења године рођења, понављала се и друга грешка, па је свула писало да је сликарево место рођења – „село Рибашевина код Ужица”.
У личној документацији сликаревог сина, инжењера Момчила Миловановића у Београду, чува се одјавни лист Михаила Миловановића од немачке полиције, са адресама боравишта за време његових студија у Минхену. Овај документ пронашла је и донела из Минхена 1995. године проф. др Катарина Амброзић, историчар уметности из Београда. И у овом документу наведен је податак даје сликар рођен 1880. године, а место рођења – Рибашевина. Овај податак налазимо и у необјављеној краћој слиикаревој биографији, коју је уочи Другог светског рата написао његов добар пријатељ Радоје Ускоковић, професор Београдског универзитета, иначе рођени брат књижевника Милутина Ускоковића. Ова биографија требало је да буде објављена у Зборнику, односно споменици Удружења Ужичана у Београду, али због ратних догађаја који су уследили, није објављена. У изводу умрлих Беле цркве у Карану, издатом 1942. године, пише да је сликар приликом смрти имао 62 године, што значи да није рођен 1880. године, а као место рођења наведеноје: Гостиница, општина Рибашевина, а у рубрици „место становања“, записано је: „из Рибашевине”.
И у картотеци изгинулих у рату 1941-1945., у Историјском архиву Ужице, у картону Михаила Миловановића пише даје рођен у Рибашевини, а тај податак наведен је и у једном документу НОО Каран из 1956. године. На крају наводимо још један податак: у мемоарима Милана Стојадиновића „Ни рат ни пакт“, који су код нас објављени 1970. године. и у књизи Бошка Матића „Крцун‘, објављеној 1983. године. обојица аутора пишу да је сликар Михило Миловановић „из Карана“.
Овим забунама и погрешним подацима о месту рођења и години рођења, несумњиво је кумовао и сам Михаило Миловановић. У свим својим документима и писмима истицао је, и говорио, да је родом из Рибашевине, а никада није помињао ни Губин До, односно Гостиницу, а та два села, са селом Рибшевина, чинили су, у другој половини прошлог и у првој половини овог века Рибашевску општину. Чињеница да се Гостиница граничи са Рибашевином и да седиште Рибашевске општине није далеко од засеока у коме живе Миловановићи, и да је Михаило Миловановић још као дечак надничио код појединих сеоских домаћина у Рибашевини, а између два светска рата нешто више од десет година живео у Туку, где је направио кућу и био везан за Рибашевину као општинско место, то је вероватно и утицало да Рибашевину истиче као своје место рођења.
Ове дилеме и непрецизности из биографије истакнутог сликара први је, пре неколико година, коначно разрешио др Радослав Раде Познановић. Истражујући родослов породица за хронику села Гостиница, која је штампана 1991. године, њен аутор др Познановић је открио и у хроници објавио тачну годину рођења и место рођења сликара Михаила Миловановића.
У протоколу рођених Беле цркве у Карану, књига шеста (1877-1888), страна петнаеста, на редном броју 24, тадашњи свештеник уписао је следеће податке:
„Миловановић Михаило, син Тана и Николије из Гостинице, роћен у Гостиници 24. фебруара 1879. године (8. марта, по новом календару – примедба Ђ. П.), четврто дете у родитеља. Кум: Ђоко Недић, опанчар из ужица.“
Да би се до краја разјаснило да је Михаилово место рођења Гостиница, иако се Миловановићи налазе у засеоку Тук, који је све до првих година после Другог светског рата био у саставу села Губин До, а тада су засеоци Тук (Миловановићи) и Богићевићи издвојени из Губиног Дола и званично припојени Гостиници, у којој се и данас налазе, послужићемо се подацима из хронике др Рада В. Познановића „Гостиница, прошлост и становништво“.
На крајњем источном делу Гостинице, у засеоку Туку, на десној страни Гостиничке реке, живе Миловановићи, а с леве стране Николићи – Лендићи. Одатле су се постепено спуштали, прелазили и на леву страну речице и расељавали се по другим деловима Гостинице и околним селима, обично као домазети, како се у старо време говорило у овом крају за оног ко се призети у кућу без мушких наследника или отишао на мираз. За разлику од Лендића на левој страни Гостиничке реке који су се више везивали за гостиничке Шишиће, наслањајући се и на суседе из Губиног Дола, Миловановићи су се, због положаја својих кућа, више везивали за суседе из Карана, па им је и данас гробље заједничко са каранским Митрићима и Веселиновићима.
Засеок Тук у Гостиници, који је, као што смо навели, по старој административној подели све до средине овог века припадао Губином Долу, по легенди је, како пише др Раде Познановић, добио назив по томе „што су се ту некада жестото потукли Срби са Турцима“.
Нема најпоузданијих података о старијем пореклу Миловановића. Предпоставља се да су њихови даљи преци живели у источној Херцеговини, одакле су, због турског зулума, морали напустити своја огњишта и доселили су се у Доње Полимље, у Санџаку, а одатле су касније, преко Златибора, дошли у ужички крај и населили се у Туку, у Губином Долу.

Према истраживањима др Познановића, оснивач и родочелник фамилије Миловановић био је стари Милован Ристивојев или Ристивојевић, који је у већ избледелим сећањима данашњих потомака остао упамћен и као „Велики Милован“ јер је, како истичу, постојао и „Мали Милован“. Овај „Велики Милован” или његов отац Ристивоје, који је рођен око 1780. године, доселили су се у Тук у другој половини XVIII века. Име Ристивојевог Милована, по коме ће се његови потомци презивати Миловановићи, регистровано је у турском тефтеру чибука из 1824. године. Девет година касније Милована Ристивојевог налазимо у тефтеру спахијских прихода, али се већ тада посебно води и кућа његовог сина Петра Миловановог. Поред Петра имао је и сина Милисава и кћер Мару. Ево скраћеног родослова Миловановића:

Петар Миловановић, Милованов (прадеда сликара Михаила), рођен је око 1800. године и живео је до 1862. године. Имао је тројицу синова – Василија, Павла и Јована.
Трећи, Петров син – Јован Миловановић (деда сликара Михаила) рођен је око 1823. године. Био је жив приликом пописа становништа 1863. године, али се не зна кад је умро. Јован се оженио 1843. године са Миљаном Теодоровић из Рибашевине, која му је изродила шесторо деце: три сина – Милана, Танасија – Тана и Сретена и три кћери – Сару, Драгињу и Милеву. Најстарији син Милан, рођен је 1851. године и умро је као дете. Јованови синови Танасије-Тане и Сретен имају своје потомке.
Јованов син Танасије-Тане Миловановић, отац сликара Михаила, рођен је 1845. године у Туку (Губин До). Женио се три пута. Први пут оженио се 1868. године Јеком Танасковић из Гостинице, која је умрла после две године проведене у браку. Танасије-Тане се други пут оженио 1873. године са Јевросимом Ковачевић из Губин Дола, али му је и она убрзо умрла, па се Тане одмах оженио и трећи пут. Овог пута његова изабраница била је Николија-Кола, кћерка Василија Шишића из Гостинице. С обзиром да Николијини родитељи нису имали мушке деце, то је Танасије убрзо по склапању брака напустио своју родну кућу у Туку (Губин До) и прешао у кућу своје жене, односно у кућу старог Василија Шишића у Гостиници, која се налазила у Горњим Шишићима, између заселака Лазића и Матијевића, наспрам данашњих Петронијевића из Рибашевине. То је на самој граници два села Гостинице и Рибашевине, а на средокраћи између Јелове Горе и Тука у коме живе Миловановићи. Ту, у Горњим Шишићима, у Гостиници, родио се 24. фебруара 1879. године по старом, односно 8. марта 1879. године по новом календару, Михаило Миловановић. Осим Михаила, Танасије-Тане и Николија-Кола имали су још седморо деце: синове Здравка и Жарка и пет кћери – Јаноку, Мару, Јовану, Милицу и Митру.
Кћери Јанока, Јована и Митра и син Жарко рано су помрли јер о њима касније нема никаквих записа. Кћер Мара удала се у село Заглавак (општина Бајина Башта) за абаџију Обрада Ковачевића и имали су шесторо деце: синове Груја, Бранка, Драгишу и Миленка и две кћери – Станимирку и Дивку. Друга кћер Милица удала се у село Засеље (општина Пожега) и није имала деце. Танови синови Михаило и Здравко дуже су живели и имају своје потомке. Михаило има кћер Мару и сина Момчила, а Здравкова деца су – Милоје, Драгомир, Михаило и Милан.
Танасије – Тане Миловановић умро је 1888. године, па се његова жена удовица Николија-Кола 1891. године преудала за Петка Пантића из Рибашевине, кога је довела на своје имање, а потом му је и већи део имања преписала у наслеђе. Петко и Николија нису имали деце. Николија-Кола је умрла 1920. године, а Петко је остао на имању у Шишићима, поново се оженио и имао је два сина. Иначе, Михаилови родитељи Танасије и Николија сахрањени су у Симића гробљу у Гостиници.

Рођење, детињство и школовање

Ево како је своје рођење, пола века касније, у једној хуморесци, коју је читао на забави Удружења Ужичана у Београду, видео, доживео и описао Михаило Миловановић.
„Било некако о међудневници, не знам ни ја које године. Била мајка мноме тешка, а била на раду, по злој срећи у другога. Дошао суђен час те ме родила под једном трешњом, завила ме у трешњево лишће, па отрчала да у снахе узајми и донесе повој и пеленице и у вргу мало воде да ме опере. Вратила се натраг ал мене нема – побего пре но што сам и гмизати почо. А јадно ми моје бјегство и жалосно. Како је била злогрда страна, отиснем се и откотрљам сто и педесет корачаји до у један крш и јендек. Једва ме по мрњаукању нашли. Скупише се сеоске бабе и пошто се по нечему уверише да нисам женско, већ мушко, докопаше ме па са мном оцу на муштулук: „У добри час Тане! – повикаше још с вратница. – Јопет мушко! Дај бардак ракије!“ Мој ме отац и не погледа, али јамачно поносан мушкарцем, наточи пун бардак и ове добре баке, које ме бијаху онако усрдно загрлиле, спустише ме између себе крај прочевља и загрлише бардак. Настаде трзање из бардака, молитвање и прорицање судбине, једне у грашке а друге гашењем угљева у зеленој ћаси… Биће, веле, мудар и стасист. Проћи ће много свјета. Видјеће много јада и белаја, али и добра ко мало ко… Баба Стака уз последњи гутљај из бардака каже: „И нек му Бог да, што му Бог да… како му Бог да…“
Сад дође ред и на мог оца да учини прву и последњу жртву за свога јуношу, да ми начини колијевку. Пет дашчица ужљебљешених једна у другу као неко мало текненце (коританце) са једним љесковим луком на оној страни ђе ће стајати глава, да ме неугуше кучињаре, а са једне подуже стране проврће сврдлом по двије упоредне рупе кроз које провуче и завеза двије упрте од козје кострети. Овако би ме мајка, полазећи изјутра на рад, могла лакше затурити на леђа да ме понесе, а да јој руке после буду слободне за преслицу или који други посао. И она би ме тако свако јутро пртила и одлазила. Куда? У крчевину, на копање, орање, жетву, брање, купљење и Бог би га сами знао куд. И док би она радила негде на њиви, мене би остављала под каквим дрветом или џбуном да се тако дерњам и гицам до миле воље, и гладан и жедан – тако ето настаде моје јачање и такозвано домаће васпитање: у њиви са гуштеровима и бумбаровима, у орању са глистама и ровцима, у воћњаку са прашчићима и кучићима, а у дворишту са пилићима и мачићима. Прође ми прва година и ја пропузах и проодах. У моју колијевку ували се мој млађи брат кога некако из косидбе доњеше кући у навиљку сјена и мени мајка мјесто сисе тутну комад проје у шаку и најури од себе…“
Своје рано детињство Михаило је провео у врло тешким материјалним приликама, које су карактеристичне за многу сеоску децу наших сиромашних брдско-планинских крајева. Већ у шестој години живота Михаило је почео зарађивати „свој хлеб“. Наиме, тада га отац Тане даде „у печалбу“ код једног сеоског домаћина, где је од јутра до вечери чувао свиње и козе.

„Два зла никад не састави“, – записаће Михаило много година касније. – Козе ватају стране и литице да се набрсте листа и пупе, а свиње долине и мочваре да се наблате и наришкају корења. Ја за козама – свиње у штету. Ја за свињама – козе у штету. Кад дођи кући истукли би ме што сам направио штету. Кад пођи од куће истукли би ме да не би направио штету. Елем, било штете не било – батина је било увек као кише. И пошто се на мене потроши два-три дењка брезовог и љесковог прућа, развих се као вити бор: ни шта чвршће, ни снажније, ни шта љепше, ни одраслије… Тако ти бијах чврст ко дрен а хитар и лак ко ласица..“
Отац Тане и мајка Кола били су поносни на Михаила, који се по свему већ од малих ногу издвајао од својих вршњака. Посебно је волео да слуша јуначке народне песме и приче о хајдуцима и ускоцима, о Косовском боју, Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, које му је отац казивао. Неке стихове је брзо запамтио и певушио док је чувао козе, овце, свиње или говеда по ливадама и пропланцима.
Упркос тешких предрасуда о писмености, које су у то време владале на нашем селу, његов отац, иако самоук, одлучио је да свог сина школује. Имао је седам и по година када га је отац Танасије, у августу 1886. године уписао у први разред Основне школе у Карану, тада једине школе на подручју Лужничке долине, удаљене око шест километара од њихове куће у Горњим Шишићима.
Већ на првом кораку млади Михаило се суочио са неочекиваним проблемом, односно његов отац Танасије, јер је у први разред већ био уписан већи број ђака него што је било предвиђено. Да му син не би остао неуписан, Танасије се обратио за помоћ свештенику Петру Костићу, који је у то време био веома цењен и угледна личност не само у Лужничкој долини, већ у читавом ужичком крају. Петар је био учесник Јаворског рата (1876), уз то и веома добар говорник, па га је народ бирао и за посланика у Скупштини Србије. Тако је, захваљујући интервенцији свештеника Костића, млади Михаило почео своје школовање.
Убрзо по Михаиловом поласку у школу, његов отац Танасије оде у Београд, у кириџилук, и по повратку у село донесе свом ђаку прваку „таблицу, буквар и јанџик“ (школску торбу). Било је то једино што је Михаило добио од својих родитеља током школовања у Карану.
Имајући у виду да школска архива из тог далеког периода није сачувана, а на основу упоређења одређених чињеница на које наилазимо у књигама мр Слободана Радовића „Од олтара до Парнаса – живот и дело Тадије П. Костића“ и др Рада Познановића „Бела црква у Карану”, са сигурношћу се може устврдити да је Михаилов први учитељ био Тадија Костић из Трнаве, који је 1884. године у Београду завршио четврти разред Православне богословије. Решењем министра просвете и црквених послова, Тадија Костић је из Ивањице, где је радио као учитељ, премештен у Основну школу у Карану. Иначе, Тадија је син проте Петра Костића, који је умро 1887. године, па је те године учитељ Тадија рукоположен у Чачку и, како то бива у свештеничкој породици Костића, наслеђује очеву парохију. Несумњиво је да је учитељ Тадија Костић, потоњи књижевник, који је иза себе оставио већи број објављених приповедака и роман „На туђем послу“, снажно утицао на формирање личности младог Михаила Миловановића. Захваљујући свом првом учитељу, Михаило је и заволео школу и успешно савлађивао школско градиво. Међутим, нема података, нити пак забележених сведочења, на основу којих би могли знати са каквим је успехом Михаило завршио први и други разред основне школе и ко му је у другом разреду био учитељ.
У току 1888. године, у којој је Михаило завршио други разред, умире му отац Танасије. На инститирање мајке Николије, која је од Михаила, као тада најстарије мушке главе у кући, инсистирала да прекине даље школовање да би јој помогао у тешким сељачким пословима, јер је требало многочлану породицу прехранити, није се уписао у трећи разред. То му је веома тешко пало, али се морао повиновати вољи своје мајке коју је он изузетно волео. О томе, у једној својој забелешци, која се чува у документаци његовог сина, Михаило је записао:
„Нисам имао још ни десет година кад су ме дали први пут у најам једном мом ујаку у истом селу. То је било одмах после очеве смрти. Тек сам био свршио два разреда основне школе. Наравно да о мом даљем школовању није могло бити више ни речи. Са овим првим најмом имао сам одужити дуг који је начињен код овог мог ујака око очеве сахране. Тек сам тај дуг одслужио, а искочио је други, нови.“
О каквом се новом дугу радило?
После нешто више од годину дана од Танасијеве смрти, удовица Кола се преудала за веома сиромашног Петка Пантића из Рибашевине, петнаестак година млађег кога је, као што је био случај и са њеним претходним мужем Таном, довела у своју кућу, на своје имање. Са мајчином удајом створен је и нови дуг, који је пао на Михаилова плећа, а доласком очуха у кућу, под истим кровом све је било мање места за шесторо сирочади.
„То је био свадбени трошак моје мајке која се на годину дана по очевој смрти преудала. Овај нови дуг – записао је Михаило – имао сам одужити код сеоског механџије као келнер и као пекар у исто време, јер су та два посла била везана један с другим…“
Мајчин и очев дуг десетогодишњи дечак Михаило почео је одрађивати у кафани Војина Ћокића у Рибашевини, у којој ће провести три-четири године, радећи скоро даноноћно, по шеснаест и више часова, што би тешко издржали и доста старији од њега. Уз тешке послове, које је за газду обављао током дана, ноћу се борио са несаницом која је била његов стални пратилац у Ђокића кафани. Ноћу, уместо да се одмара, Михаило је морао као келнер да послужује госте, највише бекрије и картароше који су скоро сваке ноћи за карташким столом освањавали.
И тако из дана у дан. Из ноћи у ноћ. Сеоске бекрије и картароши нису се задовољавали да сваки час зивкају келнера Кола, како су га по мајци звали, да извољевају, већ и да га задиркују, а понеки и да га вређају. То се обично догађало када је дечачић, слуга, са поцрнелим босим ногама, а још црњим и од ветра испуцалим рукама, стојећи наслоњен на шанк – заспао од умора. Газда би му тада ударио зврчку у чело и повукао за чуперке косе. Он би се тргнуо сањив и преплашен и са очима закрвављеним и крмељивим гледао у газду који није хајао што му дечаков изглед очито говораше да целе ноћи није ока склопио. Ако га је и склопио, то је било за кратко, само док је стојећи, наслоњен на шанк у зору задремао.
Зар се тако служе гости, а брљо! – продерао би се газда Ћокић. – Људи траже пиће а ти спаваш, звекане!
И таман да га поново дохвати за чуперке косе, а дечак се хитро саже и шмугну му испод руке, па притрча првом столу за којим су седели гости. Тада би се као ,,заштитник“ зацерекао и огласио Обрад Пушатлија, који је од свих био још најтрезнији:
– Не дирај га бре, Ђокићу! Сву ноћ је оно овде дежурало… Колико их је јутрос освануло намртво а оно, ето га, још живо, па мрда…
Остали присутни прснуше у смех.
– Мали, дај кмету сатлук љуте. И каву му дај. Гурај све ово у игру, па ко плати. Сад је мој ред да делим, – рече Обрад Пушатлија, па покупи и стаде мешати карте.
Оваква сцена у кафани Ђокића више пута се понављала, поготову пред зору када умор и несаница савладају дечака Михаила. Тешки услови живота и рада изнурили су дечака, који се једног дана тешко разболео, па је напустио газду Ђокића и вратио се у кућу код мајке Коле и очуха Петка. Било је то највероватније 1894. или 1895. године. Када се после извесног времена почео опорављати, његов очух, који је скоро сву Колину децу, односно своју пасторчад растерао по најму, хтео је да га поново врати натраг рибашевском механџији. Михаило, који је тада имао петнаестак година, одлучио је да заувек раскине са таквим надничарским животом од кога ни динара није добио, већ је само одуживао туђе дугове. Тих неколико година док је радио у Ђокића кафани, Михаило је и становао у Рибашевини.

Бекство од куће и одлазак у Ваљево

Због свакодневног инсистирања очуха Петка да се врати и служи у Ђокића кафани, Михаило је одлучио да крене у бели свет „трбухом за крухом“ јер више није хтео да служи сеоске газде и зеленаше.
„Бијаше ми се досадило по селу служити. Омркни и освани на раду и послу, никад прав, никад сит, ни гуња на леђима, ни опанака на ногама, вечито голих колена и лактова, вечито у ритама и дроњама и вечито – дужан. Што ја за једно полугође одслужим, то мој очух с мајком за два нова задуже, – записао је Михаило много година касније. – Кад мало омудрех и размислих, видјех да ме опака старост очекује. Реших и побјегох за кириџијама у Ваљево. Ваљево је у том добу била прва штација ужичких малишана, а Ђурђевдан и Митровдан рокови о којима се у свијет отисковали, понајчешће између дванаест и четврнаест година старости.“
За Михаилову намеру да хоће да напусти село и бежи у Ваљево и да жели да се бави каменоразачким послом, прављењем надгробних споменика, некакао је сазнао Ниџо Шишић, рођак његове мајке Николије, па му је и обећао да ће га позвати када са кириџијама крене у Ваљево.
Према једној верзији, која би се могла прихватити као веродостојна, Михаило је непосредно пред бекство од куће и одлазак у Ваљево, почео да се као самоук бави каменорезачким послом. Њега је наводно једногдана видео Ниџо Шишић како на плацу Ђокића кафане у Рибашевини клеше неки овећи камен.
– Шта то радиш Михаило? – упитао га је Ниџо Шишић.
– Клешем, Ниџо, клешем… Правим споменик одговорио му је Михаило.
– Не можеш ти овде ништа урадити. Ја ћу тебе одвести у Ваљево, код правих мајстора каменорезаца, да научиш занат… Да и ти будеш прави мајстор, – предложио му је Ниџо.
Ниџов предлог са одушевљењем је прихватио петнаестогодишњи дечак Михаило и рекао му да га поведе са првим кириџијама, с којима крене у Ваљево.
Био је Михаило пресрећан оног дана када му је Ниџо Шишнћ јавио да кириџије полазе за Ваљево. Са малим замотуљком у руци. босоног, кренуо је у свет, у непознато. Ево како је тренутак растанка с мајком Колом и родним крајем Миловановић описао у својој козерији:
„… И кад примих из мајчиних руку замотуљак са комадом проје и главицом бијела лука што ми бијаше спремила за пута, па се маших да је пољубим у руку и рекнем збогом, она ми пружи коштуњаву руку али окрете главу од мене да јој не видим сузу у очима, а и ја се брже боље окретох од ње да и она не би приметила моју и хитро поскочих преко рудине с ноге на ногу да достигнем кириџије и тиснух прст у уво и запјевах колико ме грло носи: Уз друм дико, низ друм перунико… И отискох се у свијет бјели. Отискох се да живим кроз љета и године: ђе на добро наиђи, добро и јесте, ђе на зло, није горе, у злу сам се и родио…“
Миловановићев пријатељ и песник Владимир Станимировић, у својој поеми „Изгнаници”, објављеној после Првог светског рата, овако је песнички приказао овај растанак Михаилов у дијалогу два друга:
„Волела ме мати иако ме тукла
У седмој години, кад ме је обукла
први пут, у ново, рече ми одлучно:
„Видиш и сам, синко, да живимо мучио.
Давно ниси мали за мајчино крило,
доста је трчања и играња било.
Ноћас кириџије полазе из села, ,
с њима ћеш у варош, ја бих те одвела.
да је прошла жетва… Ал дани су скупи,
ево ти двајеслук, па лепињу купи. ”

Овај свој први растанак са завичајем, у који ће се вратити после нешто више од три деценије, и одлазак у Ваљево, није могао никада заборавити.
„Кад се попех на Црнокосу и са ње се још једном, последњи пут, обазрех на своје раштркано село. Чађаве кровињаре дремљиво погледаше још једном у моја окренута леђа и ја пружих живље корак и сам себи покликнух: W“ – записао је Михаило.
Окренуо се још једном. упутио чежњиви поглед према Рибашевини и Гостиници, нагло се окренуо и потрчао да сустигне кириџије. Спустили су се низ Црнокосу, „прегазили Кладоробу на седам бродова”, па се почели пети уз шумовите Букове. На Буковима, под једном старом буквом, зауставили су се ради одмора. Док су кириџије отварали своје чанкове са сиром и кајмаком, Михаило је из мајчиног замотуљка извадио оно мало хране што му је спремила за пут, за коју каже да нема „ништа слађе од комада проје, мало сира и које чено бела лука, заливеног са неколико гутљаја хладне изворске воде испод букова лишћа”. После кратког починка кириџије наставише пут, спустише се „под Букове, прегазише речицу и почеше се пети уз камениту Ластру“.
„Довде допире Ужички округ и ужичка власт – записао је Михаило Миловановића – а одавде је све Ваљевско. То ми каза чича Ниџо Шишић, стари кириџија, рођак моје мајке са којим бијах пошао. Учини се да сам већ прешао половину земљине кугле и да се моја Рибашевина Бог зна докле умакла. Што се више одмичемо и што сам био заморенији, све сам мање запажао околину и оне доиста интересантне пејзаже око себе.“
Занимљивје и Михаилов опис првог виђења и сусрета са Ваљевом крајем прошлог века, а то је била прва варош у коју је његова нога крочила:
„У неко доба ноћи опазих у даљини пред собом као звездано небо неприродне светиљке. „То ти је Ваљево, Кићане мој, скрећемо на конак и одмор“, добаци ми чича Ниџо и ошину прутом коња, а Жуња стаде кресати у кремен да запали лулу. „Сад ћемо, нема још много“, рече. У неко доба ноћи видех варош први пут у животу. Слабе светиљке, фењери набијени на отесане диреке, учиниле ми се као нека чаробна осветљења из прича, а куће сврстане у редове, једна уз другу и каменом поплочане уличне учинише ми се као цареви двори из песмарица и ја задрхтах од узбуђења и радости. Стара Перчина механа на Градцу сва насмејана од светлости и лепоте прими нас на одмориште и конак.
Вечера од марјаша бела сомуна и овчијег паприкаша била је сјајнија и љепша од сваке цареве вечере. Само чича Перчина надобуда, са огромним краставим носом кварио је овај дивни први ужитак. Вреће са брезовом и јошиковом кором стоварисмо у угао механе. Коње намирисмо, па се пружисмо по дугим дрвеним клупама које су у механи свуд около испред зида стајале и ја заспах најудобнијим сном, не само божијег праведника но и најсрећнијег људског створа на свету. Све што се на дугом и заморном путу од Рибашевине до Ваљева испрело и проткало црном заталасном мозгу пресневао сам ове ноћи у најнедокучивијим представама какве се чак ни у сну ретко кад указују. А кад освану јутро дигох се уморан. Ноге су ме толико болеле да сам се једва на њима држао.“

Боравак у Ваљеву и први сликарски почеци

Док су неке кириџије већ раном зором напустили Перканову кафану и наставили путовање ка Обреновцу, други су, а међу њима и Ниџо Шишић из Гостинице, остали у Ваљеву да продају своју робу и купе неке потрепшине за своје кућне потребе или пољске и друге радове.
Петнаестогодишњи Михаило Миловановић није се тог преподнева одвајао од Ниџе, коме је помагао у ношењу врећа са брезовом и јошиковом кором, па када је ову своју робу успео да удоми код неког ваљевског трговца, Ниџо се распитивао за каменорезачке радње. Када су пронашли једну радњу и рекли мајстору због чега су дошли, овај доброћудним погледом одмери Михаила од главе до пете и рече:
– Дечко, примам те на занат… Овде ћеш све научити и бићеш ти добар каменорезац, најбољи у ужичком крају…
– Мајсторе, нећеш се никада покајати што овог сиротог дечака примаш да изучи занат и добије своје парче хлеба, – рекао му је на растанку стари кириџија Ниџо.
И, заиста, мајстор је од првог дана, уводећи Михаила у тајне каменорезачког заната, био веома задовољан. Када је Михаило после извесног времена самостално, без помоћи мајстора, урадио први надгробни споменик мајстор је код својих колега и пријатеља у Ваљеву хвалио свог ученика. Уследиле су и прве богате напојнице, па прве зараде у животу младог Михаила, од којих је себи купио обућу и прво одело. Михаило је био презадововољан, поготову односом мајстора који се према њему очински односио за разлику од газде Ђокића у Рибашевини који га је неколико година бездушно израбљивао.
Не зна се у којој је каменорезачкој радњи млади Михаило учио занат и ко му је био мајстор. Ваљево је у последњој деценији XIX века, када је Михаило дошао у варош на Колубари, имало близу 7.000 становника, великих трговаца, кафеџија и других занатлија. Према подацима из трговинско-занатлијског шематизма Србије за 1896-1897. годину, тада су у Ваљеву били познати каменоресци Јован Ћурђевић и Сима Ф. Васић, па је сигурно код једног од ове двојице Миловановић изучио каменорезачки занат.
Ваљевски крај био је познат по добрим мајсторима каменоресцима, од којих су неки били прави уметници, настављајући традицију каменорезаца из манастира Боговађе. Наиме, крајем
XVII века у манастиру Боговађи отворена је значајна уметничка школа, која је имала своја одељења у Бабиној Луци, Бранковини и Докмиру. Према оцени угледног историчара уметности и критичара др Миодрага Коларића, ваљевски крај је крајем XVIII и почетком XIX века био средиште сликарске делатности и уметнички центар Србије ,,из кога ће изаћи скоро сви најпознатији домаћи уметници тога времена и то не само живописци, већ и графичари, дрворезбари и каменоресци. У Докмиру, који је тада био манастир, специјално се учио каменорезачки занат и ту су се ђаци, поред писмености, учили изради споменика.
После годину-две Михаило Миловановић је постао врсни мајстор за израду надгробних споменика. У појединим стварима чак је био и надмашио свог мајстора, који је на њега био поносан, желећи да што дуже остане код њега. Радећи надгробне споменике, млади клесач је почео да уноси одређене новине не само у цртежу и форми споменика, већ да у натписима клеше права српска, Вукова слова.
Духовном развоју младог Михаила Миловановића много је помогао и допринео Живко Романовић, који је као професор латиског језика радио у Ваљевској гимназији од 1894. године. Професор Романовић, рођени Ваљевац, десет година старији од Михаила, био је не само добар професор, већ је био и књижевни критичар, историчар, песник, драмски писац и новинар. Како је дошло до познанства гимназијског професора и младог каменоресца Михаила није познато, највероватније да је професор Романовић негде седео у друштву, у коме се налазио и Михаилов мајстор, па је од њега или можда од неког другог чуо за Михаилов рад, пожелевши и да га лично упозна,
Већ после првих сусрета и разговора, искусни професор Романовић је закључио да је Михаило жељан знања и књига, па му је убрзо ставио на располагање књижницу Ваљевске гимназије и стално младог Михаила бодрио на читање и лично усавршавање, Прочитао је Михаило већи број књига домаћих писаца, али се посебно одушевљавао делима Милована Глишића и Јанка Веселиновића, а посебно поезијом Војислава Илића, Ђуре Јакшића, Алексе Шантића и Јована Јовановића Змаја. Убрзо је и сам почео да пише стихове, о којима се похвално изражавао професор Живко Романовић, па је скоро у сваком броју свог листа „Подгорје” објављивао по једну Миловановићеву песму, Миловановићеви младићки стихови, како у свом раду, објављеном у „Ужичком зборнику“ примећује Гордана Лазић, указују на литерарни утицај српског романтизма у изразитој осећајности, коришћењу деминутива, склоности мистичним пределима… што показују следећи његови стихови:
„ Ево се спушта вече, суморно, тромо, студно
последња радост моја – за санком жеља жуди,
ох, санка, санка само – нешто ми стање будно?
…Давно су заувек згасли они слађани часи
кад и ја срећан бејах – ал ’ срећа журно оде.
То беше некад тамо где Дрина доље кваси,
а Тара мрачна пара модре небеске своде… ”

Занимљиво је истаћи да у до сада објављеној литератури о Ваљеву нигде нема ни помена о локалном листу „Подгорје“, које је крајем прошлог века издавао и уређивао професор Ваљевске гимназије Живко Романовић. Ове локалне новине помиње и Здравко Ранковић у својој књизи „Век ваљевског штампарства“, објављеној 1985. године, у попису новина које су излазиле од 1885. до 1995. године. За „Подгорје“ Здравко Ранковић наводи да је излазило 1901. године и да је уредник био Живко Романовић.
Према објављеним подацима, у последњој деценији XIX века, у Ваљеву су од 1892. године поново почеле да излазе „Ваљевске новине“, 1893 -1894. године излазио је и „Глас истине“, а затим „Глас самоуправе”. Веровали смо да ће ову дилему око ваљевског листа „Подгорје” разрешити Борислав Бора Вујић (1924), економиста, хроничар старог Ваљева, кога с правом Ваљевци сматрају за једног од најбољих познавалаца свеукупних прилика у старом Ваљеву. Вујић је до сада, поред књиге „Записи о старом Ваљеву“, објавио преко 1.500 разноврсних текстова о пределима, догађајима и људима старије и новије ваљевске прошлости. А сви ти његови текстови засновани су на личним сазнањима, сећањима старих Ваљеваца и на архивској грађи.
– У мојим досадашњим истраживањима нисам пронашао ни један примерак ваљевског „Подгорја“. Међутим – каже Борислав Бора Вујић – то још не значи да професор Живко Романовић није заиста издавао свој локални лист „Подгорје“ у коме је тадашњи каменорезац Михаило Миловановић, а каснији академски сликар, објављивао своје песме у време док је крајем прошлог века живео у Ваљеву. Вероватно су у одређеном временском периоду и излазиле, али од када до када, колико је бројева објављено, то не знамо, јер ни један примерак „Подгорја“ није сачуван.
Осим што је доста читао књиге из књижнице Ваљевске гимназије и повремено водио разговоре са уваженим професором Романовићем о прочитаним делима и о свим другим стварима које су га занимале, млади Михаило Миловановић је у слободном времену одлазио на места где су одседале кириџије из ужичког краја, надајући се да ће међу њима видети Ниџа Шишића или неког другог из Лужничке долине, да би се распитао о својима. Одлазио је и на кеј и стари дрвени мост на Колубари, где су обесни Турци, фебруара 1804. године, посекли ваљевске кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, што је био непосредни повод Првом српском устанку, а више пута и у ваљевску цркву, посвећену Покрову Пресвете Богородице, која је саграђена и освећена 1838. године. Увек би се у цркви дуже задржавао разгледајући фреске, а посебно је био одушевљен иконама на иконостасу из 1865. године, које је, на почетку своје уметничке каријере, насликао млади Никола Марковић и овај иконостас заузима значајно место у његовом сликарству.
У Ваљеву крајем прошлог века, како је после скоро четири деценије причао свом пријатељу Радоју Ускоковићу, Михаило Миловановић је учинио и своје прве кораке у сликарству. У оно време на надгробним споменицима рађени су врло често неки веома примитивни рељефи: војник са сабљом и пушком или девојка са преслицом.
– Једно јутро – испричао је Миловановић професору Ускоковићу – бану у радионицу мога газде неки сељак из села Лелића изнад Ваљева, босоног, са напуштеном црном брадом и ширитом око главе. У рукама је носио фотографију војника, који је несрећним случајем погинуо у Нишу, где је био на одслужењу војног рока.
– Можеш ли ми израдити ову слику на мрамору мрсном бојом, али да буде налик? – упитао је непознати сељак Михаила Миловановића.
Миловановић узме фотографију, погледа је, па мало снебивајући се рече:
– Па, мислим да ћу моћи…
– Колико ће коштати? – упита сељак.
– За споменик три дуката, а за слику још дукат засебно, – рече му Михаило и сељак из Лелића прихвати одмах погодбу.
У договореном року Миловановић је направио споменик, припремио, како каже, „мрсне боје” и слику, на основу фотографије, насликао на опште задовољство. Отац погинулог војника био је веома задовољан, исплатио Миловановићу договорену суму дуката и отерао споменик и поставио на гробљу.
Није прошло ни десетак дана када рано изјутра онај исти сељак, сав утучен, упаде у каменорезачку радионицу код Миловановића и одмах с врата повика:
– Аман, пријатељу, помажи! Хајде ако Бога знаш да горе на гробљу оправиш ону слику. Неко узео нож, шта ли, па му отсекао (острутао) главу. Рамена, тело, све стоји како је и било, али гла- ве нема, па страшно гледати… Мајка да се због тога убије… Горе јој јадној сад него кад је чула да је погинуо. Довео сам ти и коња, даћу ти опет дукат и добар ручак, само хајде молим те, одмах…
Скрнављење овог надгробног споменика, како се касније открило, извршено је због девојке, чобанице, која је сваког дана долазила на гроб војника – момка, кога је много волела. Доносила је на гроб пољско цвеће, гледала слику и над њом свакодневно ронила сузе, Девојку је, међутим, волео један други момак у селу, па је посматрајући из прикрајка њен јад и плач над сликом мртва војника, постао лудо љубоморан на слику, узме нож и на слици отсече, односно оструже главу.
Пусти газда Михаила да оде са сељаком на гробље и у току дана насликао је бољу слику но што је била прва, наплати, руча и увече се врати у Ваљево. Наредног дана ето поново оног сељака, сав сможден, утучен.
– Шта је сад човече? – запита га Миловановић.
Ништа ме не питај, пријатељу. Зло је да не може бити горе. Дођох поново да те кумим и молим да пођеш опет са мном одмах на гробље. Опет она слика…
Подсећајући се касније на ово друго одлажење на сеоско гробље у Лелиће, Миловановићје испричао:
– Сада је ствар била у овоме: при прављењу нове главе, извадио сам камен из постоља и положио поред гробнице да бих лакше радио. По завршетку посла отишао сам, а камен је остао да се осуши и да се тек сутрадан намести. Међутим, мрсна боја на камену се веома споро суши. Мајка покојникова дошла по мом одласку да види нови лик свог сина и да се утеши. Лик јој се тако свидео да падне по камену, стане га љубити и тако сву боју неосушену размаже и разнесе уснама и марамом, којом је била забрађена. Кад је после видела шта се догодило, пала је у несвест и једва се жива повратила…
Са овом романтичном али у исто време и тужном епизодом почиње Михаило Миловановић своје сликање.

Те године, када се ова епизода догађала са спомеником, а то је било на две-три године при измаку прошлог века, Михаило Миловановић је, највероватније уз помоћ свог пријатеља професора Живка Романовића, упознао седам година старијег Драгомира Глишића из Ваљева. Он је у времену од 1895. до 1899. године похађао Српску сликарску цртачку школу коју је отворио у Београду Чех Кирил Кутлик, па је повремено долазио у Ваљево и том приликом сликао. Гледајући Глишића како слика, кои му је узгред објашњавао сликарску технику и говорио о ономе што је учио у школи у Београду, као и да има намеру да по завршеном школовању настави студије на Академији ликовних уметности у Минхену, то је највероватније и пресудно утицало на Миловановића да се, поред каменорезачког посла, посвети и сликарсгву. Да крене путем којим је пошао и Драгомир Глишић, с којим се касније често сусретао и били су пријатељи до краја живота.
Нема тачних података али се, без бојазни да се направи већа грешка, може констатовати да је Михаило Миловановић око пет година, крајем прошлог века, живео у Ваљеву. У другој половини 1899. или 1900. године отишао је на одслужење војног рока али се, такође, не зна у ком је роду војске служио и у ком је месту био.
Извесно време по одслужењу војног рока Миловановић се вратио код свог газде у Ваљево и наставио каменорезачки посао. Међутим не остаје дуго, иако је свог газду изузетно ценио и поштовао. На њихов растанак утицало је једно тешко запаљење плућа које је зарадио на каменорезачком послу, па су му лекари у Ваљевској болницн саветовали „да више не реже камен због оштра праха који је морао удисати“. По изласку из болнице одлучио је да се као самоук дефинитивно посвети сликарству, поздравља се са газдом и пријатељем професором Живком Романовићем и почетком XX века напушта Ваљево и одлази у Београд. Имао је намеру да се упише у Сликарску школу, да би постао школовани сликар.