ОДЛАЗАК У БЕОГРАД
Главни циљ Миловановићевог доласка у српску престоницу почетком овог века био је да покуша да се упише у Прву српску цртачку и сликарску школу Чеха Кирила Кутлика. На своје велико разочарење, иако је имао нешто уштеђевине донете из Ваљева, није успео да се упише због превисоке школарине. То га ипак није обесхрабрило.
Иако без иког свог познатог у великом граду, Михаило Миловановић је почео да се сналази, али и да при томе из нужде ради и многе друге послове да би се издржавао. Као самоук сликар почео је да слика портрете и пејзаже, да по неку слику и прода. Из овог првог беградског периода сачувана је само једна Миловановићева слика – портрет младог кадета, који је рађен у овалној лименој плочи, у техници уље, са потписом: М. Т. Миловановић, 1903. Лик младог човека у униформи, на неутралној позадини, дат је прилично вешто, цртачки прецизно и тонски усклађено, упркос чињеници да је био самоук. Логично, он је у том периду тежио што вернијем приказивању стварности. Није тачно утврђено ко је млади портретисани подофицир, али се предпоставља да је то неко из фамилије познатог трговца из Сече Реке Јакше Томића, у чијој је заоставштини пронађен.
У току 1904. године Михаило Миловановић је имао срећу да се упозна са старом госпођом Каравелов, удовицом, женом бившег бугарског премијера, која је била Српскиња и тада живела у Београду. Старој госпођи, која је била и љубитељ уметности, допали су се Миловановићеви радови које јој је показао, па му је дала фотографију покојног мужа да уради портрет, обећавши му добру награду. Када је после извесног времена донео портрет покојног мужа, госпођа Каравелов наручла још неке портрете и слике и за те прилике заиста га добро наградила.
У том периоду Михаило се срео са својим старим познаником из Ваљева Драгомиром Глишићем, који је тада већ био студент Академије ликовних уметности у Минхену. Михаило се интересовао за услове студирања у Минхену, јер је био чврсто одлучио да што пре обезбеди пасош и крене у Немачку. Веровао је да ће бар за извесно време, док се не снађе у туђини, моћи да се изджава од средстава које је добио од госпође Каравелов. Такође, веровао је у себе и у своје могућности, јер се није либио да ради и најтеже физичке послове да би обезбедио неопходна средства за живот. Захваљујући томе и могао је да остане две-три године у Београду, који је био његова успутна станица за Европу, за Минхен, у који су крајем прошлог и првих година овог века одлазили на школовање многи српски сликари.
Спремајући се за путовање у Немачку, у његовом пртљагу су се нашла и два музичка инструмента од којих се неће раздвајати до краја живота – ужичка шаркија (тамбура) и гусле. Михаило је имао дара и за музику и за песму. Посебно је волео гусле, тај народни гудачки инструмент, направљен од јаворовог дрвета. За гусле, које јесу иначе одиграле велику улогу у стварању наше народне поезије, важи убеђење да су инструмент који се најдаље чује, јер је људском гласу најближи звук гусала. Поуздано се не зна када је Михаило набавио ове инструменте, да ли док је живео у Ваљеву или касније, када је прешао у Београд.
У СЛИКАРСКОЈ ШКОЛИ СЛОВЕНЦА АЖБЕА У МИНХЕНУ
У другој половини XIX века Минхен, главни град, културни, индустриски, саобраћајни и трговински центар Баварске, који се налази на реци Изар, основан у XII веку (престоница Баварске од 1255. године) био је, поред Париза, најважни центар ликовне уметности у Европи. Имао је бројне грађевинске и уметничке споменике. Универзитет, основан 1826. године, више високе школе, научне институте, чувене сликарске галерије, пинакотеку, глинотеку, библиотеке, музеје, позориште…
Немачко сликарство доживљава велики процват у XIX веку, од када се постепено оснива велики број локалних школа, а потом се оснивају и академије. После Диселдорфске, Берлинске и Дрезденске академије, захваљујући првом бававарском краљу Максу Јосефу, 13. маја 1808. године, основана је Минхенска сликарска академија, чији су темељи уствари ударени још 1770. године када је у Минхену почела с радом Цртачко-сликарска и вајарска школа.
Сликарство које у то време настаје и развија се у њему последњих деценија XIX века и на почетку XX века, све до Првог светског рата, познато је под називом „Минхенска школа”. Управо у том периоду, када настају и најзначајније школе и уметнички правци минхенског сликарства, Минхен привлачи многе српске сликаре, који ће у њему успоставити прве контакте са реализмом, упознати пленаризам и импресионизам, сликарство сецесије и експресионизам. Пионирску улогу у откривању Минхена као занимљивог сликарског центра имала је Катарина Ивановић, прва жена сликар у Србији, затим Ћура Јакшић, Стева Тодоровић, Милош Тенковић, Ћорђе Миловановић.
Ћорђе Крстић, Леон Коен, Надежда Петровић, Бранко Поповић, Драгомир Глишић. У распону од око осам деценија, у престоници Баварске школовало се, стварало и примало разнородне импулсе актуелних кретања у европском сликарству преко осамдесет српских сликара и сликарки, међу којима је био и Михаило Миловановић.
Крајем прошлог и почетком овог века у Минхену је деловао већи број уметничких и сликарских школа. У то време у Минхену су се могли срести сликари из разних европских земаља, нарочито из словенских земаља. Један од најзначајнијих немачких књижевника Тhomas Маnn (1875 – 1955), који је био врло близак Гетеу, у коме је видео симбол највишег јединства хуманости и културе уопште, описујући културни и уметнички живот у Минхену, између осталог, написао је да је ово доба „светлећи тренутак” историје Минхена, да је Минхен светски град.
У овом „светлећем тренутку“, у престоници Баварске и једну од културннх и уметничких престоница Европе, која је била отворена за сва модерна струјања, дошао је у лето 1904. године двадесетпетогодишњи Михаило Миловановић. Његов главни циљ био је да се упише и заврши Минхенску академију ликовних уметности. Међутим, Миловановић није имао никакву предспрему, која би му омогућила да похађа редовну наставу на овој високој школи. За разлику од свих других српских сликара, који су у првој деценији XX века боравили у Минхену, сви су имали завршену потпуну основну школу, многи и гимназију, а добар број њих су претходно похађали Кутликову сликарску школу у Београду, а Михаило Миловановић је дошао у Минхен са свега завршена два разреда основне школе, без икаквог ликовног образовања, али са огромном жељом да стекне академско образовање. Већина српских сликара који су завршили Минхенску академију ликовних уметности, претходно су годину-две похађали неку од приватних школа у Минхену, у првом реду Међународну сликарску школу Словенца Антона Ажбеа.
Главна уметничка градска четврт била је Швабинг, где су живели и радили многи познати европски уметници. У овој уметничкој четврти, у улици Георгенштрасе број 16, у вили кнеза Шчербакова, руског дипломате који ју је по одласку из Минхена продао, отворена је 1891. године приватна школа Словенца, професора и сликара Антона Ажбеа, која се у литератури помиње и под именом Међународна Ажбеова школа. У улици Георгенштрасе становао је и чувени сликар руског порекла Wassily Kandinsky (1866-1944), који је већи део живота провео ван своје домовине – у Немачкој и Француској.
Словенац Ажбе је радо окупљао студенте, нарочито словенског порекла, и својим знањем и добром педагогијом омогућио им да после једног или два семестра пређу на Минхенску ликовну академију. Тако је Ажбе у лето 1904. године примио и Михаила Миловановнћа, омогућивши му да се бесплатно школује. Боравак у школи Ажбеа, за кога је Миловановић говорио да је био „јутословенска мајка“, двоструко је био користан за Миловановића. У Ажбеовој школи стекао је извесно ликовно образовање, а упознао је и већи број југословенских уметника и уметника из других словенских земаља.
Професор Антон Ажбе био је веома популаран не само међу својим ученицима, већ и међу минхенским сликарима. Његова школа, како је касније свом биографу Радоју Ускоковићу рекао Михаило Миловановић, била је читави модерни Вавилион – у њој су се могли чути сви језици света. За четрнаест година рада Ажбеове школе, у њој су ликовно образовање стекли око 150 будућих сликара. Његови ученици били су: Немци, Естонци, Аустријанци, Литванци, Пољаци, Швајцарци, Чеси, Словаци, Мађари, Румуни, Руси, Хрвати, Словенци, Срби… После Пољака (22), највише је било Руса (18), Мађара (15) и Срба (14). У време када је код Ажбеа учио Михаило, с њим су тада били и српски сликари – Стеван Дракулић, Милош Голубовић, Љубица Лазаревић – Филиповић и Љубомир Ивановић. Ажбеови ђаци били су пре њих Бета Вукановић, Риста Вукановић, Надежда Петровић, Милан Миловановић, Боривоје Бора Стевановић, Драгољуб Павловић. Коста Милићевић, Ђорђе Михајловић и Христифор Црниловић.
У Ажбеовој школи, која је била најцењенија од приватних школа у Минхену, наставни предмети су били следећи: цртање и сликање по моделу, анатомија и перспектива, глава, костим и акт. Поред безрезервног поштовања личности и индивидуалних карактеристика ученика, Ажбеова школа је неговала сопствени педагошки систем.
Иако је једногодишњи боравак у Ажбеовој школи формално био само припрема за конкурисање на Минхенску академију ликовних уметности, она је имала снажног утицаја на Миловановића као уосталом и на друге њене ђаке. Поред слободног принципа употребе чистих боја, посебан значај Ажбеова школа је имала у томе што су се млади Срби дружили са многим талентованим Русима, Бугарима, Мађарима, Словенцима, Хрватима или Чесима… У Ажбеовој школи први пут срели су се млади словеначки, хрватски и српски сликари, тако да је ова, Међународна Ажбеова школа за људе из наших крајева постала нешто више од обичне приватне школе. Учење код Ажбеа, поред идеје о југословенској сарадњи која се учврстила у међусобним односима, оставила је дубље трагове. Ученици су необично волели и ценили професора Ажбеа, јер он не само да је био даровит уметник, а уз то и велики педагог, већ је био и веома добар човек. Једина његова „слабост“ били су његови Словенци и ученици из осталих јужнословенских земаља према којима је заиста био веома предусретљив и очински наклоњен. Такав је остао и у сећању Михаила Миловановића.
Из овог раног, минхенског периода, проведеног у Ажбеовој школи, како наводи Гордана Лазић, сачуван је само један рад Михаила Миловановића. Реч је о портрету који приказује непознату старију жену, сликану у тамној тами смеђих, сивих и мрких тонова. Форма и осветљење решени су уз примену Ажбеовог принципа кугле: истакнути делови лица подвргнути су брижљивом третирању светлим тоновима.
Једногодишње школовање у Ажбеовој школи Миловановић је успешно завршио. Два-три месеца касније, августа 1905. године, умро је у 43. години живота, Словенац Антон Ажбе, „југословенска мајка“, кога је годину дана раније, поводом Прве југословенске уметничке изложбе у Београду 1904, а због изузетних заслуга за школовање југословенског уметничког подмлатка у Минхену, краљ Петар Први Карађорђевић одликовао Орденом Светог Саве.
СТУДЕНТ МИНХЕНСКЕ ЛИКОВНЕ АКАДЕМИЈЕ
Историја српских сликарских сеоба ка Минхену је необично сложена и представља истински изазов за истраживаче. Наиме, иако су њени основни чиниоци – генерације, стилови, узори – дају глобално сагледати, остаје мноштво противречног детаља о трајању боравка и школовања појединих наших уметника, дилема о „преносиоцима утицаја“ (професорима), па чак и сумње у веродостојност података о боравку неких сликара у баварској престоници – наглашава Јасна Јованов, у каталогу изложбе „Минхеиска школа и српско сликарство“, која је приређена у Новом Саду 1985. године.
У неким случајевима, како напомиње Јасна Јованов, постоје само имена, забележена у уписним књигама Краљевске академије ликовних уметности и тек им предстоји откривање правог идентитета. На жалост, већи део архивског материјала Краљевске академије уништен је током Другог светског рата, а сачуване су само две Матрикуле (уписне књиге): једна је вођена од 1841. до 1884. годнне, а друга од 1884. до 1914. године. У тим књигама налазе се само имена уписаних, њихова старост, порекло и датум уписа, понекад још постоји и штура напомена о плаћању школарине или добијању уписнице. „У великом броју случајева, осим ако о томе не говоре накнадне биографске белешке, не постоје подаци о дужини боравка уметника на Академији, нити о завршетку школовања…“
Све ово односи се и на минхенски период школовања Михаила Миловановића, као и већине других српских сликара који су завршили студије у баварској престоници крајем прошлог и у првој деценији овог века. На пријемном испиту за Академију Миловановић је показао одличан успех, што је за њега много значило на почетку студија.
Из друге уписне књиге (1884-1914) сазнајемо да је Минхенску ликовну академију, под редним бројем „3062, 27. октобра 1905. године” уписан Михаило Миловановић, ,,у класи професора Хертериха – цртачки одсек“. Тог дана, заједно са Миловановићем, на исти одсек уписао се и три године млађи Стеван Милосаваљевић из Опова у Банату, који је претходно био завршио школу за наставника цртања у Будимпешти. Једно време њих двојица су заједно становали.
Не зна се тачно колико је времена Михаило Миловановић провео у класи професора Хертериха, али је своје даље школовање наставио у класи професора Хуга фон Хабермана, који је од 1905.године почео да предаје на Академији.
На Минхенској ликовној академији школска година, односно зимски семестар почињао је у новембру, а завршавао се у марту, док је летњи семестар почињео прве недеље маја, а завршавао се у августу. Студије су трајале четири године. После једногодишњег похађања школе (одсека) цртања. Миловановић је две године похађао школу (одсек) сликања и, на крају, завршну једногодишњу наставу у школи (одсеку) за компоновање (ликовно). То значи да је Михаило Миловановић у августу 1909. године завршио студије на Минхенској академији, када његов земљак Ужичанин Бранко Поповић који је, живео у Београду и пре доласка у Минхен дипломирао архиктетуру на Техничком факултету у Београду. Њих двојица су први академски сликари ужичког краја и најзначајнији сликари овог краја у XX веку.
За разлику од већине студената, којима су родитељи обезбеђивали средства за несметано студирање, а неки су добијали и државне стипендије, као његов земљак Бранко Поповић, Михаило Миловановић је све то радио „о свом руху и круху“. Тешко материјално стање, које га је пратило током школовања у Мннхену, принуђавало га је да ради и такве послове који су често ишли на уштрб његовог уметничког развоја.
Миловановићеве минхенске године биле су године великог рада и одрицања да би у образовању надокнадио све оно пропуштено у раној младости. Док су његове колеге током летњих распуста одлазили у домовину, код родитеља, или ишли на студијска путовања по Француској, Италији и другим европским земљама, Михаило Миловановић је остајао у Минхену и то време проводио по библиотекама, музејима, галеријама… Немачки је перфектно научио, читао немачку литературу, штампу… Био би пресрећан када би у некој књизи, на немачком језику, нашао по неки податак који је говорио о његовој Србији. Необично је био обрадован и импресиониран када му је стари библиотекар у Народној библиотеци рекао, потом и показао, Минхенски псалтир илустровани српски псалтир с краја XIV века, који уз Мирослављево јеванђеље, спада у најчувеније српске средњовековне рукописе, а који је својевремено чуван у манастиру Привиној Глави, посвећеном Светом Архангелу, на Фрушкој Гори.
Током студија Михаило Миловановић није пропустио ниједну актуелну изложбу, а поготову годишње изложбе у Гласпаласу и велике интернационалне уметничке изложбе на којима су се појављивали Гистав Курбе, Еудард Мане и други значајни савременици, затим изложбе и наступе Удружења „Сецесија“ и њених огранака, који су се одликовали разнородним утицајима савремених струјања са почетка XX века. Све то, као и разгледање збирки Старе и Нове пинакотеке било је за Миловановића, као и за друге српске сликаре, један додатни „ниво учења“.
На бројним изложбама Михаило Миловановић је успостављао и контакте с појединим сликарима, а жељан знања није пропуштао занимљива предавања из филозофије и психологије, која су у то време организована у немачкој уметничкој престоници, чија је тадашња духовна клима веома одговарала младим српским сликарима и њиховим колегама из осталих јужнословенских земаља.
Минхенске године немаштине за Михаила Миловановића су у исто време биле и године веселе младости, дружења, боемског живота, па и србовања међу сликарима бројних нација. Као прави српски родољуб Михаило Миловановић је после уписа на Академију, постао члан патриотског удружења српских студената у Минхену званог „Србадија“. Удружење „Србадија“ основано је још 1889. године и окупљало је Србе који су студирали у Минхену, као и припаднике других југословенских народа. Пошто није имало сталне просторије, чланови Удружења су се састајали у познатим боемским кафанама Минхена, где су одржавали своје седнице и где се читала штампа из југословенских земаља. Међу активнијим члановима, како у књизи „Даница Јовановић” наводи Јасна Јованов, било је и доста сликара – Александар Секулић, Цвијетин Јоб, Стојан Аралица, Михаило Миловановић, Бранко Поповић и други.
Несумњиво је да је Михаило Миловановић, као изразито леп младић, високог раста, са својим урођеним ерским хумором, са тамбуром и гуслама, био веома омиљен у сваком друштву, посебно међу студентима из Србије. Већ од прве године студија на Академији, да би осигурао најнеопходнија средства за живот, плаћање школарине и набавку потребног материјала за сликање, Миловановић је почео да налази купце међу Русима, којих је било доста у Минхену, радећи им портете, а доцније је ушао и у одређена немачка друштва, што је донекле поправило његову незавидну финансијску ситуацију. Где год се нашао у неком немачком друштву младих, и не само њих, наочити сликар, Србин и Ера Михаило Миловановић је са својим смислом за шалу и музичким даром изазивао посебно интересовање лепшег пола. И када му је било тешко, када је остајао без марке у џепу, размишљајући шта да сутрадан каже газдарици када му буде тражила да плати кирију, он је био весељак. Његов понос није му дозвољавао да ту своју немаштину на било који начин видно исказује. Таквог га је упознала и девојка Мара Богдановић, касније супруга познатог нашег вајара Томе Росандића, која је тих година у Минхену студирала уметничку фотографију. О томе је она, касније као велика пријатељица породице Миловановић, причала његовој супрузи, сину и кћери, наглашавајући „да је Михаило са тамбуром и гуслама, био веома омиљен у сваком друштву у Минхену“.
Из тог периода остала јој је запамћена и једна анегдота коју је Михаило испричао. Када га је једна од газдарица, љута због неплаћене кирије, избацивала из стана, рекла му је:
– Sie mussen ausziehen!
(Морате се иселити!)
Добро познајући језик и двоструко значење глагола ausziehen, Михаило јој је окрећући на шалу, по ерски, одговорио:
– Ја, aber Sie mussen auch ausziehen!
(Да, али и ви се морате свући!)
На то се газдарица насмејала и он је и даље остао у стану.
Већина српских сликара се по завршетку студија на Минхенској академији враћала у земљу и добијала државну службу у појединим школама Србије, мањи број је живео од свог уметничког рада, а поједини су, као Бранко Поповић, настављали своје уметничко усавршавање у Француској, у Паризу, који је за више уметничко васпитање пружао повољније услове него Минхен. По завршетку Академије, Михаило Миловановић је још три године остао у Минхену. Мада нема поузданих података, предпоставља се да је у том времену имао и свој атеље и да је себи обезбедио боље услове живота и рада од оних које је имао за време студија.
Од десетак сачуваних слика из минхенског периода за које се до сада зна свакако да су најзначајније: Доручак, Женски акт, Мајка и дете, Зелени предео, Мали пејзаж, као и Студија главе жене (из Ажбеове школе).
ПРИЧА 0 ЈЕДНОМ ПОРТРЕТУ ИЗ 1906. И О НЕОБИЧНОМ СУДСКОМ СПОРУ У ВАЉЕВУ 1907. ГОДИНЕ
У првом код нас објављеном озбиљнијем и целовитијем раду о Михаилу Миловановићу (Ужички зборник, број 22, 1993. година), помињући портрете војвода и генерала српске војске, као и неке друге сачуване портрете, историчар уметности Гордана Лазић из Ужица истакла је да је „реализам у свом основном виду, дакле без елемената импресионизма или симболизма, уочљив и у Миловановићевом портретском сликарству“. Иако се не помињу конкретни портрети из минхенског периода, у напомени овог рада пише следеће:
„Миловановићев покушај да оствари слободнији приступ изради портрета није наишао на добар одзив код поручиоца. Када је израдио портрет извесног Илића из Ваљева у импресионистичком маниру, овај је одбио да уговорену суму плати, јер портрет не личи моделу. Тек након комисијске експертизе дато је за право Миловановићу и спор је решен у његову корист“.
Овај податак Гордана Лазић је добила од сликаревог сина, инжењера Момчила Миловановића. а њега је новембра 1992. године обавестила песникиња Врбислава Кика Старовић да је у „Колубари”, великом народном календару за 1992. годину, магистар Милан Трипковић, у свом раду „Белешке за историју Ваљева”. објавио краћи прилог „Необичан спор из 1907. године“ у коме помиње његовог оца сликара Михаила Миловановића.
„Ужички зборник”, у коме је објављен рад Гордане Лазић, изашао је из штампе 1994. године, доспео је наредне године у руке њеног колеге Бранка Лазића, историчара уметности ваљевског Народног музеја. Он је, маја 1995. године, упутио писмо сликаревом сину Момчилу Миловановићу, кога обавештава да у Уметничкој збирци Народног музеја у Ваљеву има пет слика – портрета из минхенског периода Михаила Миловановића, које је насликао 1907. године. То су портрети: Јовице Матића, Неранџе Николић, Анке Матић, Маринка Матића Шмита и Милорада Николића (овај последњи портрет је оштећен), које је ваљевски Музеј добио на поклон од Милована Матића из Београда (сина Јовице Матића), од Милана Матића из Ваљева и од Државног архива среза Ваљево (данас Историјски архив Ваљево). Тако је после 88 година од настанка, сликарев син сазнао да у Уметничкој збирци Музеја у Ваљеву постоји пет портрета које је радио његов отац, за које до тада није знао ни он а ни историчари уметности, који су појединим каталозима писали о Михаилу Миловановићу и помињали неке његове слике.
У писму упућеном аутору ових редова јула 1997. године, историчар уметности ваљевског Музеја Бранко Лазић је о сликама Михаила Миловановића из Уметничке збирке Народног музеја у Ваљеву, између осталог, написао:
„Слике Михаила Миловановића из Уметничке збирке Народног музеја у Ваљеву, према сигнатурама настале 1907. године у Минхену, представљају вредне примерке портретне уметности.“
Према анализи слика са естетске и уметничке стране, портрет Јовице Матића и Неранџе Николић, као и други портрети, успешна су сведочанства о припадницима класе који узвисујући грађанску свест неизоставно хоће да оставе траг о себи. Композициона карактеристика ових слика, како истиче Бранко Лазић, је да је Миловановић иза особа насликао дрво, односно грану са преплетом мрког и тамнозеленог лишћа, што још више истиче светла лица и доприноси укупном ликовном квалитету портрета. Податак да је Михаило Миловановић 1906.године насликао, према фотографији, портрет ваљевског трговца Јована Илића, потврђује нужност, али и спремност уметника да прима такве поруџбине и ради портрет по фото-предлошку.
Портрет Анке Матић, по оцени историчара уметности Бранка Лазића, ликовним квалитетима у неколико надвисује остале портрете. „јер је колористички богатији, због црног либада оперваженог златном траком и везом, а нарочито због велике беле мараме са ресама, причвршћене златножутим брошем око врата док је портрет трговца Милорада Николића композиционо и садржајно ближи европским стандардима. По уметничком решењу и сликарским одликама, укључујући чак и већи формат, портрет трговца Николића вероватно је у многима задовољавао нова мерила већ утврђеног грађанског слоја.
„Портрети Михаила Миловановића из Уметничка збирке Народног музеја у Ваљеву, мада рађени у претежно тамној гами сведене палете, јесу колико потврда цртачке сигурности и сликарског мајсторства Миловановнћа, посебно у исликавању инкарната, толико и сведочанство о људима и о духу времена крајем 19. века и почетком 20. века у Ваљеву и Србији“.
У ваљевском Музеју, портрети Јовице Матића, Неранџе Николић, Анке Матић, Маринка Матића Шмита и Милорада Николића датирани су у 1907. години. Међутим, сасвим је сигурно да је ове портрете Михаило Миловановић урадно годину дана раније – 1906. То се види из списа судског спора између сликара и трговца Илића. Највероватније да је посредник и за израду ових портрета био ваљевски трговац Никола Глишић, који је код Михаила Миловановића 1906. године наручио израду и портрета ваљевског трговца Јована Ж. Илића.
Уметничка збирка Народног музеја у граду на Колубари нема портрет Јована Илића, који је Миловановић урадио 1906. године. Не зна се поуздано да ли је овај портрет сачуван, а ако јесте, онда се сигурно налази у приватном власништву некога од Илићевих потомака.
За портрет Јована Илића везана је занимљива прича, вероватно јединствена или веома ретка у историји сликарства Србије. То је прича која се скоро кроз цео XX век повремено провлачи, откривајући увек по неке нове детаље, који академског сликара Михаила Миловановића везују за Ваљево, у комеје боравио неколико година крајем прошлог и почетком овог века. Прича која је 1992. и 1993, односно 1995. године открила постојање Миловановићевих пет „непознатих” портрета, за које се истина знало у ваљевском Музеју, али нас и ван њега. Прича чији је почетак везан за 1906. и 1907. годину, али која има и своје занимљиве наставке везане за вртлог Првог светског рата, као и за прве године после Другог светског рата.
Млада српска грађанска класа у XIX векује све више испољавала жељу да остави трага о себи, што се једним делом испољавало и кроз израду уметничких сликарског портрета, а то је у Ваљеву било карактеристично за крај XIX и почетак XX века.
Међу онима који је пожелео да има свој портрет, који би урадио један од наших сликара, био је ваљевски трговац Јован Илић. Посредник у овоме послу, током 1906. године, био је његов колега трговац Никола Глишић коме је Илић предао своју фотографију на основу које је сликар имао да изради портрет. Тај посао Глишић је поверио Михаилу Миловановићу, који је тада студирао сликарство на Минхенској академији ликовних уметности, али је Илић касније одбио да прими портрет наводећи ,,да није налик на њега“, па је дошло до необичног судског спора између сликара Михаила Миловановића и трговца Јована Илића.
Трагом овог краћег написа, објављеног у годишњаку – календару ,,Колубара“, без навођења извора, аутор ових редова потражио је помоћ од мр Милана Трипковића, који ме је информисао да је пре скоро две деценије, у Историјском архиву у Ваљеву, у тада несређеној грађи општине града Ваљева за 1907. годину пронашао податке о овом судском спору.
У две, од четири кутије архиве општине града Ваљево за 1907. годину, пронашао сам списе овог занимљивог и необичног спора.
С обзиром да ваљевски трговац Јован Илић није хтео да изврши своју обавезу, односно да преузме свој портрет и плати договорену цену, а портрет је неколико месеци био изложен у излогу радње трговца Николе Глишића, пред којим су се Ваљевци спорили и водили жестоке полемике да ли је сликар погодио или не лик Јована Илића, Михаило Миловановић је, у јуну 1907. године, дошао из Минхена у Ваљево и поднео тужбу против Илића. У тужби Миловановић је навео:
„Суду општине Ваљевске
Јовану Илићу, трг. овд. радио сам једну слику – т.ј. увеличао масним бојама на платну са фотографије. Кад сам му исту – коју сам радио на Минхенској академији уметности – послао преко г. Николе Глишића, трг. овд. коме је требао положити 50.-дин. за материјал и рад 5.-дин, за паковање и поштарину, одговорио је г. Илић г. Глишићу: да слику неће да прими зато што није налик на њега.
Да се не би око ове слике водила парница и г. Илић се на излишне трошкове излагао, ја молим суд да од њега узме реч о томе: Хоће ли он слику, која је израђена тачно по његовој фотографији, примити и платити ми горњу суму а ако неће онда зашто неће? Његов одговор молим да ми се саопшти.
27 VI 1907
Ваљево
Учтив
Михаило Т. Миловановић
академ.сликар“
Истог дана Суд општине Ваљевске позвао је трговца Јована Илића, који у својој писменој изјави потврђује да се погодио са Михаилом да му изради слику и да му је пошаље до 6. децембра 1906. године, а да му је после не шаље.
„Како је он слику доцније послао и исту није правилно наредио ја је нисам хтео примити нити ћу је сада примити“ – изјавио је трговац Илић.
Михаило Миловановић је негирао наводе туженог Јована Илића, тврдећи да између њих двојице није била погодба да слика мора бити готова до 6. децембра 1906. године већ само „ако буде могуће да исту израдим пре 6. децем.“ односно „кад и остале слике будем израдио“ и да он није крив што су слике ,,на пошти застале два-три дана по 6. децембру“, да то није никакав разлог да Илић слику не прими.
„Што се тиче саме израде ја пристајем да комисиски се оцени да ли сам ја слику радио пажљиво и верно са Јованове фотографије“, – изјавио је Михаило Миловановић.
Суд је заказао суђење за 3. јул 1907. године. Суђење је трајало три дана, а судили су председник Суда Ристо Топаловић и судије Пав. Јанковић и Саво И. Бошковић, а записник је водио деловођа Мил. Петровић.
Током првог дана суђења, уместо туженог Илића дошао је његов заступник, ваљевски адвокат Бран. Милинковић, а тужилац Миловановић је изјавио да остаје при тужби, с тим што додаје да је слика у ваљевску Пошту „приспела 6. децембра прошле године”. Бранилац туженог Илића, адвокат Милинковић, тврдио је да сликар Миловановић израђену слику није послао у уговореном времену, да слика наводно није била приспела ни до 6. јануара, па ни до 6. фебруара 1907. године и што лик на слици „није веран оригиналу, тј. није добро израђена а кад то није учињено онда Илић није дужан слику ни примити, баш и кад би била на време послата“. Такође, адвокат Милинковић је предложио Суду да се одреде вештаци који би оценили да ли је слика добро урађена. С тим се сагласио и сликар Миловановић и за вештаке предложио Живка Романовића, професора а за његовог заменика Ристу Милутиновића. Бранилац туженог Илића предложио је за вештака Антонија Јовановића, трговца, а њему за заменика Милоја Станковића, кафеџију из Ваљева. Суд је прихватио предлоге и својим решењем број 7326, од 3. јула 1907. године, за вештаке одредио Живка М. Романовића, професора Ваљевске гимназије н Антонија Јовановића, трговца, који су сутрадан, 4. јула, судији Бошковићу изјавили да они за трећег вештака бирају Петра Велимировића, професора, а њему за заменика Сретена Вукашиновића, такође професора, и затражили од Суда „да од парничних страна наплати претходно прописану дијурину за ово вештачење”.
Трећег дана суђења присуствовао је и тужени трговац Јован Илић и вештаци, којима је тужилац Михаило Миловановић показао слику око које је настао спор, тражећи да исту вештаче. Ево шта су после извршеног вештачења, према судском записнику, професори Петар Велимировић и Живко Романовић и трговац Антоније П. Јовановић изјавили:
„1.Из показате мање фотографије коју је тужилац поднео заједно са израђеном сликом на вештачку оцену, види се: да је слика израђена према истој фотографији верно; да се са слике фотографске не може закључити боја лица у природи;
2. По показаној другој фотографији – већој – коју је тужени показао тврдећи да је по истој била погодба да се изради слика, ми налазимо да ова фотографија није ни узимата у композицију слике, јер је по овој слици други положај а и други лик према старости.
На ову нашу савесну оцену можемо се по потреби заклети.“
Суд је на крају саслушао и јединог, главног сведока у овом спору, трговца Николу Глишића, старог тридесет и три године. На питање председавајућег судије, изјавио је „да је слику са поште примио на два-три дана пре Св. Николе (6 дец) прошле године“ и додао:
„Како сам ове слике изложио у излогу, како осталих (реч је о пет потрета Матића и Николића који се данас налазе у Уметничкој збирци Народног музеја у Ваљеву – примедба аутора), тако и туженог Јована, сви су сопственици долазили и гледали ове слике.
Што се тиче пријема слика са поште ја навод мој исправљам у томе што не знам кога сам баш дана примио слике са поште док не видим у пошти а то ћу учинити. Према томе слика је дошла на пошту 6 децембра, а 7 децембра примио сам са поште и исту са осталим сликама изложио у излогу моје радње, а кад је тужени Јован видео слику казао је да је неће да прими зато што није слика на њега налик. То је све што знам по овоме, а на показано могу се заклети…“
Бранилац туженог, адвокат М. Милинковић. затражио је да се сведок Никола испита о томе „да ли му је тужени Јован казао да слику неће да прими зато што није слика на рок послата, па ако то не устврди, онда тражи да се сведок закуне“.
„Што се тиче о року у коме треба тужени Јован да прими слику – изјавио је сведок Никола Глишић – није било никаквог говора, већ само о томе што није слика израђена како треба”.
Како је тужени Јован Илић на рочишту признао оцену вештака о вредности израђене слике и како је тужилац слику верно са фотографије израдио, Суд је закључио „да се тужени Јован на плаћање спорне суме осудити има“, па 5. јула 1907. године „пресуђује да тужени Јован плати тужиоцу Михаилу спорних 55 дин; да му накнади 3,15 дин. таксе по тужби; 7,50 дин. по- ложене дијурине изабраним вештацима и на име парничких трошкова 4 дин“.
У образложењу пресуде наведено је да је Суд, после извршених извиђања, нашао: „да се вештачким мишљењем утврђује да је слика израђена са фотографије туженога Јована; исказом пак испитиваног и заклетог сведока Николе преко кога је тужилац послао слику да преда туженоме, утврђује се да тужени Јован није хтео слику примити само зато што иста није израђена како треба и да тужени Јован није ништа говорио о року предаје израђене слике, што ову погодбу о предаји израђене слике тужени ни чим другим не утврђује“.
Наплативши од трговца Јована Илића уговорених 55 динара за израду портрета и све судске и друге трошкове, Миловановић се истог месеца вратио у Минхен, а портрет Јована Илића је после внше од седам месеци напустио излог трговца Николе Глишића и коначно нашао место у Илићевом дому.
Овај судски спор из 1907. године, јединствен у аналима ваљевског правосуђа, потврђује да је сликар Михаило Миловановић добио жељени новац, до кога је у том времену сваки сликар тешко долазио, а за Михаила је много значио када се има у виду да ни од кога није добијао средства за своје школовање у Минхену, већ се сам издржавао.
За разлику од Јована Илића, који је морао прихватити одлуку Суда општине Ваљевске, друга портетисана лица – Јовица Матић, Неранџа Николић, Анка Матић, Маринко Матић Шмит и Милорад Николић – били су задовољни својим портретима које је, такође, Миловановић урадио на основу њихових фотографија.
Прича о Јовану Илићу из Ваљева има још један наставак, који је везан за Праг и Београд, односно за Михаила Миловановића и његове слике.
Наиме, када је Михаило Миловановић 1914. године напустио Праг и отишао у рат, у његовом прашком атељеу остао је неки сликар или пријатељ. Једног дана Вала Салашкова, Михаилова вереница и будућа супруга, идући улицом, у једној књижари је угледала репродукције његових слика „Žalosna pisen” (Жалосна песма) и „Vesela pisen“ (Весела песма). Била је изненађена када је видела да су ове обе репродукције биле потписане ћирилицом са „К. Ковачевић“. Купила је репродукције „Žalosna pisen“, која урамљена и данас виси на зиду стана сликаревог сина Момчила Миловановића у Београду.
После Другог светског рата, 1947. године, у кућу Вале и сина Момчила на Вождовцу, у Београду, дошао је старији човек, представивши се као Илић из Ваљева, мучен својим тешким душевним проблемом, а њихову адресу у Београду добио је од Косе Миловановић, кћерке Миша и Стане Миловановић из Тука, која је била удата у Ваљеву. Мислећи да се Михаило још у Минхену оженио и да је његова супруга Вала – Немица, испричао је своју животну причу.
Према његовој причи, а по казивању Момчила Миловановића, који је тада, далеке 1947. године, слушао његову исповест, Илић је као младић отишао из Ваљева у Минхен, где је учио кројачки занат. Потражио је Михаила, који га је срдачно примио и помагао, јер је младић био син трговца Јована Илића чији је портрет радио 1906. године и с којим је водио судски спор, и добио, 1907. године. Међутим, то Михаилу није ништа сметало да његовог сина прихвати као свог најрођенијег.
За време боравка у Минхену – наставио је Илић своју исповест – заљубио сам се у једну Немицу која ми је родила сина. Кад сам се вратио у Ваљево, моји родитељи нису хтели ни да чују да се оженим Швабицом и да с њом већ имам сина. Мој син је можда пуцао на мене у овом рату, – завршио је тужним гласом своју исповест син трговца Јована Илића.
У једном тренутку лице непознатог госта се озарило када је на зиду угледао репродукцију слике „Žalosna pisen“.
– Ово сам ја са тамбуром! – узвикнуо је задовољно. – Ја сам Вашем Михаилу позирао за слику у Минхену. Михаило је радио и портрет мог оца Јована Илића…
Сећајући се овог сусрета из 1947. године, сликарев син Момчило Миловановић каже:
– Моја мајка, иначе веома срдачна жена, није Илића примила много љубазно због повређене женске сујете, помисливши тада да је можда у Минхену постојала нека друга жена у животу њеног мужа. И тако се свака веза са Илићем прекинула, а мене је копкало сазнање да у кући Илића у Ваљеву постоји портрет који је радио мој отац, што се написом „Необичан спор из 1907. године”, који је објављен у годишњем календару „Колубара“ за 1992. годину, и потврдило.
Миловановићева импресионистичка фаза сасвим је у складу са поукама добијеним на Минхенској академији и начином на који је импресионизам у Немачкој схваћен.
