У ЛЕТЕЋЕМ ОДРЕДУ ПУКОВНИКА ПЛАЗИНЕ
Први балкански рат, који је избио у јесен 1912. године, водиле су чланице Балканског савеза, склопљеног те године – Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора против Турске ради протеривања Османлија са Балкана и ослобођења својих још неослобођених области и Македоније. Поред ослобођења својих потлачених народа, Србија и Бугарска су хтеле да избију на море преко дотадашње турске територије: Србија на Јадранско, а Бугарска на Егејско море.
Нападом црногорске војске према Скадру, 8. октобра 1912. године, започео је Први балкански рат. Девет дана касније, 17. октобра, Турској су објавили рат Србија и Бугарска, а 18. октобра рат јој је објавила и Грчка.
Српска војска спремно је дочекала почетак рата, јер је 30. септембра краљевим указом објављена општа мобилизација, а за први дан мобилизације одређенје 3. октобар. Исте ноћи, по краљевом указу, народу на подручју Дринске дивизијске области, која је обухватала ужички, ваљевски и шабачки крај, као углавном и у целој Србији, ванредно брзо и организовано објављена је мобилизација помоћу унапред припремљених уговорених сигнала: паљењем великих буктиња на узвишењима, звонима са свих цркава, добошима, пуцањем прангија. И најзабаченија села још исте ноћи знала су за мобилизацију. Чим је објављена мобилизација, испољила се велика популарност ослободилачког рата против Турске, који је српски народ жељно очекивао. Страни дописници, објективни посматрачи, јављали су својим редакцијама о незапамћеном одушевљењу српског народа за рат, дубоком патриотизму и ентузијазму радних маса Србије, празничком расположењу и свести о великој дужности целог српског народа.
Чим је у немачким новинама, првих дана октобра, прочитао прве вести о мобилизацији у Србији, академски сликар Михаило Миловановић, који је по завршеној Академији остао и даље у Минхену, одмах је донео одлуку да крене у Србију. Већ наредног дана поздравно се са својим пријатељима и газдарицом, замоливши је да му сачува слике у атељеу, узео гусле од којих се никада није одвајао и првим возом напустио баварску престоницу.
Када је дошао у Ужице и пријавио се Окружној команди, с обзиром да је тада имао тридесет и три године, распоређен је у Дринску дивизију другог позива. Велики број ратника из ужичког краја био је распоређен у свим пуковима и другим јединицама у Дринској дивизији првог и Дринској дивизији другог позива. Не зна се тачно у коме је пуку био Михаило Миловановић, али се предпоставља даје био у Четвртом пуку другог позива.
Дринска дивизија другог позива, у чијим редовима је био Михаило Миловановић, одиграла је значајну улогу у биткама на ратном путу Треће армије. Ова армија је 22. октобра 1912. године ослободила Приштину, затим Призрен, а 5. новембра, у сарадњи са црногорском војском, ослободила је и Ђаковицу.
„У Приштини сам видео први пут обешене људе, – записаће много година касније Михаило Миловановић. – Тројица у арнаутском оделу, висе на вешалима пред самим ућуматом (на најглавнијем месту у Вароши), вратови им дугачки ко ноге од чапље, главе искривљене, искежене, страшно погледати. А у дворишту чуче у блату, а беле се ко највећи чопор оваца – буљук Арнаута, заробљених и талаца. Дотерали их из оближњих села и из саме вароши. Кад су наши узели Приштину, они су пуцали из кућа, са прозора и тавана и убијали наше војнике. Неке коњанике побили баш на бунару. Дошли да наточе воде и напоје коње. Издата наредба на арнаутском: да ће сваки ко и даље буде пуцао на наше, бити обешен. Ову тројицу ухватили су и обесили одмах. Танки, дугачки ко притке. Три дана су се љуљали обешени, после их склонише… Нешто доцније, код Везировог моста, Арнаути су нам ударили у позадину, побили стражаре. Опљачкали сву храну: хлеб, качкаваљ, сланину… Запленили и однели касу са више од милион динара у злату. Зато смо ваљда после и гладовали преко Албаније, док смо избили на Јадранско море…“
Ослободивши Метохију, јединице Треће армије, у чијем је саставу била Дринска дивизија другог позива, у садејству са црногорским Источним одредом, протерале су непријатељске снаге у северну Албанију. Знајући намере непријатеља, а и ради изласка на море, Врховна команда српске војске образовала је два гонећа одреда, који су крајем новембра сломили отпор турских снага на низу положаја у северној и средњој Албанији и, до 24. новембра, освојили Драч, Љеш, Елбасан и Тирану и широким фронтом избили на јадранску обалу од Драча до ушћа Шкумбе.
Један од ова два гонећа одреда био је Дринско-албански одред, уствари преформисана Дринска дивизија другог позива, чији је правац наступања био Ђаковица – Спаш – Пука – Медова. У саставу Дринско-албанског одреда био је формиран посебан Летећи одред, за чијег команданта је одређен четрдесетосмогодишњи пешадиски пуковник Милорад Плазина, рођен у селу Губеревци у Драгачеву. Овај официр, који је као земљорадник и обичан редов ступио у рат 1885. године и тада постао подофицир, догурао је до пуковника и команданта батаљона у пешадији, и припадао једној групи официра, који су у балканским ратовима и у Првом светском рату показали одличне командантске способности.
Међу онима које је одабрао пуковник Плазина био је и академски сликар Михаило Миловановић, који се током претходних битака показао као неустрашив борац, увек спреман и за извршавање најтежих задатака. Био је Миловановић поносан што је избор пао и на њега, што је његов одред добио задатак да изађе на Јадран и тиме Србији отвори слободан пут у свет. И сам необично храбар и неустрашив, пуковник Плазина је такве борце одабирао за свој одред, јер је добро знао какви их задаци очекују.
Ратни пут Летећег одреда пуковника Плазине преко северне Албаније, Михаило није могао никада заборавити. Била је то својеврсна голгота, коју ће после три године поново доживети. Данима су маршовали под врло тешким условима и уз изузетно велике напоре, слабо опремљени, а скоро стално праћени кишом, снегом и великим хладноћама. На тешко проходном албанском земљишту, по беспућу, Михаило Миловановић и његови другови могли су ићи само једном стазом, у колони један по један. Коњи су се сурвавали у провалије, па су њихове терете преузимачи војници уз неописиве напоре. Били су гладни, боси и уморни, покисли и промрзли, спавали у снегу без икакве простирке, неки и без шаторских крила. Међутим, у таквој тешкој ситуацији пуковник Плазина умео је да одржи морал код људи свог Летећег одреда.
Летећи одред пуковника Плазине и остале јединице Дринско-албанског одреда, углавном састављене од Ужичана, Ваљеваца и Подрињаца, иако уморни, гладни и боси, 18. новембра 1912. године, после петочасовне жестоке борбе заузели су варошицу Љеш на јадранској обали.
Када су пуковник Милован Плазина и његови борци први избили на плави Јадран, вековни сан многих српских генерација, били су пресрећни јер је преко њих Србија први пут изашла на море. Приликом освајања тврђаве Љеш, Михаило Миловановић је био необично дирнут и одушевљен сусретом српске и црногорске војске.
„Велика радост завладала је међу две српске војске због овог изненадног сусрета, а љубљењу није било краја, из чега се видело да су се браћа дуго и жељно ишчекивала. То је био израз народне душе.”
У току децембра вођена је борба против јачих турских снага код села Дајча, а с обзиром да је јака турска посада у Скадру вршила повремене испаде преко реке Дрима, то су српске јединице биле у сталној приправности, скоро без дана одмора.
Поред великог броја турске војске, терен око Скадра био је тежак за ратовање, земљиште каменито а на више места и мочварно, са шест редова бодљикаве жице коју је претходно требало прећи, а да се не говори о другим тешкоћама. Главна битка вођена је 9. фебруара 1913. године.
„Уморне јединице Дринске дивизије II пожртвовано су кренуле на јуриш без подршке своје артиљерије, лишене међусобног садејства колона, кидајући лопатама и бајонетима жичане препреке, али су доживеле праву катастрофу, јер су у неприпремљеном и лакомислено изведеном ноћном нападу на Брдицу, на непознатом мочварном земљишту, изгубиле близу 1.800 људи, скоро петину од укупно погинулих у Првом балканском рату. Командант Приморских трупа пуковник Дамњан Поповић и командант Дринске дивизије II пуковник Павле Пауновић били су смењени због овог тешког неуспеха који је огорчио српски народ .“
У ноћном нападу на турска утврђења на Брдици код Скадра, посебну храброст показали су војници Летећег одреда. Тада је био рањен и командант, Драгачевац Милован Плазина кога су Михаило Миловановић и другови успели да извуку са положаја, како не би пао у турске руке.
Пошто је Турска на свим ратиштима трпела поразе, била је принуђена на преговоре, па је у Лондону, 30. маја 1913. године, потписан уговор о миру, којим је Албанија формирана као самостална држава. После потписивања уговора о миру и црногорска војска се повукла, а јединице Дринске дивизије другог позива, и Летећи одред пуковника Плазине, пребачени су грчким бродовима у Солун, а одатле у рејон Скопља.
Само месец дана касније Бугарска је изазвала међусавезнички сукоб, односно у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године, њена Друга и Четврта армија, без објаве рата, напале су српску и грчку војску дуж демаркационе линије у Македонији. Тиме је почео Други балкански рат. Међутим, Бугари су претрпели страховити пораз у Брегалничкој бици, а трпели су и велике губитке на другим деловима фронта. Борбе су престале задњег дана јула, јер је Бугарска затражила прекид непријатељстава, па је 10. августа 1913. године, потписан Букурештански мир, којим је окончан Други балкански рат. Тада су одређене границе Македоније између Бугарске, Србије и Грчке. Румунија је добила Добруџу, а Турска је од Бугарске повратила Једрене.
Опијени победама у балканским ратовима, борци и српски народ су тада певали: „За Косово – Куманово“, „За Сливницу – Брегалницу“.
После једанаест месеци ратовања у два балканска рата, уследила је демобилизација и повратак ратника својим кућама.
Зна се да је Михаило Миловановић био врло вредан и плодан сликар. Током балканских ратова и до одласка у Праг урадио је више скица и слика. Од сачуваних слика из балканских ратова су Пешадијско наступање, која се појављује и под називом Војник са шареницом, односно Војници у борби, Турци на Куманову и Артиљерци.
У току балканских ратова Миловановић је упознао и спријатељио се са Јакшом Томићем, угледним сељаком и трговцем из Сече Реке код Косјерића. Из тог периода сачуван је портрет Радомира Ђорђевића, шефа финанскијске управе из Бруса, за кога се пре балканских ратова удала Јакшина сестра Теја. Овај портрет Миловановић је радио 1913. године.
ОДЛАЗАК У ПРАГ
Извесно време после демобилизације Михаило Миловановић проводи у Београду. На основу искуства и у рату прикупљеног материјала, одлучио је да се више посвети ратном сликарству. Током боравка у српској престоници чест је гост библиотека. Чита велике руске писце – Гогоља, Тургењева, Толстоја, а нарочито Достојевског. У њему се јавила велика жеља да иде на сликарско усавршавање у Москву или Петроград. Вероватно је на ову његову одлуку донекле утицало и дружење с младим Русима, с којима је похађао Ажбеову школу, а потом и Академију ликовних уметности у Минхену.
Када су га неки сликари, пријатељи, позивали да с њима иде у Париз, који је постао културна престоница Европе, у чијој је сенци почетком XX века већ био Минхен, Михаило им је одговарао:
– Париз ме не привлачи као Петроград или Москва. Париз озарава само још рефлексом сунца које је, чини ми се већ зашло, а тамо на словенском истоку рађа се једно огромно сунце, чија ће светлост и топлота огрејати цело човечанство…
Жеља му се није остварила да оде у Русију. Не зна се шта је утицало на њега да промени своју одлуку, па је те јесени 1913. године, са коферчетом у рукама, гуслама и тамбуром, кренуо у Праг на даље уметничко усавршавање.
По доласку у Праг пронашао је одмах стан и атеље у палати на Виноградима, а у приземљу зграде била је чувена кафана „Nizza“. После неколико дана одлази у Минхен код своје последње газдарице, која му је сачувала остављене слике, па их преноси у прашки атеље.
У Прагу, што потврђују сачуване фотографије Михаиловог атељеа, довршене су слике везане за балканске ратове. То су Артиљерци и Турци на Куманову. По мишљењу сликаревог сина Момчила Миловановића, за период балканских ратова и пред Први светски рат могле би се евентуално уврстити и слике: Сејач, Македонац и магаре, Турчин и магаре и Македонски сирочићи, која је касније прерађена.
За слике Турци на Куманову, Артиљерци и Војник са шареницом, историчарка уметности Гордана Лазић је написала да ове три слике унапред одређују карактер будућег Миловановићевог сликарства по ком је постао познат као ратни сликар. Он се враћа реализму, технички коректном и детаљима богатом сликарству које има превасходни циљ да буде веродостојан документ, што не значи склоност илустративним композицијама већ, на против, стварање дела натопљених атмосфером и емоцијама .
Током једногодишњег боравка у Прагу (1913 – 1914) настао је већи број слика, не само са ратним мотивима, већ и портрета, пејзажа, актова и полуактова. Посебно место заузима Модерна Хетера. Нека од ових дела сачувана су током Првог светског рата захваљујући његовој вереници Вали Салашковој. И данас у неким прашким домовима може се срести по нека Миловановићева слика. Сведок тога су драгоцене фотографије Миловановићевог атељеа у Прагу. На једној, где је Михаило са „шаркијом“, су слике са народним мотивима из свога краја и Гуслар. У углу се виде на зиду реквизите – народна ношња. На другој су ратне слике из балканских ратова и пејзажи, али и бројни полуактови (међу њима Модерна Хетера) настали у Прагу.
Жељан да што више сазна и да што боље упозна земљу у којој се налази и њен народ, Миловановић је научио чешки језик, посећивао библиотеке и друге културне институције. Био је одушевљен Прагом, који је лежао на обалама Влтаве, градом који је много значио у словенском свету. Праг је био један од важних духовних центара Европе. Поред бројних високих школа, Уметничке академије и галерија, Академије наука, позоришта, опере, музеја… Чеси су се поносили својим Каролинумом, првим универзитетом код Словена, који је 1348. године основао чешки краљ Карло Четврти.
Миловановић се посебно интересовао за чешку уметност, што је и разумљиво за сликара. Деведесетих година прошлог века у Прагу је наступила нова генерација уметника на челу са пејзажистом импресионистичких тенденција А. Славичеком, лиричарем Ј. Прајслером и робустним реалистом Максом Швабинским. У Прагу стварају вајари великог реномеа Јозеф Мислбек и Јан Штурса. А пред сам Први светски рат, а то значи у време када је у Прагу боравио Михаило Миловановић, јавља се група младих уметника под утицајем савремене француске уметности.
Многе од њих Миловановић је упознао на изложбама, у музејима, галеријама или у кафанама, које су биле познате по окупљању уметника.
Колеге, чешки сликари, с којима се дружио с поносом су му указивали на дела својих славних претходника, савременика знаменитог колористе Јозефа Навратила – Јозефа Манеса (1820 – 1871), који је био један од оснивача модерне чешке сликарске школе и највећих чешких уметника XIX века, а сликао је углавном портрете и жанр-сцене, и Карела Пуркињу (1834 – 1868), портретисту, једног од главних представника чешког сликарства у претходном веку.
Познат као веома дружељубив човек, који је лако склапао пријатељства, са својим ерским хумором, а уз то и добар играч, гуслар и тамбураш, сањар и песник, био је радо позиван у виђенија чешка друштва, на игранке, забаве, на скупове где се разговарало о уметности. али и о другим темама. Када би сазнали да је био и ратник против Османлија, замолили би га да им исприча по неки детаљ из балканских ратова, о Србији и њеном народу, о чем је он радо говорио.
Од првог дана када је прекорачио праг познатог врхунског модног салона, који је држала госпођа Подолска, а чији је син био сликар, па је овај салон био познат и као стециште уметника – сликара, вајара, књижевника и музичара, Миловановић је био чест и радо виђен гост. У модном салону госпође Падолске сликар Миловановић је једног дана 1913. године упознао њену братаницу, веома лепу девојку, осамнаестогодишњу Валпургу – Валу Салашкову, своју будућу супругу, којој се већ при првом сусрету свидео српски сликар, који ју је на први поглед опчинио својим високим стасом и лепотом. Била је то љубав на први поглед. Млада Чехиња освојила је старијег Србина својом ненаметљивом женственошћу.
Када га је први пут довела у дом својих родитеља, у улици Коубкова, број 7, а то је била велика и отмена кућа на спрат, са лифтом, богатом библиотеком, са уметничким сликама по зидовима и у којој се свирао клавир, отац Рудолф и мајка Марија нису остали равнодушни према Србину, мада им је сметало што је шеснаест година старији од њихове кћерке.
Вала је била из добростојеће грађанске породице. Била је веома образована и изванредно свирала клавир, изводећи композиције Моцарта, Шопена, Чајковског, Росинија, Баха, Вердија, Рубинштајна и других уз неизбежне: Дворжака, Сметану, Јаначека. Радо је разговарала о књижевности и рецитовала стихове познатих чешких песника. Казивала је стихове Бодлера, једног од највећих француских лирских песника XIX века и Гетеа, највећег немачког песника, једног од највећих лирских песника у светској књижевности. Како је Михаило био изненађен и видно узбуђен када је једном приликом Вала показивала стихове у десетерцу из наше Хасанагинице, коју је Гете превео на немачки, а уз то Гете је од посебног значаја за нас Србе јер се бавио српском народном поезијом и увео је у светску књижевност.
Млада Чехиња Вала убрзо је постала Михаилова вереница. Она му је много помогла да што боље научи чешки језик, али је и она, захваљујући Михаилу, успешно савлађивала српски језик, да су већ при крају Михаиловог боравка у Прагу често разговарали чешки, односно српски.
Из прашког атељеа сачуван је мали број слика. Недавно је у Ужицу откривен Портрет жене у народној ношњи. Модерна хетера је уништена или нестала у Рибашевини. За већи број полуактова и акт, за кога се зна даје био код проф. др Уроша Ружичића губи се сваки траг.
Већ од првих дана боравка у Прагу, у коме је на разним вишим и високим школама био и већи број студената из Србије и других јужнословенских земаља, Михаило Миловановић је био захваћен духом панславизма који је највише дошао до изражаја у Прагу. Идеје о словенској узајамности, о сарадњи и уједињењем свих Словена, досежу у далеку прошлост, а први пут организовано долазе до изражаја на Првом свесловенском конгресу који је 1848. године одржан у Прагу. Међутим, иако су тада јасно на видело избиле и супротности међу појединим словенским народима, Чеси су били ватрене присталице панславизма. Четрнаест година касније (1862) у Прагу је основано Гимнастичко друштво ,,Соко“ (Сокол), које је у свом програму имало „гајење братства и солидарности међу словенским народима”.
Један од главних заговорника панславизма био је филозоф и професор Универзитета у Прагу Томаш Масарик (1850 – 1937), од 1907. године посланик у Бечком парламенту, где се борио против постојећег режима у Хабсбуршкој Монархији, а за аутономију Чехословачке, као и против анексије Босне и Херцеговине, против велеиздајничког процеса у Загребу 1909. године… Он је у годинама уочи Првог светског рата извршио јак утицај на југословенску националистичку револуционарну омладину.
Захваћен духом панславизма и Михаило Миловановић је, попут појединих песника и сликара, стихом и кичицом, сневао уједињење југословенских народа, до кога ће доћи 1918. године. Док је био у Прагу није пропуштао ни један скуп панслависта, на коме су поред Чеха били и Срби, Хрвати, Словенци…
Један догађај из Прага, који је био у духу панславизма и југословенства, Миловановић је памтио до краја живота. На то га је подсећао сачувани програм прославе стогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша, која је организована 6. маја 1914. године, у Прагу. Овој величанственој прослави, поред студената Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, затим студената Хрвата и Словенаца, присуствовао је и велики број чешких грађана, међу којима и веома значајне личности из културног живота Прага.
У штампаном програму, много деценија касније, сликарев син Момчило Миловановић, пронашао је и две мале свилене украсне тробојке: црвено-бело-плаву и црвено-плаво-белу, које су учесници прославе највероватније носили на реверу.
Из сачуваног програма, види се како су у Аустро-Угарској монархији велика имена наше прошлости окупљала братске народе овог поднебља, у тежњи за ослобођењем и уједињењем. Насловна страна програма писана је ћирилицом, на српскохрватском језику, док је даљи текст на чешком. Програм се састојао од радног дела прославе: отварање скупа, конституисање Одбора прославе, предавања г. др Јована Скерлића, г. др Јањића, проф. теологије из Београда, предавање г. др Јана Мацхала, певање уз гусле акад. сликара г. Миловановића и читање телеграма.
У Почасном одбору прославе, којем је председавао г. Јосеф Холечек, књижевник и новинар. један од најтипичнијих представника књижевног и политичког славјанофилства, ватрени присталица борбе Јужних Словена за ослобођење, побројани су азбучним редом, прво 42 даме, а затим 73 господина, који су одбор сачињавали. Били су у одбору најзначајнији јавни и културни радници Прага, међу којима и Влахо Витез Буковац, професор Уметничке академије у Прагу и г. Томаш Масарик, тада народни посланик, а касније први председник Чехословачке Републике.
После предавања српског књижевника естетичара века др Јована Скерлића, највећег трибуна српске демократије и човека који је обезбедио духовно јединство југословенских младих интелектуалаца пред Први светски рат и тиме идеју о Југославији учииио смисленом и рационалном, сви присутни су устали, аплаудирали су, а затим певали Југославији. Са великом пажњом саслушана су и предавања професора теологије из Београда др Јањића и професора Универзитета у Прагу др Јана Мацхала.
За многе присутне било је велико изненађење, откровење и пријатан доживљај када се са гуслама појавио академски сликар Михаило Миловановић. Тај чудесни народни српски инструмент је већина први пут видела, а епске песме које је Михаило певао за тренутак су их, у мислима, везали за братску словенску Србију, на тамо брдовитом и немирном Балкану.
Увече је одржана уметничка академија са музичким програмом, у коме су учествовали, симболишући на тај начин будућу Југославију – Српско академско друштво „Шумадија“, Хрватско академско друштво „Хрват‘, а из Словеније чак два друштва – Словеначко академско друштво „Илирија“ и Словеначко академско друштво „Адрија”, која су заједно наступала у програму као Певачко друштво Југословена. По завршеном уметничком програму организована је заједничка вечера и на крају су у Сметениној сали извођена српска кола у којима су поред Срба, Хрвата и Словенаца заиграли и поједини Чеси и Чехиње. Тог дана и вечери и српских кола радо су се каснијих година присећали Михаило и његова Вала.
Оно што се убрзо догодило тешко је погодило све оне који су присуствовали обележавању стогодињшице рођења Његоша у Прагу. Наиме, три дана по повратку из Прага, у Дубровнику је Јован Скерлић осетио страшне болове у желуцу, које до тада није осећао и умро је. Лекари су још за краткотрајне Скерлићеве болести изразили сумњу да је отрован. Скоро цео Београд, који се слегао на Скерлићеву сахрану, причао је о тровању јер аустроугарска власт је будно мотрила свако ширење и јачање југословенске идеје на подручју своје црно-жуте монархије, Јован Скерлић је био ватрени присталица те идеје. „Црвена Хрватска“ је у свом броју од 16. маја 1914. године,на првој страни, у црном оквиру, објавила велики некролог у коме је, између осталог, написано да је преминуо Јован Скерлић „апостол народног јединства“ , народни посланик, јединствени проповед национализма, духовни прави и искрени вођ националстичке уједињене српске, хрватске и словеначке омладине, а одата му је слава и као „великом књижевном раднику“, искреном поборнику југословенске идеје.
РАТНИ СЛИКАР ВРХОВНЕ КОМАНДЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ
Видовдански хици младог гимназијалца Гаврила Принципа, који су 28. јуна 1914. године у Сарајеву усмртили аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, који је био велики поборник рата против Срба и Србије, били су најава Првог светског рата.
Овај догађај, у коме је живот изгубила и Фердинандова жена, био је само један од повода, који је тада добро дошао Аустро-Угарској монархији да крене у оружани сукоб против Србије, да скрши Антанту и пороби Балкан и тако на својој територији угуши национално- ослободилачки покрет, а тиме у корену сасече и југословенску идеју уопште.
Само неколико дана касније цар Виљем је записао: „Сад или никад“, а 23. јула је из Беча, поводом сарајевског атентата, упућен понижавајући ултиматум Србији. Наравно, српска влада на челу с Николом Пашићем није прихватила уцену ратоборних кругова из Беча, па је 28. јула Аустро-Угарска објавила рат Србији, која се још није била ни опоравила од балканских ратова. Нападом на Србију започео је на европском тлу пожар Првог светског рата.
Одмах после сарајевског антентата, у појединим градовима Хабзбуршке монархије, у којима је било југословенског живља, почео је прогон, посебно Срба. У Бечу су организоване и противсрпске демонстрације под геслом који се појавио у штампи: „Serbien muss sterben” (Србија мора да умре). Полиција, уз помоћ екстремних клерикалних елемената и крајње десничарских снага, почела је да упада у српске куће, да их пљачка и малтретира, под изговором да траже комите и оружје, српске новине и српске књиге. У целој Монархији све је било узнемирено и све брже се тог лета 1914. године ширио страх и несигурност…
Једног јулског дана, по налогу аустријских власти, полиција је упала у атеље академског сликара Михаила Миловановића у Прагу и без много објашњења ухапсила га. Главни доказ за хапшење сликара, кога су као великог српског родољуба, панслависту и поборника југословенске идеје, регистровали у својој картотеци после оне академије којом је обележена стогодишњица рођења Његоша, о којој је данима Праг причао, била је једна његова комитска фотографија из Првог балканског рата. Уствари, била је то фотографија, највероватније снимљена у ослобођеној варошици Љеш, у Албанији, када је њега, неколико сабораца и команданта Летећег одреда пуковника Милована Плазину, снимио неки фотограф. Док је лежао у затвору у Прагу покушавао је да одгонетне како се та фотографија нашла у рукама аустријске полиције и ту тајну никада није могао разрешити.
Приликом упада полиције у атеље, ту се затекао неко од Миловановићевих пријатеља или сарадника који су после одвођења сликара одмах обавестили његове чешке пријатеље и вереницу Валу. Пријатељи Чеси су одмах, уз помоћ својих веза у полицији, успели да успоставе контакт са Миловановићем и он је већ наредне ноћи успео да побегне из затвора. Једино је успео да из атељеа узме гусле, да напише писмо вереници Вали, у коме јој укратко објашњава шта се догодило, да је осумњичен због комитске фотографије, да трагају за њим после бегства из затвора, да му је веома тешко што се на овакав начин, без поздрава, растају, изражавајући веру у њихову љубав и наду да ће га чекати. Још јој је поручио да је он никада неће заборавити и изневерити и да ће, чим се заврши рат, доћи у Праг да је води у његову Србију. На крају је замолио Валу да поведе рачуна о његовом атељеу и сликама.
Пријатељи Чеси омогућили су Миловановићу да се пребаци преко немачке границе и дали му адресу своје везе у Берлину, која му је обезбедила руски пасош са којим је, без проблема, стигао у Варшаву. Одатле је успео да се пребаци у Украјину, да би затим преко Одесе и Црног мора и преко Румуније стигао до Дунава, где је чамцем превезен на десну обалу, у Прахово.
После прелажења неколико граница и путешествија, које је трајало скоро месец и по дана, Михаило Миловановић је 18. септембра 1914. године стигао у штаб своје Дринске дивизије другог позива, која се налазила на десној обали Дрине, на простору између Лешнице и Бање Ковиљаче. Његов долазак обрадовао је команданта дивизије генерал-штабног пуковника Крсту Смиљанића, Златиборца, рођеног у селу Љубишу.
Истог дана Миловановић се нашао у свом Четвртом пуку другог позива који је, са осталим јединицама Дринске дивизије, кренуо у борбу против непријатеља, који је имао свој мостобран на десној обали Дрине, створен преко Аде Курјачице. Први напад је био безуспешан, а губици велики, Из Миловановићевог пука тог дана и ноћи погинуло је 56, рањено 210 и нестало 37 бораца. И наредних дана били су окршаји са Поћорековом армадом. Тек 14. октобра ликвидиран је мостобран и Швабе прогнане на леву обалу Дрине.
У другој половини октобра ужички Четврти пук другог позива упућен је на северне падине Гучева, на положај Кулиште и Бобија. Те јесени, поред тешких борби у којима је учествовао, Миловановић је био сведок страдања српског народа, с којима су се Швабе немилосрдно обрачунавале, палили им домове, уништавали и пљачкали летину, убијали старце и жене, па и децу у колевци. Те сцене, као и неке сцене са положаја Бобија носиће дуго у себи, а неке касније својом палетом овековечити на својим платнима.
Уследили су нови бојеви, повлачења, наступања, величанствена Колубарска битка, бој на Крстацу код Пожеге… Аустроугарска Балканска војска доживела је пораз 1914. године у Србији, приморана да се повуче преко Дрине. Са ослобођењем Београда, крајем децембра 1914. године, осим заробљеника, у Србији више није било непријатељских војника. Међутим, наредне јесени, почетком септембра 1915. године, Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска кренуле су на Србију, а на челу њихове здружене команде налазио се немачки генерал Макензен. После огорчених борби и великих губитака, крајем новембра, по наређењу Вр- ховне команде, уследило је повлачење српске војске преко Косова, Санџака, Црне Горе и Албаније.
Била је то најтрагичнија година за српски народ и српску војску током Првог светског рата. Многи су остали на вечној стражи на албанској голготи, какву ниједна војска није доживела. У тој суморној колони, када је и сам улагао последње атоме снаге да издржи до албанског приморја, сликар Михаило Миловановић је видео и старог и болесног краља Петра Првог који је, увијен у ћебе да се не би смрзао, седео на колима која су вукла четири вола.
Француски војни извештај о повлачењу Срба кроз Албанију и боравку на Крфу, тзв. „Нота о спасавању и реорганизовању српске војске“ (који се чува у француском Војном музеју у Венсену). потпуковник Мениал, између осталог, пише:
„Повлачење српске војске кроз Албанију остаће без сумње једна од најболнијих трагичних епизода Првог светског рата. Несрећна побеђена војска вукла је за собом масу стараца, жена и деце, бежећи испред непријатеља који је већ довољно показао степен свога варварства; а мора због судбине која чека њихове ближње у земљи још је повећана патњом и суровостима једне врло оштре климе, једне пусте земље, планинске и скоро непроходне, патњама, глађу, болешћу и велике пропасти отаџбине. Можда неће бити никада могуће дознати колико је ових несрећника због исцрпљености, глади и очајања покрило својим лешевима овај пут јада. Пример њиховог херојског старог краља и вера у дату реч Француске одржавала је само код најјачих чврсту наду да ће на мору наћи помоћ и спас савезника. Њихова изгладнела и исцрпљена маса стигла је у Сан Ћовани ди Медуа…“
Са албанског приморја војска и избеглице превожени су бродовима на острво Крф, на које ће 9. фебруара стићи и Михаило Миловановић са Четвртим пуком другог позива. Прошавши албанску голготу, тај непоновљив пут српског страдања и умирања, савладавши све невоље, драме и страхоте, које су пратиле српску војску, Михаило је успео да сачува гусле, уз које је за време предаха, певао јуначке песме и бодрио војнике и избеглице да истрају на овом мученичком путу.
Успео је да сачува и свој блок, у коме је већ скицирао неке своје будуће слике из Подриња у коме су 1914. године Царска аустријска војска и Краљевска мађарска војска починиле страшне злочине, затим из Колубарске битке. Миловановић и његове колеге сликари и вајари су у Првом светском рату имали посебну улогу учесника, сведока и ратног хроничара.
Термин ратни сликар подразумевао је сликара који за тематику својих радова узима ратне догађаје, попришта и историјске личности везане за ратовање. Доживљај рата они су изражавали оловком, мастилом, акварелом или уљаним бојама, а поједини сликари и својим писаним белешкама – дневницима, чиме су својим потомцима оставили узбудљива сведочанства о том веома тешком и трагичном, али потом и херојском времену у коме су српска војска и српски народ задивили свет.
Српска армија је једина у Европи, а највероватније и у свету, увела звање ратног сликара. Овај термин се први пут званично, у службеним документима, јавља у балканским ратовима када је решењем начелника штаба Врховне команде из 1912. године сликар Миодраг Петровић постављена за ратног сликара при Првој армији. Звање ратни сликар појављује се и на објави сликара Петра Раносовића из септембра 1913. године, са потписом Живојина Мишића, а на објави Драгомира Глишића који се упућује за ратног сликара на рејону Дунавске дивизије I и II позива, коју је јуна 1913. године потписао начелник Генералштаба Петар Бојовић.
Звање ратног сликара српска Врховна команда је званично усвојила тек у Првом светском рату. Наиме, 20. августа 1914. године, начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник потписао је у Ваљеву „Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима наших јединица на бојишту”. У овом првом званичном документу брижљиво је разрађен статус ратног сликара, који нису имали сви ликовни уметници, јер овај статус је пружао одређене привилегије, али и озбиљне ратне обавезе које су се односиле и на судбину насликаних радова. Дужности ратних сликара биле су прецизиране у дванаест чланова, а штабови дивизија били су обавезни да повремено шаљу командантима армија, а ови Врховној команди, „спискове сликара и фотографа“ при својим дивизијама, као и њихове скице и „живописе“ или слике „масним бојама“, како се види из извештаја штаба Прве армије од 4. марта 1916. године и потврде о пријему скица и слика од фотографске секције Врховне команде од 8. маја 1918. године.
Из „Упута…“ се јасно види да је Врховна команда српске војске својим ратним сликарима поверила веома значајну и одговорну улогу, јер се од њих захтевало да „не треба да пропусте ниједан важнији моменат борбе, који би био од вредности за Историју”, па је било потребно да они „са најживљим интересовањем – по потреби и са личним пожртвовањем – прате ток борбе, старајући се, да се што више унесу у суштину њену, и да понесу што јаче импресије из ње”.
Израђене скице, како је регулисано „Упутом…“ биће својина ратних сликара, пошто ће им оне служити као основна грађа за израду слика, а израђене слике по овим скицама „сликари имају понудити за откуп првенствено Мин. Војном“.
Као у два балканска, и у Првом светском рату учествовало је преко четрдесет сликара. Сви они ставили су се на располагање Врховној команди српске војске, која их је распоредила по штабовима, болницама или на положајима, тако да је свака армија, односно дивизија имала по неког сликара.
Поред Михаила Миловановића, у Првом светском рату учествовали су и сликари Бета Вукановић и Надежда Петровић, као добровољне болничарке, Драгомир Глишић, Милош Голубовић, Живојин Лукић, Коста Миличевић, Живорад Настасијевић, Стеван Станковић, Вељко Станојевић, Радомир Стевановић, Никола Цанга, Миодраг Петровић, Милан Миловановић, Бранко Поповић, наредник Лазар Милутиновић, студент Ликовне академије… Било је и сликара добровољаца, иначе аустроугарских поданика: Хрвата – Владимир Бецић, Вилко Гецан, Јосип Сибе Миличић, Марино Тартаља, Ивековић… и Срба – Бешевић, Стеван Милосављевић, Васа Поморишац, Васа Ешкићевић, ученик чувеног Иље Рјепина. Већина њих имала је звање „ратни сликар”.
Поједини сликари (Бранко Поповић и Бранко Јевтић) били су током рата стално у јединици, било као борци или командири. Бранко Поповић је учествовао и у оба балканска рата (био је рањен у Кумановској бици) и увек је био у Седмом пешадијском пуку 1 позива. Најстарији је био Васа Ешкићевић из Ирига, рођен 1867. године, а затим Бета Вукановић (1872), Драгомир Глишић (1872), Надежда Петровић (1873), Милан Миловановић (1876), Коста Миличевић (1877) и Михаило Миловановић (1879).
У вихору Првог светског рата страдали су поједини сликари. Највећа српска сликарка, Чачанка Надежда Петровић, умрла је од тифуса у ваљевској болници, у 42. години живота, увече 3. априла 1915. године. Прва резервна болницау Ваљеву издала је тада проглас, који је доставила свим војним командама на фронту и позадини:
,,Са изразом дубоке и искрене туге обавештавамо да смо, поред толиких жртава које су пале у борби против епидемија, синоћ у 8 часова поднели на олтар драге отаџбине још једну.
Ужасној болести подлегла је Надежда Петровић, академски сликар, наставница женске гимназије, добровољна болничарка 1 Резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спашавању наших храбрих бораца још од почетка рата.
Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће”.
На почетку рата страдала је сликарка Даница Јовановић из Бешке, која је студирала сликарство у Минхену, била члан патриотског удружења српских студената „Србадија”. Као аустроугарски поданик који се у Минхену дружи са српским студентима и првих дана напушта Минхен и одлази у Србију да се тамо запосли, изазвала је сумњу полиције, па није никакво чудо што се баш Даница нашла међу таоцима које су аустријски војници покупили у Бешки и извели пред преки суд у Петроварадину. Са групом својих земљака из Бешке, сликарка Даница Јовановић стрељана је 12. септембра 1914. године на Петроварадинској тврђави. Те прве ратне године погинуо је и сликар Цвијето Јоб.
Слике које су стварали Михаило Миловановић и остали ратни сликари представљају важан и незаобилазан прилог историји нашег сликарства од 1912. до 1918. године. Њихове слике су данас, како је својевремено написао наш познати историчар уметности, критичар, сликар и професор београдске Академије за примењену уметност Павле Васић – да је у ратовима 1912-1918. године, борећи се на фронту и бојном пољу по најтежим условима, Србија готово демантовала познату римску изреку: „кад оружје говори – музе ћуте”.
Нема сачуваних докумената из којих би се видело када је Михаило Миловановић постављен за ратног сликара, мада постоје индиције да је и он, као Драгомир Глишић, Миодраг Петровић и Петар Раносовић у току 1913. године, после повратка из Летећег одреда пуковника Плазине у свој матични ужички Четврти пук другог позива, био ратни сликар. После албанске голготе, Миловановић је постављен за ратног сликара Врховне команде српске војске.
