СПОМЕНИК ПАЛИМ ДРИНЦИМА НА КРФУ
После албанске голготе, српска војска је савезничким бродовима из Медове, Драча и Валоне превезена на грчко острво Крф. На острву их је, после страшне зиме и бројних недаћа и страхота, које су их пратиле на путу очаја и страдања, дочекала блага медитеранска клима и мирисни плодови митског острва. Смештени по бројним логорима широм острва, већ тих првих дана умрло је хиљаде крајње исцрпљених српских војника. У зиму и пролеће 1916. године било је 77 војничких гробаља широм острва Крфа, а после су мртви спуштани и у море, па је тако настала незаборавна „Плава гробница“ песника Милутина Бојића.
Ужички Четврти пешадијски пук другог позива, у чијим редовима се налазио академски сликар Михаило Миловановић, као и остале јединице из Дринске дивизије другог позива, прво су били смештени у прихватном логору Ипсос, а затим на малом крфском полуострву Пустапидими. После спајања три ужичка пука у један, премештени су у војни логор Говино, а затим у село Агиос (Свети) Матеос. У овом селу, на имању сељака Јаниса Јанулиса, био је један од највећих српских логора на острву Крфу – логор Дринске дивизије другог позива, са командантом генералом Крстом Смиљанићем.
Логор у Матијасу, у коме су се опорављали исцрпљени ратници Дринске дивизије, које су популарно звали „Дринцима“, остао је везан и за академског сликара и вајара Михаила Миловановића. Наиме, санитетски мајор др Михаило Дуњић покренуо је, а командант Дринске дивизије Крста Смиљанић прихватио да се подигне споменик погинулим и помрлим рат- ницима чувене Дринске дивизије.
Одлучено је да се споменик подигне на војничком гробљу у Сан Матијасу, месташцу удаљеном двадесет седам километара од града Крфа према југу острва. Избор је пао на архитекту Јанка Шафарика, резервног капетана прве класе и академског сликара и вајара Михаила Миловановића. Одмах поред пута, у ограђеном маслињаку, међу хумкама, подигнута је камена пирамида, дело архитекте Јанка Шафарика. Са предње стране је велики крст, а са бочне барељеф, који представља војника у седећем ставу с пушком у руци, рад Михаила Миловановића, ратног сликара Врховне команде.
Испод барељефа Михаило Миловановић је уклесао стихове шабачког песника – ратника Владимира Станимировића, познати „Крфски епитаф“:
„ На хумкама у туђини
неће српско цвеће нићи,
Поручите нашој деци
Нећемо им никад стићи.
Поздравите отаџбину,
Пољубите српску груду!
Спомен борбе за слободу
Нека ове хумке буду.”
Са друге, бочне стране, уклесан је државни грб и посвета:
„Дринци – својим друговима из ратова са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1914 -15 -16“.
Само то пише. А зна се да су били јунаци и да су својим животима спасили част отаџбине.
Према сећању преживелих златиборских ратника, у обликовању споменика, сликару и вајару Миловановићу помагали су неки каменоресци – војници са Златибора.
У Ратном дневнику Ужичанина Миливоја Млађеновића, водног официра Четвртог пука „Стеван Немања“, записано је да је „споменик озидан од камена, као нека купа, висок око 7-8 метара, а широк 3-4 метра”. Млађеновић је још записао:
„Гробље са предње стране грађено од пута тесаним каменом и гвожђем, унаоколо дебелим дирецима и дебелом телегр. жицом. Гробови су у средини ограде у четири реда тако да је од пута улаз у гробље и на улазу врата од гвожђа са кваком и бравом, басамци од камена кроз гробље до споменика“
За барељеф, који је урадио Михаило Миловановић каже да „стоји насликан српски војник, изнурен какав је био кроз Албанију, седи и држи пушку пред собом и упрту на леђима, а ,,око слике парче оцрњено у знак жалости.“
Седамнаестог маја 1916. године, уочи одласка Дринске дивизије на Солунски фронт, откривен је споменик Дринцима.
,,На освећењу споменика чинодејствовало је четири грчка и девет наших свештеника. На јектенија је одговарао хор богослова-болничара. Беседели су прота Милутин Жујевић и командант Дринске дивизије Крста Смиљанић. Венце су положили престолонаследник Александар, представници владе, трећепозивци и Дринске дивизије. Чланови Енглеске мисије дали су цвеће за све гробове и за све алеје. А кључ гвоздене капије гробља предат је на чување председнику Општине”.
Миливоје Млађеновић у свом Ратном дневнику напомиње да је служба у цркви трајала од 9 до 11 часова, да је било по пола батаљона из сваког пука а из мањег одреда по један вод, као и да су поред престолонаследника Александра Карађорђевића, врховног команданта српске војске, били присутни и министри просвете и унутрашњих дела, затим грчки ђаци са Крфа са својим учитељима, сви официри из Дринске дивизије, командант Треће армије ђенерал Павле Јуришић Штурм, као и масе грчког света.
„По свршеним церемонијама по изласку послуживање коњаком и разним колачима – записао је Миливоје Млађеновић – а кад се вратисмо у логор јавише да ћемо сутра да крећемо за Солун“.
Споменик палим Дринцима, односно палим Ужичанима, Ваљевцима и Шапчанима из Дринске дивизије првог и другог позива, био је први споменик подигнут у току Првог светског рата. После освећења споменика, као знак признања, пришли су сликару и вајару Михаилу Миловановићу врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић, командант Треће армије генерал Павле Јуришић Штурм, затим командант Дринске дивизије Крста Смиљанић и други и честитали уметнику на делу које је подарио својим палим друговима. Ипак, најдража признања била су му од обичних војника – Ужичана, Ваљеваца и Шапчана, који су му говорили да у лику оног војника са пушком, који је прегрмео Дрину, Цер, Мачков камен, Колубару и голготу Албаније, виде себе, али и своје пале другове. Појединци, док су се руковали са уметником и честитали му, нису могли прикрити сузе у очима.
Ево шта је о Миловановићевом споменику на Крфу, пет година касније написао професор Београдског универзитета др Радован Казимировић:
„…У том погледу од велике су вредности и важности радови нашег даровитог уметника г. Михаила Миловановића. Његове се заслуге на овом пољу морају истаћи и оценити. Пре свега, овај је наш уметник још за време нашег изгнанства дао споменик од велике историјске важности у св. Матијасу, на острву Крфу. На војничком гробљу Дринске дивизије још и данас стоји његов споменик, који у рељефима представља целу историју живота нашег војника на острву Крфу… Ту је својим рељефом у мермеру показао: до каквог ступња уметности може доћи длето српског агалтираног скулптора…“
У АТЕЉЕУ РАТНИХ СЛИКАРА У СОЛУНУ
Са српском војском, која је после опоравка реорганизована на Крфу, и са Врховном командом, на Солунском фронту нашли су се и ратни сликари, да би пратили изблиза живот на фронту и операције наше војске. Захваљујући тој околности, уз грмљавину топова, победоносне јурише српских ратника или за време предаха између борби, настао је велики број дела, уља, цртежа, акварела. Многа од тих дела ће бити сачувана у вртлозима рата.
Михаило Миловановић и други ратни сликари бележили су све што је било од неког интереса, а то су често били подаци значајни за познавање живота на фронту, поготову о моментима од историјске важности.
Иако је био ратни сликар при Врховној команди, Михаило Миловановић је често био у друштву својих сабораца из матичне Дринске дивизије, али је одлазио и на положаје других српских и савезничких дивизија на Солунском фронту. Како је само био поносан на Дринску дивизију, на своје Ужичане, Ваљевце и Шапчане, који су после горничевске битке, 18. септембра 1916. године, пред вече, успели да натерају у бегство Бугаре и да заузму врх Кајмакчалана. Сутрадан је Врховна команда српске војске издала званично саопштење у коме се, између осталог, каже:
„Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје Отацбине. Част за то припада Дринској дизивији“.
Волели су Ужичани да виде свог земљака сликара Михаила у својој близини, који је и у време топовске канонаде или у време прекида борбених операција, цртао сцене са положаја, из војничког логора, шаторе и коње, војнике, пределе… А увече, отишао би међу официре или војнике, поготову међу своје земљаке, па би им уз гусле певао народне песме. Његов звонки глас, док би певао о старој српској слави и величини, о робовању и мукама под Турцима, као и о нади на ослобођење и уједињење поробљене браће, није могао никога од присутних оставити равнодушним. Слушајући свог саборца, сликара и вајара Миловановића који је, како су неки говорили, стихове казивао душом, а поготову своје стихове о албанској голготи, о Поћореку и поразима његове армаде на Церу и Колубари, многи официри и војници су тада откривали сву лепоту гусала. Уз гусле се могло и провеселити и заплакати.
Иначе, за гусле важи убеђење да је то инструмент који се најдаље чује и да је звук гусала најближи људском гласу. И у тим најтежим и најсуровијим ратним временима, када је смрт свакодневно лебдела над главама ратника, Миловановићево присуство много им је значило, јер он је био човек ведра духа, који је свуда, где се нађе, уносио расположење. Једном речју, зрачио је неком чудном позитивном енергијом. Ево записа једног ратника како је он доживљавао гуслара у рату:
„9,30 увече. Звездана а мрачна ноћ. На средини бивака чистина, те је ту светлије. Ту се скупили војници и један свира у гусле. Слика врло лепа: у среди он, гуслар, у кругу око њега неки полегали, неки поседали, погнуте главе, замишљени. Шта ли мисле? Да ли прате певање његово? Или мисле на време и јунаке који се опевају? Или пореде „оно време“ и ово? Или мисле о новим борбама? Или се преносе у мислима у оне дане када су и сами, окружени својим укућанима, овако певали па сад брину за њих? Лагано се одвајају звуци, тихо подрхтавају, меланхолично, са танких струна, а глас сув, храпав, меланхоличан, са полуотворених усана – затрепери и задрхти као јецај и изгуби се у тмини, у ноћи… И кад умукне гуслар, остану и он и они око њега дуго ћутећи, у истом положају.
Пришао сам и ја. И после једне песме остао сам и ја ћутећи, ослоњен обема рукама, непокретан, непомичан као очаран. Задуго нисам ни ја ни речи прословио, нити ико око мене. Видео сам густу шуму, дивљу, пусту. У најгушћем, најмрачнијем делу њеном група људи, у чакширама, гуњцима, опанцима, са шубарама, крупни, мрки, космати. Поседали, пуше и слушају гуслара. Опева дело неког од њихових другова, савременика, или чак неког од њих. И они су слушали, и они су ћутали, и они су одушевљени старим јунацима и зарицали се да неће заостати за овим, сада опјеваним. И – после такве вечери – сутра ће стварати јуначка, дела; гуслару давати грађу за нове песме, стварати епопеју… Гуслар гуди. Гледам очи њихове како севају или су пуне сузама, чело како се намрачује, лице како се мршти, уста како се скупљају и грче, бркове како се тресу, тело мало дрхти. Читам у очима њиховим жељу за новом осветом, читам страшне и светле одлуке… Како је магијски утицај гусли, најпростијег, ваљда, инструмента“.
Почетком 1917. године у Солуну је и формално основана институција атељеа ратних сликара при Врховној команди српске војске. У сликарској секцији радили су, поред Михаила Миловановића и Коста Миличевић, Живорад Настасијевић, Милош Голубовић, а нешто доцније и Вељко Станојевић. Секцију је основао Стеван Бошковић, пуковник, а потом генерал геодетске струке, начелник Топографског одељења Врховне команде, где је спадала и сликарска секција.
О раду атељеа ратних сликара Врховне команде у Солуну остало је забележено у ратном дневнику сликара Живорада Настасијевића:
„… На Солунском фронту 1916. године био сам потпоручник војник у 23. пешадијском пуку. У једној борби будем тешко контузован, затим пребачен у Солун, у француску болницу, а одатле даље у Алжир и Бизерту на лечење. Кад сам се вратио у Солун са лечења, лекарска комисија Врховне команде огласи ме за неборца. Као такав будем постављен за ратног сликара Врховне команде у Солуну. При Врховној команди фотографска секција је имала сликарски одсек. Начелник Топографског одељења Врховне команде, где је припадала и сликарска секција, био је тадашњи пуковник а доцније генерал Стеван Бошковић, велики пријатељ уметности и уметника. Он је и основао сликарску секцију Врховне команде. Ту затекнем сликаре Милоша Голубовића и Михаила Миловановића. Доцније дође и Вељко Станојевић.
Имали смо врло повољне услове за рад и радили смо слике из рата. У то време у Солуну није постојала ниједна трговина са сликарским материјалом па смо материјал набављали у Италији и Француској. Собе за рад биле су повољне и у њима смо могли сасвим добро да радимо. Ова наша секција била се прочула те су многи савезнички официри долазили да гледају радове који су били изложени у холу зграде у којој смо и становали. Ту нам се родила идеја да приредимо изложбу у Солуну, али убрзо дође ослобођење и ми изложбу одложимо за Београд.“
Према урађеним сликама или направљеним скицама за његова будућа платна, Михаило Миловановић је био најплоднији ратни сликар у Солуну у току 1917. и 1918. године. Доста његових дела из тог периода нису сачувана, а нека су отишла и ван граница наше земље. Једна сачувана фотографија, снимљена током лета, на којој се види Миловановић како портретише једног непознатог француског официра, сведочи да је у том солунском периоду портретисао већи број савезничких официра. И не само њих.
Поред слика или скица на теме из војничког живота: Митраљесци у покрету, Војници на одмору, Требљење вашију, Ратна сирочад, Командиров гроб, Под снежним покровом, на Миловановићевим платнима су и битке на Церу, Крстацу и Кајмакчалану, Мотив са Јелака, Краљ Петар Први на коњу (у позадини се види Везиров мост) и Краљ Петар Први у рову.
Међу вредна дела настала у солунском периоду су и Регент Александар осматра положај и Регент Александар крај граничног стуба на Кајмакчалану, портрети славних српских војвода
Живојина Мишића, Радомира Путника, Степе Степановића и Петра Бојовића, као и портрети генерала Павла Јуришића Штурма, Михаила Рашића, Михајла Живковића, Крсте Смиљанића (команданта Дринске дивизије). Такође, из тог периода је и слика Борба на Крстацу (ђенерал Ив. Павловић) и портрети Крста Смиљанић и потпуковник Милутин Недић, генерал Васић, портрети др Ханке Хиршфелд, госпође Харвеј и други. Зна се да су у овом периоду настала и Миловановићеве слике: Распеће, Крушоградско гробље, Сестра Францускиња, У ноћној борби, Пешачка патрола, Под Гранатама, На Црној реци, У рову, Мртвачки мир, Из Церске битке, Патрола на Руднику, Непобедиви, Пуковник Смиљанић на осматрачници…
У солунском атељеу настала су и дела Тешка операција, на којој су приказани санитетски пуковник Чедомир Ђурђевић, касније унапређен у генерала (шеф Хирушког одељења Српске болнице у Солуну и председник Суперревизијске комисије за преглед болесних официра и војника) и др Теssie Scott, Шкотланђанка (после рата живела на Новом Зеланду).
Задивљен подвигом девојке Љубице Чакаревић, учитељице из Ужица, који је имао снажног одјека међу борцима ужичког краја у Четвртом пуку „Стеван Немања“, а и међу осталим борцима Дринске дивизије, сликар Михаило Миловановић није могао да одоли а да на платну не овековечи лик ове изузетно храбре ужичке учитељице. Наиме, Љубица Чакаревић се у лето 1918. године, у Врњачкој Бањи, придружила групи од четири лица, међу којима је био наредник Драгутин Јовановић Луне, који је раније служио у Добровољачком одреду и у Четвртом (ужичком) пуку, па је новембра 1917. године по задатку послат у окупирану Србију. После месец дана пешачења и избегавања окупаторских патрола, они су једне ноћи успели да прођу и бугарске ровове и да на врховима Кајмакчалана, 10. августа 1918. године, дођу баш на положај који су држали борци Четвртог пука „Стеван Немања“.
У то време. када је учитељица Љубица Чакаревић, чији се отац учитељ Јеврем са тројицом синова налазио на Солунском фронту, стигла међу своје Ужичане, борце Четвртог пука „Стеван Немања“, с њима је био ратни сликар Михаило Миловановић. О томе сведочи и једна сачувана фотографија (највероватније да ју је снимио фото-аматер учитељ и ратник овог пука Малиша Стефановић из села Поточања код Ужица), на којој се, међу стенама Кајмакчалана, виде учитељица Љубица Чакаревић, тројица официра, сликар Михаило Миловановић, његов пријатељ Јакша Томић из Сече Реке и још двојица војника другопозиваца, од којих је један Максим Јанковић из Рибашевине, иначе Јакшин побратим.
Међу Михаиловим делима којима се касније изгубио сваки траг. била су и два везана за место Бобија, где су борци Дринске дивизије другог позива, октобра 1914. године, водили огорчене борбе против Поћорекове армије. Место Бобија налази се северно од рудника Зајача, а шири рејон села Тршића и Коренита. Једна од ових слика носила је назив Маринко са Бобије а друга Кућа Маринка са Бобије. Њима се после изложбе у Београду 1919. године губи сваки траг.
Настанак ових двеју слика везанје за једну необичну причу коју је Михаило Миловановић чуо на Крфу, а која је везана за албанску голготу и старог Краља Петра. Кроз ову причу и слику овековечена је животна драма свих Српкиња и њихових синова, читава голгота доживљена у Првом светском рату. Наиме, Макрена Спасојевић, сељанка из села Словца код Лајковца, имала је сина Маринка, који се после борбе на Бобији и после Колубарске битке, повукао са српском војском. За српском војском кренула је и мајка Макрена, тражећи свога сина Маринка да му да вунене чарапе које је сама исплела. Непосредно пред повлачење преко албанских гудура, мајка Макрена Спасојевић сусрела је краља Петра Првог, замолила га да некако пронађе њеног сина јединца Маринка и да му преда вунене чарапе. Краљ није успео да пронађе Маринка, који је умро у некој од гудура Албаније. Када се краљ Петар вратио са победничком војском у Србију, отишао је код професора и државног саветника Илије Ћукановића и замолио га да оде у Словац и пронађе удовицу Макрену Спасојевић.
Када је дошао у село Словац, професор Ћукановић није нашао Макрену јер више није била међу живима, али је чуо једну потресну причу коју је по повратку у Београд испричао старом Краљу Петру. Слушајући у Словцу како свакодневно српске мајке наричу за својим најближима који су погинули на ратишту, један рањени Аустријанац је на самрти пожелео да му на гробу, по српском обичају, нариче удовица Макрена. И она је, као велика хришћанка, прихватила да оплакује незнаног окупаторског војника. Обукла је Макрена црнину и над његовим гробом нарицала тако јако да је на крају остала без гласа и у једном тренутку пала у раку. Када су је извадили – Макрена није давала знаке живота. Срце јој је препукло, не за овим Аустријанцем, већ за њеним Маринком чије је име у том тренутку нарицала. Да не би била заборављена мајка Макрена, краљ Петар је дао свој новац да се на гробу у Словцу подигне Макрени споменик. На споменику је писало: „Овај спомен подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић која лежи овде и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Албаније“
Михаилове слике Маринко са Бобије и Кућа Маринка са Бобије нису сачуване, али је потресни наставак ове приче инспирисао нашег књижевника Милована Витезовића да напише потресну књигу „Чарапе краља Петра“.
ПРИЈАТЕЉСТВО СА ДР ХИРШФЕЛДОМ И ПОРТРЕТ ГОСПОЂЕ ХАРЛЕЈ
За Михаила се причало да је ратни сликар који је склопио највише познанства и пријатељства у Солуну и на Солунском фронту. Поред обичних војника, познавали су га и многи наши и савезнички официри. Из солунских дана почиње Михаилово пријатељство са Швајцарцем др Арчибалдом Рајсом, великим пријатељем српског народа, који је на позив Николе Пашића, председника српске владе, дошао у Србију и први свету открио масовне ратне злочине аустроугарске армије у Првом светском рату. Његово перо и камера били су убојитији од једне пешадијске дивизије тог времена.
Заљубљеник у поезију, а и сам помало песник, Михаило се у Солуну дружио и са песником Милутином Бојићем, творцем неколико прворазредних патриотских песама. Милутин Бојић је у Солуну вршио послове цензора војне писарнице. Преписивао је војна акта и писао стихове. Објавио је и књигу „Песме бола и поноса”. Једне вечери, док је Михаило са својим колегама сликарима и другим пријатељима седео у кафани пуној гостију, међу којима је било и Грка, изненада је одјекнуо глас глумца Воја Јовановића: „Плава гробница” од Милутина Бојића! Те године, 8. новембра 1917. Србија је остала без свог песника Милутина Бојића, а имао је само двадесет и пет година и већ био славни песник који је много обећавао.
Познанство са младим брачним паром пољских Јевреја – лекарима Ханком и Лудвиком Хиршфелдом брзо се претворило у пријатељство, које ће потрајати и после завршетка Првог светског рата. О овом пријатељству сведоче сачуване фотографије са преписком, а на једној од тих фотографија Xишфелдови су написали посвету: „Нашем пријатељу сликару Миловановићу, у Солуну 1918“.
Професор др Лудвик Хиршфелд (Варшава – 1884, Вроцлав – 1954), који је 1914. године изабран за доцента у Швајцарској, са својом супругом др Ханком, напустио је своје радно место у слободној и мирној Швајцарској, да би је обоје заменили опасним ратиштем. Желели су да својим знањем и радом помогну српском народу који се неустрашиво борио са надмоћним непријатељем и са опасним епидемијама. Они су, преко Италије, фебруара 1916. године стигли на Солунски фронт. Српска Врховна команда ангажовала је др Ханку Хиршфелд као лекара, а њен супруг др Лудвик Хиршфелд био је бактериолог и хигијеничар српске војске. За кратко време др Хиршфелд организовао је Бактериолошки лабораторијум, прво у саставу Француске болнице у Судесу, а затим у саставу Престолонаследникове болнице у Солуну, где га је и упознао академски сликар Михаило Миловановић. После особођења др Хиршфелд и његова супруга Ханка нису одмах напустили Србију. Др Лудвик је био шеф Бактериолошког лабораторијума Главне војне болнице у Београду до 1920. године, када одлази у своју ослобођењу домовину Пољску.
У својој аутобиографској књизи „Историја једног живота”, која је први пут објављена у Варшави 1946. године, на пољском језику, а код нас преведена и објављена 1962. године, др Лудвик Хиршфелд детаљно описујући рад у српској војсци и на нашем тлу, о свом познанству са сликарем Михаилом Миловановићем написао је следеће:
„…Упознали смо тада исто тако и неколико Срба сликара о којима су власти водиле велику бригу. Били су то људи великих талената и углавном деца из народа. Највише смо се спријатељили с Миловановићем, који је начинио леп портрет моје жене (на жалост, изгорео је заједно с нашим стварима). Отац му је умро и оставио га као сироче у шестој години живота. Када му је било девет година, мајка му се преудала. То га је тако снажно погодило да је побегао од куће и властитим снагама је завршио школу, а касније се образовао у Минхену. Узбудљиво је било његово причање како се вратио као одрастао човек и већ прослављени сликар у родно село и како се касније старао о мајци и сестрама. Купио сам од њега лепе слике, нама драге као успомене на овај рат. Касније су ми их узели Немци. јер нисам имао право да поседујем макар шта, а још мање уметничка дела.“
Извесно време Михаило је, у току 1917. године провео на лечењу у једној од војних болница на Солунском фронту, да би после као реконваласцент био упућен у логор за реконваласценте у планинском месту Воден, које се налази на путу између Врткопа и Острова и Островског језера. Исти логори или реконваласцентна одељења налазила су се још у Микри и Зејтинлику.
И у Водену, који је везан за период његовог опорављања и потпуног оздрављења, Михаило Миловановић није мировао, већ је сликао или правио скице за неко од својих нових дела. Ту, у Водену, Михаило је чуо потресну причу о Енглескињи, госпођи Харлеј, која је погинула претходне јесени у Битољу, из кога је српска војска, уз помоћ француских трупа, протерала Бугаре. Имао је велику жељу да уради портрет госпође Харлеј. Како је Михаило остварио ову своју жељу, о томе налазимо податке у књизи Јелене Лазаревић „Енглескиње у српском народу”, која је објављена у Београду 1929. године. У краћем поглављу, под насловом „Г-ђа Харлеј у Битољу од г. Миловановића”, између осталог, написано је:
„Академски и ратни сликар г. Миловановић налазио се 1917. године на опорављању у реконваласцентном одељењу у Водену. Ту је радио портрете наших славних јунака, међу којима најуспешнији Војводе Мишића.
У овом времену, на целом Солунском фронту, препричавала се погибија г-ђе Харлеј у Битољу. Сликар Миловановић зажели да успомену храбре и племените кћери енглеског народа овековечи својом кичицом. Своју жељу сликар саопшти пријатељима, али и бригу којим путем добити слике и ближа обавештења о покојној г-ђи Харлеј?“
Случај је хтео да мис Едит, кћер госпође Харлеј, буде упућена на рад у Воден, па је тако сликар Миловановић добио фотографију њене мајке и урадио портрет.
Слика Госпођа Харлеј у Битољу, после ослобођења красила је канцеларију једног министарства у Београду, али јој се после Другог светског рата губи сваки траг.
Као ратни сликар Врховне команде српске војске, Михаило Миловановић је већ у солунском атељеу постао најизразитији представник нашег ратног сликарства.
„Рад у солунском атељеу код већине ратних сликара доводи до стварања правих ратних композиција, дубље развијених и већих димензија. За разлику од осталих, Миловановић од почетка негује широки, отворени простор и донекле устаљену композицију Регент Анександар осматра положај, Требљење вашију, Бој на Крстацу…“
Према оцени Лазара Трифуновића, нашег познатог историчара уметности и ликовног критичара „… 1914. године није само српско оружје славило своју победу на Церу, већ је тада у контексту живота рат створио и једну заборављену али значајну страницу наше уметности и културе – ратно сликарство“.
Остало је недовољно истражено да ли је академски сликар и вајар Михаило Миловановић, непосредно после пробоја Солунског фронта, израдио и споменик савезничкој војсци. О томе једино налазимо податак у тексту др Радована Казимировића, објављеног у листу „Демократија”, јануара 1921. године:
„На главном друму, који из Солуна иде за Битољ, налази се и други велики споменик г. Миловановића. Ту је код села Бањице (припало Грцима) он израдио споменик целокупној савезничкој војсци. И ту се на војничком гробу уздиже велики монументални споменик са богатим рељефима у мермеру и симболима нашег легендарног херојства, оличеног у Милошу Обилићу…“
Радећи у сликарском атељеу Врховне команде у Солуну, Михаило Миловановић је данима разрађивао бројне студије, размишљајући како би после завршетка рата ваљало у Београду, у Војном музеју, урадити неколико великих панорамских слика, којима би се овековечиле најзначајније победе српске војске. Са овом својом идејом Миловановић је прво упознао тадашњег начелника Врховне команде војводу Живојина Мишића, а потом и врховног команданта регента Александра Карађорђевића. Они су му тада предложили да поднесе писмени предлог са детаљним образложењима. То ће Миловановић учинити одмах по доласку у ослобођени Београд, па ће ту своју идеју, која је код њега била стално присутна, поново актуелизовати петнаестак година касније.
МИХАИЛОВЕ СЛИКЕ НА ИЗЛОЖБИ У ПАРИЗУ
После пробоја Солунског фронта, на победоносном путу кроз Србију, војвода Петар Бојовић је на челу Прве армије ушао у Београд 1. новембра 1918. године. За ослободиоцима ће убрзо у Београд пристићи и ратни сликари Врховне команде из Солуна, да би у миру довршили своје незавршене слике или радили на новим делима по цртежима и скицама.
Као ратни сликар Михаило Миловановић не само да је био један од најплоднијих сликара у Солуну, односно на Солунском фронту, већ је још тада успео да постане најизразитији представник ратног сликарства код нас. Стекавши на Солунском фронту много познаника и пријатеља међу француским и енглеским официрима и мисијама шкотских жена и америчког Црвеног крста, Михаило је успео да прода велики број својих слика, међу којима је највише било портрета, који се и данас налазе у Паризу, Лондону, Њујорку и другим местима у земљама из којих је било војника и официра у саставу савезничких армија на Солунском фронту.
Повратком сликара, вајара и књижевника из рата, у Београду полако почиње да се обнавља културна активност и уметнички живот, долази до покретања часописа за културу и књижевно- уметничка питања, а ускоро ће почети да се организују и прве изложбе ликовних уметника.
Пре него што ће се у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца представити својим сународницима, пријатељима ликовне уметности, њихова раније настала дела и најновија, прво ће видети Парижани. То је и прва изложба на којој је забележено учешће академског сликара Михаила Миловановића. Наиме, у Паризу је, у времену од 12. априла до 13. маја 1919. године, у Petit Palais de la Vile de Paris, одржана велика изложба југословенских уметника, која је изазвала пажњу братског француског народа.
На овој париској изложби, на којој је било изложено укупно 285 дела – слика и скулптура од 64 уметника, од чега је сам вајар Иван Мештровић имао 40 радова, Михаило Миловановић је био заступљен са два дела: Регент Александар крај граничног стуба на Кајмакчалану и портрет Војвода Мишић. Парижанима су се на овој изложби, између осталих, са својим делима представили и Петар Добровић, Ћорђе Јовановић, Влахо Буковац, Бела Чикош Сесија, Рихард Јакопич, Живорад Настасијевић, Марко Мурат, Сава Шумановић, Тома Росандић, Риста Вукановић, Бета Вукановић. Милан Миловановић, Бранко Поповић и други. Излагана су и дела преминулих сликара Надежде Петровић, И. Грохара и М. Краљевића. Иначе, за ову париску изложбу били су формирани Почасни одбор и Организациони комитет од осам уметника, а секретар изложбе био је Миодраг Ибровац.
У предговору каталога изложбе Andre Michel је, између осталог, написао:
„Оваква каква нам је представљена и колико су неповољни услови разарања и непријатељске отимачине дозволили да је остваримо, ова југословенска изложба је мање „уметничка манифестација”, како то имамо обичај да кажемо, а много више поклич и национални манифест – позив проистекао из свести, успомена, патњи и дубоких чежњи читавог једног народа. Његови уметници су овде делегати на Конгресу мира“.
На овој париској изложби, првом изласку у свет југословенских уметника после завршетка Првог светског рата, биле су изложене слике двојице првих академских сликара ужичког краја – Михаила Миловановића и Бранка Поповића, који су оставили значајан траг у српском сликарству XX века.
ЖЕНИДБА СА ЧЕХИЊОМ ВАЛОМ
Током ратних година, у ситуацијама када му је било најтеже, као приликом повлачења кроз албанске врлети и гудуре, Михаило Миловановић је призивао у помоћ своја сећања на златни Праг и једногодишње дружење са девојком Валом Салашковом. Велика љубав која се развила између старијег српског сликара и младе Чехиње, која му је постала вереница, помогла му је да истраје, да је не заборави…
Било му је тешко што није могао да јој се јави, да јој пошаље писмо, али је веровао да ће га чекати. По доласку у ослобођени Београд, пре него што је нашао привремени кров над главом, написао јој је, 28. јануара 1919. године, прво писмо.
„Драга Вало,
Надајући се да је добри Бог сачувао Тебе и све Твоје миле и драге од ужасних страхота које су биле захватиле и Твоју домовину Чешку, ево након толико времена првог гласа од мене. Сматрам за дужност да те на првом месту замолим да ми опростиш што Ти нисам раније писао. То нисам смео учинити зато што сам се плашио, знајући какав је терор владао у Чешкој, да би једно писмо добијено од једног Србина могло причинити какву несрећу. Али се надам да ћеш ми веровати да је то и мени исто тако тешко пало и да сам ја у свима страшним патњама и страдањима и на Тебе мислио. Ја нисам био борац у овом рату већ сам, поред осталих дужности, делао као ратни сликар српске Врховне команде. Услед тога сам јамачно и осто у животу, али је зато родбина моја дала ужасан данак у крви и страдала страховито.
Пре неколико дана стигао сам из Солуна у Београд и одмах сам користио прилику и доброту господина Перића, који ради својих студија долази на Универзитет у Прагу да са Тобом добијем везу. По господину Перићу шаљем Ти у први мах 1000 круна и молим Те да ми, ако осећаш потребу, јавиш да Ти пошаљем још новаца. У сваком случају надам се да ћеш ми писати ускоро опширно и чим добијем Твоје писмо писаћу Ти много, много.
Много најсрдачнијих поздрава за све Твоје ако су живи и здрави. Шта је са г. Подолским и његовом породицом?
Твој одани Мих. Миловановић.”
Испод овога Михаило је написао и своју адресу:
„Моја је адреса:
Мих. Миловановић
ратни сликар Врховне команде
Београд
или још боље:
Браћи А. Васића (за Миловановића)“
Браћа Васић становали су на Цветном тргу и били су овлашћени продавци срећака класне лутрије.
Његовој срећи није било краја када је добио писмо од веренице Вале. Из првог писма, и наредне преписке, схватио је Михаило да се његова вереница већ налазила пред удајом, да на њу родитељи врше притисак да се уда заједног професора. Сматрали су да њен вереник Србин није у животу, а иако се случајно јави, тражили су од ње да раскине везу са Михаилом. После првих писама пристиглих од Михаила из Србије, притисци на Валу постајали су све јачи. Под снажним притиском била је и њена мајка Марија, којој су пријатељице и пријатељи саветовали да не даје кћерку за сликара Србина, да јој кћер не иде на тај дивљи и ратом опустошени Балкан. Међутим, како су писма све чешће путовала на релацији Београд – Праг и обратно, Валини родитељи су били све убеђенији да ће њихова љубимица отићи у Србију.
У једном од писама Михаило обавештава своју вереницу да су му две слике одабране за изложбу југословенских уметника у Паризу и најављује могућност доласка у Праг. Прилика му се указала задњих дана априла. У објави од 28. априла 1919. године, коју је потписао шеф Оперативног одељења Врховне команде, пуковник М. Јовановић, пише:
„Објава за академ. сликара г. Михаила Миловановића, који се као курир Топографског одељења Врх. Команде упућује у Праг службеним послом.
Има права на бесплатну вожњу железницом до Прага и натраг.
Моле се успутне власти да г. Миловановићу, у колико је год могуће, олакшају овај пут.”
Већ при првом сусрету са вереницом Валом, коју није видео четири године, Михаило се уверио да нема никаквих разлога за забринутост, јер је млада Чехиња после овог сурета била чврсто одлучила да своју судбину веже за српског сликара Михаила, за његову Србију и српски народ. Отац Рудолф и мајка Марија. који су ипак више волели да им се кћерка уда у Прагу, тада су се уверили да ништа не може утицати на њихову кћер да промени своју одлуку.
При повратку из Прага, 8. маја 1919. године, Михаило је од Конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Прагу, добио „курирску легитимацију“, на којој је била његова фотографија, а на српско- хрватском, чешком и немачком језику, писало је;
„Господин Михајло Миловановић је припадник краљевства С.Х.С., путује данас као курир југословенског конзулата у Београд. Молимо и да му се вожња II разреда кредитира и да му у случају потребе иде на руку“
Писма су и даље путовала између Прага и Београда. У једном писму, из јуна 1919. године, Михаило пише Вали како је Београд доста порушен у Првом светском рату и да је „лакше камили провући се кроз иглене уши него наћи бољи стан у Београду”, да у Београду имају свега два-три сликарска атељеа, да су у центру Београда куће са два и три спрата, да су у току оправке порушених кућа и градња нових, па ће се касније лакше наћи добра кућа за становање. У наредном писму обавештава Валу да се преселио у нови стан у кућу са три собе, са баштом и бором испред куће, која се налази на Славији, у Макензијевој улици број 59. Зове Валу да дође у Србију, да се венчају, а да ће је он чекати у Љубљани или Загребу. Такође, пише јој да се у Београду припрема прва послератна изложба, па је моли да понесе све његове слике, довршене и недовршене, из прашког атељеа, које је Вала током рата пренела у своју кућу и сачувала, јер је намеравао и да неке од њих припреми за изложбу.
Задњих дана јула двадесетчетворогодишња Вала Салашкова напустила је Праг и своје родитеље, који су јој пожелели срећан пут у Србију. У Прагу до тада није било забележено да је нека њихова девојка, још из добростојеће грађанске породице, која се удаје за странца, морала обезбедити посебан вагон за путовање. А то је управо учинила Вала. Путовала је у једном посебном вагону, у коме је било Михаилових 66 слика, завршених и незавршених, затим 30 рамова за слике, два штафелаја, богата библиотека књига на чешком језику, клавир, тамбурица, јапански гонг, чешки порцулан, близу стотину чаршава и столњака, десетине хаљина, костима, ципела, чизама, девет шешира, фотографије, разгледнице, писма и друге ствари.
Убрзо по доласку у Београд, у цркви Светог Саве на Врачару, 10. августа 1919. године, венчали су се четрдесетогодишњи Михаило Миловановић и двадесетчетворогодишња невеста Валбурга Салашкова, коју су сви од малена звали Вала, па се и у свим својим документима потписивала као Вала.
Кумови на венчању били су Михаилови познаници са Солунског фронта: пуковник Стеван Бошковић из Београда, који ће убрзо постати генерал и академик, иначе велики љубитељ уметности, и Драгиша Стојадиновић, капетан, такође из Београда, који је у Солуну водио Фотографску секцију при Врховној команди.
У току 1919. године Михаило је повремено одлазио у завичај, да посети мајку Колу, брата Здравка и сестре Мару и Милицу, а убрзо после венчања, повео је своју супругу Валу да упозна његову мајку, брата и сестре. Михаило је посебно волео сестру Мару, која је била удата у село Заглавак испод Кадињаче за Обрада Ковачевића. Обрад, учесник оба балканска рата, погинуо је у Првом светском рату, у борби против Шваба на Гучеву 1914. године, па је Мара остала удовица са шесторо малолетне деце.
Док су били у гостима код Маре у Заглавку, упознали су бароницу из Шкотске Евелину Хаверфилд, која је са групом енглеских болничарки дошла у Србију 1914. године и са чувеном др Елзи Инглис радила у болницама у Скопљу, Младеновцу, Лазаревцу, на Солунском фронту… Крајем рата затекла се у Бајиној Башти. Потресена судбином деце која су остала без родитеља, одлучила је да остане у варошици на Дрини где оснива Дом за ратну сирочад и болницу.
Евелина је ишла по рачанском срезу, од села до села, по зими и киши, носила лекове, делила помоћ сиромашној и болесној деци, бринула о њиховом здрављу. Извесно време у болници у Бајиној Башти лежао је од запаљења плућа најмлађи Марин син Миленко. Бригу о њему водила је Евелина, стално бдила поред његовог кревета. Када је осмогодишњи Миленко оздравио, Евелина га је сместила у Дом ратне сирочади, где је она становала на спрату, често га држала на крилу, учила да говори енглески и ишла с њим у шетње. По Миленковом одласку кући, Евелина је повремено долазила код Маре у Заглавак да се интересује за дечаково здравље. Тако је дошла једног дана када је Михаило био у гостима код сестре, па је истористио прилику, прикупио и дечаке и девојчице из засеока и овековечио лик племените шкотланђанке Евелине Хаверфилд.
На портрету великих димензија Евелина Хаверфнлд, у енглеској војничкој блузи, пригрлила је децу ратне сирочиће из Заглавка. Поред најмлађег Михаиловог сестрића Миленка Ковачевића, на слици је још седморо деце сирочића: Живан, Милена (кћер Које Симића, погинуо на Гучеву), Коса (кћер Радомира Шишића, нестао приликом повлачења преко Албаније), Алексија, Алекса и Ленка Гачић и Јеленка Крајнић, која је једина од њих имала живог оца.
Слика „Мис Хаверфилд”, између два светска рата, излагана је у Сомбору, Београду и Новом Саду. После седамдесет и осам година од свог настанка, захваљујући сликаревом сину Момчилу, слика „Мис Хаверфилд“ доспела је у Бајину Башту и у њој за увек остала.
