СПОМЕНИК ХАЏИ МЕЛЕНТИЈУ, АРХИМАНДРИТУ МАНАСТИРА РАЧА И ВОЈВОДИ СОКОЛСКЕ НАХИЈЕ
Недалеко од Бајине Баште, у селу Рача, крај речице Рача и у подножју планине Таре, српски краљ Драгутин Немањић је саградио манастир Рачу, храм Светог Христовог Вазнесења. Овај средњовековни манастир је у својој бурној историји више пута паљен, пустошен и поново обнављан. За време турске владавине манастир Рача је био значајно средиште за преписивање српских црквених књига. Крајем XVIII века обновио га је архимандрит Хаџи Мелентије Стевановић, велики духовник.
Сто година после смрти архимандрита Хаџи Мелентија, 1924. године, тадашњи старешина манастира Рача игуман Захарије (Здравко) Поповић (Милекић), родом из села Заовина на Тари, учесник ратова 1912-1918., са својим парохијанима повео је акцију за подизање споменика Хаџи Мелентију. Израду споменика, игуман Захарије поверио је академском сликару и вајару Михаилу Миловановићу из Ужица. Сматрао је да ће Миловановић, као син ужичког краја, а уз то и ратник и познати ратни сликар, најбоље обавити овај посао.
Када су набављене велике плоче венчачког белог мермера и Михаило се привремено преселио у манастир Рачу, био је уверен да се пред њим налази ни мало лак задатак који му је поставио игуман Захарије. Требало је у камену представити архимандрита Хаџи Мелентија као једну снажну личност, великог духовника и човека из народа, а уз то и великог устаника у Првом српском устанку. Јер, Хаџи Мелентије је успешно, са својим парохијанима из тадашње Соколске нахије, у чијем саставу је био бајинобаштански крај, војевао против Турака. У тим најтежим данима био је војвода Соколске нахије, а по завршеном устанку, по вољи Вожда Карађорђа, био је и дипломата, који је ишао у Петровград код руског цара.
Имајући у виду да није имао на располагању никакву фотографију, нити пак цртеж лика Хаџи Мелентија (прва илустрација лика овог духовника и војводе објављена је две године касније, 1926, у „Новој Србијанци“) Михаилу су доста помогли разговори са игуманом Захаријем, књиге у којима се помињао Хаџи Мелентије и народна песма „Почетак буне на дахије“, коју је Михаило више пута певао уз гусле, а у којој београдски дахија Фочић Мехмед-ага прети „да запали Рачу украј Дрине и погуби Хаци Мелентија..“ На основу свега тога, сликар и вајар Миловановић успео је да изрази снажну личност Хаџи Мелентија, и као духовника и као устаника. Споменик није постављен слободно у простору, већ је уграђен у зид манастира, на јужној страни. На високом постаменту, са барељефом гуслара наспрам кога је жена-мајка са седморо мале деце сирочади (будућих војника) и уклесаним стиховима о Хаџи Мелентију из народне песме „Почетак буне на дахије“, налази се монументалан оквир ког чине два стуба са капителима у које су утиснути крстови. Они носе архитравну греду са натписом Хаџи Милентије, а изнад ње су симболи Краљеве куће – грб са крстом, двоглавим орлом и круном и четири оцила, око ког су поља са годинама: 1824-1924. У средишном пољу уклесана је фигура (барељеф) Хаџи Мелентија у свештеничкој одори, са раширеним рукама. У левој руци архимандрит и војвода Хаџи Мелентије држи крст, а у десној руци – мач. Испод леве руке уметник је приказао манастир Рачу, испод десне руке је топ, а испод тога су, при дну, слеве и десне стране, дати по четворица постројених старих устаника, са брковима и шубарама на глави; први у овом мермерном строју држе мач у руци.
У исто време Миловановић је радио и две велике спомен-плоче, које су постављене с једне и друге стране споменика Хаџи Мелентија, на којима је уписано 408 имена палих ратника у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. из Раче, Растишта, Бесеровине, Рогачице, Бајине Баште, Пилице, Солотуше, Дуба и Заглавка, али и један број палих ратника из Кремана, Биоске и Ужица. У горњем делу плоча су посвете ратницима са ликом Краља Петра Првог на десној и Милоша Обилића на левој спомен-плочи, а испод имена изгинулих уклесан је и фриз који представља колону српских ратника.
Изнад споменика Хаџи Мелентија и спомен-плоча, на простору од неколико квадрата, Михаило Миловановић је насликао једну алегоријску слику, која представља победу добра над злом. Наиме, попут фреске или иконе Светог Ђорђа који убија аждају, сликар Миловановић је насликао краља Александра Карађорђевића на белом коњу, који копљем убија двоглаву црно-жуту аждају (Аустро-Угарску) усред поља прекривеног изгинулим војницима, што опомиње и на велике жртве које је српски народ дао у ратовима 1912-1918.
Највероватније због слабијег квалитета боје и што је била изложена временским недаћама у протеклих седам деценија, зуб времена је учинио своје, па се данас једва назиру неки детаљи ове занимљиве алегоричне фреско-слике. Међутим, све то веома добро се види на једној сачуваној фотографији, снимљеној приликом освећења и откривања споменика Хаџи Мелентију и спомен-плоча, у лето 1924. године, када је овом догађају присуствовао велики број грађана из тадашњег рачанског среза. Фотографија нам казује да је свечаности присуствовао и владика Жички, господин Јефрем и да је сликар Миловановић, види се са гуслама у рукама, учестововао у програму, како је то углавном чинио и приликом освећења и откривања свих других спомен-обележја које је он радио на подручју ондашњег ужичког округа.
У монографији „Манастир Рача“, Драгослав Страњаковић је 1930. године, за споменик Хаџи Мелентију, не наводећи име академског сликара и вајара Михаила Миловановића, написао да су заузећем „игумана манастира Раче, Захарија Поповића, манастир и сељаци из целе Соколске нахије, чији је некада био кнез и војвода Хаџи Мелентије, подигли су му један величанствени споменик, који је узидан у зид цркве манастирске, при улазу у саму цркву с десне стране”.
У књизи др Стевана Игњића „Бајина Башта и околина до 1941. за споменик Хаџи Мелентију наведено је да је „рад вајара Грујице Ковачевића“. До ове забуне је највероватније дошло што на споменику није уписан његов прави аутор, већ је при дну споменика остао запис „Г. Р. Ковачевић“ па су неки мислили да је то Гргур Ковачевић. Грујица Ковачевић је сестрић Михаила Миловановића, син његове сестре Маре Ковачевић из Заглавка,који му је помогао у раду.
У манастирском конаку у Рачи, док су трајали радови на изради споменика и спомен-плоча, били су и Михаилова супрута Вала, четворогодишња кћеркица Мара, као и Валина мајка Марија Салашкова из Прага. Иначе, поред сестрића Грујице Ковачевића, и супруга Вала помагала је Михаилу на тај начин што је позлаћивала слова на спомен-плочама, па су је због тога после прозвали „Вала Пунктаторка” по животној сапутници Симе Милутиновића Сарајлије, популарној у народу.
За овај њихов боравак у манастиру Рача везан је један узбудљив догађај, који су Михаило и Вала годинама спомињали. Наиме, једне ноћи неко од сељака дојавио је игуману Захарију „да ће хајдуци напасти манастир“. Чим су добили обавештење, игуман Захарије, калуђери, сликар Миловановић и његов сестрић Грујица, спремили су се за „одбрану од хајдука“. Михаило Миловановић, који је поред гусли у Рачу понео и свој ратни трофеј – карабин, заузео је положај иза манастирских зидина, очекујући наилазак хајдука. Игуман Захарије, који је својевремено и сам био хајдук и комита у Првом светском рату, одмах је спремио једну велику ранију са врелим зејтином да са зидина изручи на хајдуке. У свему томе најтеже је било Вали и њеној мајци Марији, које су цвокотале зубима од страха. Но, на срећу, обавештење је било лажно, од хајдука није било ни трага, па су после данима збијали шале на рачун хајдука и њихове одбране.
СПОМЕНИК МАЈОРУ КОСТИ ТОДОРОВИЋУ У СРЕБРЕНИЦИ
У одабирању фотографија које би дошле у обзир за објављивање у овој монографији, из драгоцене документације коју је брижљиво годинама чувала његова мајка Вала, а после њене смрти то он чини и годинама трага за документима, фотографијама сликама и свим оним што на било који начин је везано за његовог оца, Момчило Миловановић показује једну фотографију, за коју се само зна да је снимљена негде у Босни, али не у ком месту и које је године снимљена.
Био је то снимак једне спомен-плоче, на којој је у барељефу дат лик мајора Косте Тодоровића. На њој се врло јасно види текст следеће садржине:
„Мајор Коста Тодоровић, комита и другови падоше на Карачић брду 14-27. септембра 1914. год. у борби за ослобођење подјармљене браће.
Захвална ослобођена Босна“.
Прочитавши текст на фотографији спомен-плоче, аутору ових редова одмах је било јасно да је реч о Ужичанину, пешадиском мајору и револуционару Кости Тодоровићу, коме су Срби из источне Босне, у знак захвалности за све оно што је за њих учинио, подигли споменик после Првог светског рата у центру Сребренице. Споменик је, што сведочи фотографија, сачувана у породици Миловановић, дело академског сликара и вајара Михаила Миловановића. На жалост, то је непознато и данашњим старијим генерацијама у источној Босни, сада Републици Српској, па ни Ужичанима. На два-три места, у књигама и новинама, у којима се помиње мајор Коста Тодоровић и подизање споменика у Сребреници, нема ни помена о аутору споменика Михаилу Миловановићу. Поред споменика палим Дринцима, који је подигнут на грчком острву Крфу, и споменика савезничкој војсци, ово је трећи споменик који је Миловановић радио ван Србије.
Ко је био Коста Тодоровић, чији је лик у барељефу овековечио сликар и вајар Михаило Миловановић?
Рођен је у Ужицу 1883. године, у сиромашној породици. Рано је остао без родитеља, па је од малих ногу служио по туђим кућама. У Ужицу је завршио основну школу и два разреда гимназије. Трећи, четврти, пети и шести разред гимназије завршава у Ваљеву, а седми у Београду. Тада је служио у кући др Милорада Гођевца, великог родољуба и ретко племенитог човека, који је Косту сматрао као свог сина. У таквој кући Коста је доста научио о родољубљу и патриотизму. По завршеној гимназији Коста Тодоровић се уписао у Војну академију. Био је у чувеној 32. класи, која је, између осталих, дала војводу Вука Поповића и војводу Брану Јовановића, затим Воју Танкосића и друге чувене јунаке.
По завршеној академији, као потпоручник Коста Тодоровић је био на служби у родном Ужицу, затим као поручник у Пожези, а онда као капетан друге класе у Ваљеву. У 1910. години постављен је за команданта пограничних трупа на сектору Српска Рача – Љубовија. Уочи Првог светског рата Коста Тодоровић добија чин мајора и тада га постављају за команданта Златиборског добровољачког (комитског) одреда, који је имао око 750 људи и који је био у саставу Ужичке војске под командом генерала Илије Гојковића.
Од свог доласка на дрински сектор, као млад официр Коста Тодоровић је био главна веза Народне одбране у Београду са њеним члановима у Босни и Херцеговини, који су илегално радили на територији тадашње Аустро-Угарске. Његово име било је омиљено међу Србима на подручју источне Босне, али је уносило велики немир и страх међу Аустријанцима. Када је на Видовдан 1914. године у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, мајора Тодоровића су оптуживали као једног од најглавнијих помагача атентатора.
Као што је у балканским ратовима са Турском и Бугарском показао изврсне способности за комитску борбу, тако је са својим Златиборским добровољачким (четничким) одредом два пута
ослобађао Сребреницу у јесен 1914. године и једанпут Братунац. Када је 27. септембра 1914. године Златиборски одред под командом мајора Тодоровића поново кренуо на Сребреницу, из које су се пре тога морали повући због јаког притиска непријатеља, који је тада био употребио и артиљерију, упали су у непријатељску заседу. У жестокој и крвавој борби, у којој је скоро преполовљен Златиборски одред, тешко је био рањен у слабине и обе ноге командант Коста Тодоровић. Пошто није могао даље, сакрио се у један стог сена да би сачекао мрак, али су га пронашли Аустријанци и заједно са његовим борцем Јованом Живановићем, студентом-добровољцем из Босне, одвели у Сребреницу и обојицу живе спалили на ломачи.
У јесен 1924. године, у Сребреници су Срби свечано открили споменик мајору Кости Тодоровићу.
Споменик мајора Косте Тодоровића су порушиле усташе за време Другог светског рата. У родном граду, у Ужицу, једна улица носи име мајора Косте Тодоровића.
СПОМЕН-ЧЕСМА У ЧАЈЕТИНИ И СПОМЕН-ПЛОЧЕ У КАРАНУ, РИБАШЕВИНИ, СЕЧОЈ РЕЦИ, СУБЈЕЛУ, ЗАОВИНАМА, ЈАСЕНОВУ, РАВНИМА…
У своје претходне две објављене књиге „Златибор“ (1970) и „Златибор у прошлости“ (1983), професор историје Милисав Р. Ђенић, истраживач прошлости Златибора и његов врсни хроничар, помиње да су Чајетинци 1900. године подигли чесму „са много уметничког укуса за срећно спасење краља Милана у Ивањданском атентату“ и да је обновљена 1925. године у славу изгинулих ратника у ослободилачким ратовима Србије.
У својим даљим истраживањима Милисав Р. Ђенић је дошао до сазнања да је у обнављању спомен-чесме у центру Чајетине, 1925. године, учествовао и академски сликар и вајар Михаило Миловановић, који је тада живео и стварао у Ужицу, што је до тада било непознато. Овај најновији податак везан за дело Михаила Миловановића, хроничар Златибора Милисав Р. Ђенић саопштио је у свом новом делу – монографији „Чајетина до 1945. године”, која је објављена 1990. године.
У току 1925. Годнне, како пише Милисав Р. Ђенић, тадашњн срески начелник Милорад Жеравчић и група ратника, међу којима се посебно залагао млади инжењер Миладин Пећинар из Љубиша, један од преживелих 1.300 каплара, покрену акцију да се дотрајале дрвене цеви чајетинског водовода замене, да се чесма реновира и посвети изгинулим ратницима среза златиборског.
„Инжењер Пећинар је даривао пројекат резервоара и водовода, док је нове плоче са посветом урадио академски сликар Михаило Миловановић.“
Плоча са старим текстом постављена је на задњу страну спомен-чесме, а на предњој страни нашла се нова, са посветом изгинулим ратницима, на којој пише:
„Обновљена у славу бесмртних ратника среза златиборског палих у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918. За време владавине краља Александра Карађорђевића, 1925″.
Не зна се тачно које је године Михаило Миловановић радио спомен-плоче изгинулим ратницима Каранске општине, које су уграђене на зиду Беле цркве у Карану. Предпоставља се да је то највероватнпје било 1925. године. Др Раде Познановић у књизи „Бела црква у Карану“, која је објављена 1996. године, не наводи када су спомен-плоче откривене и посвећење. Он даје само следеће податке:
„После Првог светског рата на зиду црквене припрате, са западне стране црквене зграде, урађене су две велике спомен-плоче изгинулим ратницима од 1912. до 1918. године.
На белом венчачком мермеру академски сликар и вајар Михаило Миловановић, родом из села Гостинице крај Карана, израдио је две плоче, десно и лево од улазних врата.
У горњем делу плоча је посвета ратницима. На левој страни је лик краља Петра I, а на десној лик Милоша Обилића. У дну плоча, испод имена изгинулих, уклесан је и фриз који предстаља колону српских ратника.“
На овим двема плочама, испод посвете „Општина каранска својим јунацима за спомен и славу за понос и углед 1912-1918“ уклесано је 384 имена изгинулих ратника из села Карана, Трнаве, Каменице, Лелића, Добродола и Пониковице, која су тада сачињавала Каранску општину.
У летопису Беле цркве, како истиче свештеник Мирчета Крупниковић, нема ни речи о освећењу и откривању спомен-плоча, нити се помиње сликар Михаило Миловановић. Летопис је почео да се води после Другог светског рата, педесетих година, у времену које није било баш повољно за свештенике, па се морало добро водити рачуна шта се уноси у летопис, објашњава свештеник Крупниковић.
У књизи „Бела црква у Карану“ не помиње се да је академски сликар Миловановић, на зиду црквене припрате, изнад спомен- плоча, као што је сликао и на зиду манастира Раче, насликао велику алегоријску слику победе добра над злом.
И у овом случају, као и у Рачи, кише, ветрови, снег и велике жеге учиниле су своје па је фреско-слика била толико пропала да у то време није било никаквих могућности за њено спашавање.
У свом роману из сеоског живота „Лендина воденица“, који је написао уочи Другог светског рата, Михаило Миловановић описао је свечаност која је одржана код Беле цркве у Карану поводом откривања и освећења спомен-плоча. Истина, он не наводи годину када је ово било, али помиње да је у Каранској општини био формиран Одбор за подизање спомен-плоче палим ратницима, у коме су били угледни сеоски домаћини-бивши ратници и учитељи Симо и Вељо. Свечаном откривању спомен- плоча присуствовао је велики број грађана из села Лужничке долине, представници власти, владика Жички, једна чета војника са пуковском заставом и војном музиком из Ужица. После парастоса и освећења и откривања спомен-плоча, огласиле су прангије и плотуни из војничких пушака, положени венци и цвеће и држани патриотски говори у славу палих ратника. На крају је и сликар и вајар, гуслар и песник Михаило Миловановић уз гусле отпевао песму у десетерцу, коју је специјално за ову прилику написао. Описујући гуслара у свом роману, односно себе, Миловановић, између осталог, пише:
„Нешто тајанствено, узбудљиво, продирало је у крв, у срж, у најтананија осећања овог простог сељачког света, однегованог на овом чудном инструменту исто колико и на дојки материној. А тад се кликав глас певачев сусретао са јецањем струна да се обоје слију у једно, у песму и у молитву…“
Исте овакве две спомен-плоче Михаило Миловановић је урадио на зиду старе зграде Основне школе у Рибашевини, на којима су уписани изгинули из Рибашевине, Гостинице и Губиног Дола.
Поред ових, Михаило Миловановић је урадио и спомен-плоче палим ратницима у Субјелу, Заовинама, у златиборском селу Јасеново (данас општина Нова Варош), у Никојевићима, златиборској Трнави… Скоро на свим плочама су дати ликови Краља Петра Првог и Милоша Обилића; у Равнима је само дат лик Краља Петра Првог, а у Никојевићима само лик Милоша Обилића. Такође, испод имена погинулих ратника, на свим спомен плочама уметник је урадио фризове који представљају колоне српских ратника. Једино су спомен-плоче у Заовинама и у Јасенову без ликова Краља Петра Првог и Милоша Обилића и на обема је дат истоветан српски грб са крстом и четири оцила, што непобитно потврђује да је и ове две спомен-плоче радио академски сликар и вајар Михаило Миловановић.
За разлику од манастира Раче и Беле цркве у Карану, где је на својој композицији, алегоријској слици победе добра над злом, дао лик краља Александра Карађорђевића, на зиду припрате цркве у Сечој Реци код Косјерића, Миловановић је урадио идентичну слику, али са ликом Светог Ћорђа, око чије главе се види ореол, док на претходне две, иза главе краља Александра види се двоглави орао са круном. Црква у Сечој Реци освећена је 1925. године, али су црквени обреди обављани и пре освећења. Он је на западној страни цркве, десно и лево од улазних врата, урадио две спомен-плоче, са државним грбом у њиховом горњем делу. Такође, и на северној страни цркве, десно и лево од излазних врата, урађене су две велике спомен-плоче од белог венчачког мермера, у чијем горњем делу уметник је дао ликове краља Петра Првог и Милоша Обилића. Овде је уметник Миловановић оставио једно занимљиво дело. Наиме, изнад ових излазних врата, а између спомен-плоча и изнад њих, урађен је крст великих димензија. У самом крсту Миловановић је насликао жену у народној ношњи, са раширеним рукама, у којима држи два велика венца, на којима су исписане године: 1912. и 1918. Иза леђа и изнад главе жене приказан је грб – двоглави бели орао са круном.
За разлику од алегоријских фреско-слика у Рачи и Карану, које су протоком времена уништене, ова композиција на зиду цркве у Сечој Реци је и данас иста као кад је урађена пре седамдесетак година. Ова занимљива фреско-слика је, са сигурношћу се може рећи, јединствена на православним храмовима у Србији. Са државним обележјем-круном, са женом-Српкињом, у српској народној ношњи, са раширеним рукама у облику крста, сликар Михаило Миловановић је на симболичан начин представио страдање Србије и српског народа.
Током боравка у Сечој Реци, Михаило Миловановић је са својом супрутом Валом, која му је и овде, као и у свим другим местима, помагала на позлаћивању слова на спомен-плочама, био чест гост у дому пријатеља из ратних дана Јакше Томића, угледног домаћина. Били су и чести гости познатог сечоречког проте Новака Милошевића. Становали су код кафеџије Недељка Радосављевића, а хранили се у његовој кафани.
У летопису сечоречке цркве није ништа забележено о изради, свечаном откривању и освећењу спомен-плоча. Ни на двема сачуваним фотографијама није наведена година освећења и откривања спомен-плоча на цркви, која је посвећена Светом Ђорђу. Захваљујући сачуваним фотографијама, види се да је овој свечаности присуствовао епископ жички господин Јефрем и тадашњи ђакон Хранислав Ђорић (Герман), који ће касније, септембра 1958. године, бити изабран и устоличен за српског патријарха.
На основу сведочења Видана Радосављевнћа, може се са сигурношћу утврдити да је Михаило Миловановић у току 1924. године становао код његовог оца и да су те године урађене и откривене спомен-плоче на сечоречкој цркви. Наиме, кафеџија Недељко је тада био старији човек, нежења, па му је сликар Миловановић предложио да се ожени његовом сестричином Дивком, кћерком Маре Ковачевић из Заглавка. Да се те године Недељко Радосављевић заиста и оженио сликаревом сестричином Дивком, види се из сачуване признанице. од 28. Новембра 1924. године, коју је у Ужицу потписао Недељко. Овом признаницом Недељко Радосављевић из Сече Реке потврђује да је тог дана „примио 10.000 динара од г. Михаила Миловановића. академског сликара из Ужица, које поклања својој сестричини, а мојој жени Дивки”. Такође, Неђо се обавезао да „овај новац неће употребити за кафанске послове, већ за материјално обезбеђење Дивке“.
При изради спомен-плоча у Сечој Реци, Михаилу је помагао његов сестрић Бранко Ковачевић. Према неким сазнањима, Михаило је током боравка у Сечој Реци урадио портрет познате сеоске учитељице Видосаве Керковић, која је за време швапске окупације, и поред неколико претреса и саслушања, успела да сакрије и сачува 600 књига из школске и 200 књига из сеоске
народне књижнице, као и сву школску архиву.
Припремајући књигу о ужичким чесмама, историчар Милорад Искрин, директор Историјског архива у Ужицу, сазнао је од појединих старијих Ужичана да је између два светска рата постојала једна чесма код садашње кафане „Крчма код Ере“, где се Вишеградска улица спаја са Главном улицом, односно улицом Димитрија Туцовића. Тако је дошао и до занимљивих података о породици Петра Јовановића, који је био познати ужички трговац с краја прошлог и почетком овог века, као и за два спомен-обележја ове породице које је радио академски сликар и вајар Михаило Миловановић.
По сећању Вере Василић, професора из Ужица, које је забележио историчар Милорад Искрин, чесма коју је Петар подигао у спомен на своја два сина ратника, имала је постамент од црног мермера. На горњој основи биле су две бисте јунака са француским шлемовима, направљене у белом мермеру. У врху споменика породице Јовановић у гробљу Доварје налазе се у рељефу на белом мермеру профили младих војника.
„По стилу израде овог споменика рекло би се да је споменик на гробљу дело академског сликара Михаила Миловановића. С пуно основа може се закључити да је и бисте на чесми, као и читаву чесму осмислио и израдио поменути и познати ужички сликар и вајар Михаило Миловановић“.
Поред овог споменика и чесме са бистама браће Јовановић, несумњиво је да је сликар и вајар Михаило Миловановић направио више надгробних споменика у Ужицу и ужичком крају. Он је око 1925. године, у селу Гостиници, подигао и споменик свом оцу Танасију – Тану и мајци Николији – Коли.
ПОМАГАО ЈЕ СЕСТРУ МАРУ И ЊЕНУ РАТНУ СИРОЧАД
Михаило Миловановић је био доста привржен свом брату Здравку и сестрама Мари и Милици. По повратку из рата посебно се осећао одговорним за сестру Мару Ковачевић из Заглавка, чији је супруг Обрад погинуо 1914. године и она остала удовица са шесторо сирочади.
Знао је добро колико се Мара намучила током швапске окупације да би некако прехранила своје сирочиће да не помру од глади или да их не однесу тифус и шпанска грозница, болести које су и у ужичком крају помориле многе породице. Због свега тога Михаило је чешће долазио из Београда, односно из Ужица код сестре у Заглавак, а после женидбе долазио је са супругом Валом, материјално помагао и пружао сваку другу помоћ Мари и њеној деци. Волео је Михаило и своју другу сестру Милицу, удату у Засеље код Пожеге, али према њој није имао неке посебне обавезе, јер је имала мужа, а нису имали деце.
Већ при првом доласку у село, после завршетка Првог светског рата, у зиму 1919. године, Михаило је одлучио да свог сестрића Бранка, који је био у деветој години, упише у основну школу. Када је Михаило довео свог сестрића Бранка код учитеља Сава Пенезића, овај упита дечака:
– Је ли, момче, знаш ли да читаш?
– Знам, – одговори Бранко.
– Знаш ли да пишеш?
– Знам и да пишем, – одговори Бранко и поносно погледа у ујака који му се осмехивао.
На овај дечаков одговор, учитељ Саво Пенезић рече:
– Хајде, момче, напиши реч ђак.
Учитељ је сео с друге стране стола, а Бранко је стајао наспрам њега, с друге стране, који му одговори:
– Учитељу, немам папира да напишем…
– Не мари што немаш, – рече учитељ. – Напиши ми реч ђак у ваздуху, прстом…
То ће бити наопако…
На ту опаску дечака учитељ Саво се насмеја и рече:
– Ништа ти не брини. Само ти напиши реч ђак у ваздуху прстом, да ја то видим.
„Ја прстом у ваздуху напишем реч ђак, а учитељ Саво ми каже да је одлично и да сам одмах примљен у други разред. И тако ја одмах пођем у други разред основне школе а да ни један дан нисам био у првом разреду. Мој ујак Михаило био је веома задовољан. И не само то. Био је ујак поносан на мене, на свог сестрића који је и пре поласка у школу знао да чита и пише“.
Када је после завршене основне школе уписао гимназију, Бранко је становао код ујака Михаила у Ужицу.
„У Ужицу ујак је имао стан и атеље на житној пијаци, данас Трг партизана, до Вукомановића куће и Стојића радње. Сећам се да је тада имао и кућну помоћницу, неку Андулку, Чехињу, – прича професор и сликар Бранко Ковачевић. -Ујак је према мени, браћи и сестрама био веома добар и племенит човек. Од малих ногу, а поготову када сам уписао гимназију и становао код њега, ујак ме је уводио у тајне цртања, сликања. Под његовим утицајем и ја сам почео да цртам… Волео сам да га посматрам док црта, док слика бојама… Ништа мање нисао уживао и када сам га гледао како клеше мермер, прави споменике, како ради ликове краља Петра Првог, Милоша Обилића, ратнике у колони… У Рачи му је помагао мој најстарији брат Грујица, а мене је водио да му помажем у Сечој Реци. У време када сам становао код њега у Ужицу, ујак је радио портрете проте Милана Ђурића, Малише Атанацковића. На мене су врло подстицајно деловали његови портрети Чехиње Вале, моје ујне, и других Чехиња из њене фамилије, које је он сликао и у Заглавку. По његовом савету често сам одлазио у природу да цртам. Иначе, ујак ме терао да систематски радим и уводио ме у законитости сликарства. Ујак није био строг човек, али као ђак минхенске сликарске школе биоје врло озбиљан када је сликарство у питању…“
УЖИЧКИ ПРИЈАТЕЉИ
Током боравка у Ужицу, Михаило и његова супруга Чехиња Вала, која је већ била одлично научила српски језик и прихватила српске обичаје, склопили су бројна познанства са појединим професорима, свештеницима, угледним трговцима, занатлијама… За њих су поједини Ужичани говорили да су рођени једно за друго, да су идеалан брачни пар какав се само пожелети може. Када би недељом кренули у шетњу, у Велики парк, до Ружића чесме, многи су се за њима окретали, у пролазу их радо поздрављали, без обзира да ли су их познавали или не.
Њихов чест гост била је њихова кума, а позната ужичка бабица Борка Рајевац, велика добротворка која је помагала сиротињу, активна у Колу српских сестара, чланица певачког друштва „Златиборска вила“. Чест гост био је и порески службеник Јован Пишчевић, касније шеф Пореске управе у Ужицу, затим професор Јехличка и други.
Једног дана, на старом ужичком граду, среле су се и упознале Вала и Мила Богдановић. Било је то заиста велико и верно пријатељство кој је трајало до краја живота. То је и разумљиво ако се зна да је Мила била Чехиња из Прага, удата за инжењера Богдановића из Београда, који је боравио у Ужицу јер је учествовао у радовима на изградњи пруге узаног колосека између Ужица и Вардишта. Радови су започели октобра 1921. а завршени до јануара 1925. године. Осим тога, Михаило и Вала су већ били присни пријатељи са Богдановићевом сестром Маром, која је познавала Михаила још из минхенских дана, а касније је постала супруга познатог вајара Томе Росандића.
Повремено би Михаило, као велики весељак, изводио своју супруту Валу у отменије ужичке кафане да слушају музику. Најрадије су одлазили у кафану „Златибор”, где су се најбоље певале руске песме, које су обоје волели.
Пријатељи, који су им долазили у госте, остајали би дуго у ноћ, јер су њихови домаћини, посебно Михаило, умели да приреде атмосверу каква се само пожелети може. За свако друштво Михаило је имао одређене теме за разговор, а дружење би се увек завршавало песмом и музиком. Свирао је и певао уз гусле и тамбуру, а чешће пута и Вала би села за клавир и одсвирала неку класичну композицију или рецитовала неку песму: „Лем Едим”, Бајроново „Опијајте се…!“ и друге. Најдража су им била дружења са солунцима. Тада се евоцирају успомене из борби са Бугарима и Турцима, са Швабама, а Михаило би их расплакао када узме гусле и почне да пева о српским победама на Церу и Колубари, Куманову и Брегалници, о повлачењу преко албанских гудура…
Волели су Михаило и Вала да гледају позоришне представе. Прилика за то указала им се у мају 1925. године, када је у Ужицу четири дана гостовало Народно позориште из Сарајева, које је предводио драматург и писац Боривоје Јевтић. За сваку представу пунили су Ужичани Грбића арену, што је одушевило сарајевске глумце. Гледали су тада Ужичани једне вечери „актовску“ од босанских писаца „Он” и „Адембег“ од Светозара Ћоровића, затим „Хасанагиницу“ од Алексе Шантића, Нушићеву комедију „Народни посланик“ и „Скамполо“. Представама сарајевског Позоришта присуствовао је и књижевник Бранислав Нушић, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, који је овај свој боравак у Ужицу искористио да посети свог позананика сликара Михаила Миловановића, интересујући се за његов уметнички рад у Ужицу, у вароши која је тада бројала нешто преко четири хиљаде становника.
И поред великог ангажовања на изради споменика и спомен-плоча у ужичком крају, Михаило Миловановић се често враћао свом атељеу или је одлазио на село и стварао нова уметничка дела. Поред већ раније поменутих портрета, у овом ужичком периоду Миловановић је урадио и већи број пејзажа и слика из сеоског живота, као што су слике са мотивима жетве, вршидбе, копања, орања и друге.
У току 1925. године, у београдском часопису „Покрет“, објављен је један занимљив чланак „Портрети уметника: Михаило Миловановић” у коме аутор,између осталог, пише:
„Удаљен од Београда и уметничких кругова, Михаило Миловановић, највреднији међу нашим сликарима, излагао је после рата на изложбама у Београду и Сомбору, увек са највећим бројем радова…“ Аутор чланка наводи да је Миловановић „можда нешто претерано догматички и народски схватио свој позив“ али је сам о себи дао један суд у писму, које је упутио једном свом пријатељу:
„За највећу заслугу, вели он у том писму, сматрам то што сам ја данас једини, међу својим друговима, који се одрекао свега онога што могу пружити културни центри и велики градови, па сам отишао у дубину простога народа, да му будем, у колико је могућно више, од користи. Ја сам по наследству и по традицији са тим народом… Ја сам свестан да нисам створио ничега великога и новога у нашој националној уметности, али ко је то од наших до сада учинио? Али сам свестан тога да је мој рад прави пут за стварање наше праве националне уметности, и да само овако радови могу послужити за сигурну подлогу онима који имају да дођу и да даду оно што ми још нисмо сазрели да дамо“.
У часопису „Покрет“ се такође наводи и следеће:
„Његови пејзажи, слике жетве, вршидбе и толиких тренутака из сеоског живота, имају топлину непосредног посматрача и показују срећу и лепоту мирног живота. Целокупна галерија његових слика могла би се назвати: српски народ у рату и миру“.
На крају написа аутор наглашава да ових неколико редова о сликару Миловановићу објављују „као леп пример схватања свога позива једног човека, уметничке душе, који је дао народу више но многи и који је ближи народу но сви други.“
ПРЕДСЕДНИК АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА „ЗЛАТИБОР“
За петогодишњи поратни ужички период у животу и стваралаштву сликара Михаила Миловановића везана је и једна његова друштвена активност. Наиме, од доласка у Ужице, Михаило је са својом супругом Валом повремено одлазио на Златибор и од његовог првог сусрета са овом предивном планином постао је њен велики заљубљеник.
Не зна се да ли је на својим платнима оставио неки траг о Златибору, али се зна да су Михаило Миловановић и једна група истомишљеника и заљубљеника Златибора, у октобру 1921. године, основали Акционарско друштво „Златибор“ , са седиштем у Ужицу, са циљем да граде климатско лечилиште, оснују сточарски завод и почну експлоатацију шума на Златибору.
О оснивању ужичког Акционарског друштва „Златибор“ налазимо податке у књизи Милисава Р. Ђенића „Златибор у прошлости”, затим у публикацији групе аутора „Ужице, настанак и развој“, коју је издао ужички Народни музеј, и у другој књизи „Историја Ужица“ (поглавље о привредном развоју – аутори Александар Спасојевић и Миодраг Глушчевић). Међутим, у ни једној од ових књига нема ни помена да је један од оснивача и акционара био и сликар Михаило Миловановић, који је био и први председник Управног одбора Акционарског друштва „Златибор”. Једино у споменици Удружења Ужичана из Београда „Ој, Ужице…“, у поглављу посвећеном стогодишњици туризма на Златибору – „Планина лепоте и здравља“, публициста Јеленко Бучевац је написао да је „оснивач и први председник Управног одбора А. Д. „Златибор“ био Михаило Миловановић, познат као славни ратник – солунац, ужички и српски сликар, срцем и разумом за лепоту и просперитет Златибора“.
Опчињен лепотом Златибора и незадовољан што се не поклања довољна пажња његовом развоју, Михаило Миловановић је 1925 године, „поводом посете Ужицу о Преображењу представника Удружења Ужичана у Београду, на челу с председником Миланом Јечменицом, штампао брошуру „Један апел члановима Удружења Ужичана у Београду и њиховим пријатељима“. У овом „Апелу…“, са којим је тада, као председник Управног одбора Акционарског друштва „Златибор“, упознао чланове Удружења Ужичана, сликар Миловановић визионарски указује на поједине правце развоја Златибора.
У овој занимљивој брошури, од петнаест страница, која је штампана у Штампарији и књиговезници Љубомира М. Романовића у Ужицу, сликар Миловановић апелује на чланове Удружења Ужичана да помогну у подизању и даљем развоју Златибора који, према њему, представља велику шансу за укупан развој ужичког краја.
„Да Ужичка област нема услова за какво велико ни економско ни индустријско развијање позната је ствар. Како се могу у једном брдовитом и каменовитом крају обраслом закржљалим и дегенерисаним шумарцима очекивати какви већи успеси у привреди и економији? Овом сиромашном крају треба доиста свим силама помагати да му се културним и рационалнијим начином обраде земље, гајењем стоке и подизањем шуме и воћарства надокнаде недостатци природе и омогућити бар колико толико сношљивији живот наших голих и гладних земљака у Ужичкој области. Треба разуме се помагати и нашу младу индустрију. Треба учинити све што се може на њеном јачању, али има ли за то могућности један сиромашан крај који нема скоро никаквих сировина?
…Али ја сада прелазим преко свега тога и користим овај свечани тренутак, драги моји земљаци, да се окренем на једно наше огромно природно богатство и благо каквих је данас мало у свијету, али које бедно тавори потпуно остављено и неискоришћено, и да са Вама заједно упрем свој удивљени поглед у алем камен наше не само Ужичке области но и ове простране домовине у наш величанствени мирисни Златибор, – истакао је сликар Михаило Миловановић на састанку са представницима Удружења Ужичана из Београда и наставио. – Златибор је, браћо моја, понос наш и наше уздање. На Златибору лежи будућност и слава и материјална снага наше Ужичке области. Јер, Златибору је божанствени геније природе дао, у једном заносном сну, све чари раскоша и љепоте. Таласасте висоравни оивичене величанственим планинама мирисног четинара и заносне флоре, уздижу се поносно и азурно плаветно небо каквог нема лепшег нигде над копном земље…“
Критикујући рад једне групе људи из Окружног одбора, који „незнајући ништа боље, бедно мрцваре издајући га сваке године путем добоша под закуп за пашу”, од чега корист има само неколико ужичких сточарских трговаца, Миловановић даље каже:
„Али он (Златибор) мора постати не само славан и користан већ и драгоцен, не само код нас и за нас, но и ширином свих културних народа, јер он то с правом заслужује. А он ће то и постати, постаће силом своје неоцењиве вредности и лепоте, силом свог природног богатства за једно светско лечилиште, које ће моћи не само са успехом конкурисати, но по својим извесним преимућствима и превазићи многа европска лечилишта растурена по висоравнима Карпата, Алпа, Пиринеја.
Време иде, зри и рађа а прогрес развија и спроводи нове тековине људског духа и вредних руку по законима неких виших сила – писао је и говорио Михаило Миловановић. – На нашем Златибору заблистаће величанствена лечилишта, каквих је данас мало у свету, и најнапреднији пчеларници и млекарници, каквих данас има само по падинама швајцарских Алпа и култивисаним пределима напредне Холандије. Многе десетине хиљада посетилаца из свих делова наше домовине и из целога културног света хрлиће по савршено уређеним комуникацијама кроз наше Ужице и преко ових наших романтичних брда и планина мирисном Златибору, да тамо нађу окрепљења и опорављења, и естетске насладе и духовне инспирације у чарима божанствене природе и валичанственим творевинама људских руку и духа…“
Говорећи о раду Акционарског друштва „Златибор“, чији је председник, Михаило Миловановић је тада истакао:
„Још пре неколико година састало се је у Ужицу неколико вредних и предузимљивих људи, са почив. Петром Ћеловићем, на челу овим на жалост и сувише рано преминулим организатором, и започели решавање златиборског проблема. Али, на жалост, средства су била и сувише слаба а велика прегнућа траже велике жртве. Основано је А. Д. „Златибор“ са задатком: куповина једног већег комплекса земљишта на Златибору на коме би се имало подићи: једно модерно лечилиште, млекарник, пчеларник и направити стругара, са основним капиталом од 1 милиона динара. Из овога новца купљена је чувена Рибница на Златибору, земљиште од близу 700 хектара простора. Рибница је у ствари данас срце Златибора: дивне таласасте висоравни, које су добрим делом покривене младом боровом шумом… Рибница је у ствари онај чаробни кутак ради кога ће Златибор некад добити свој светски глас. Учињене су даље извесне припреме за подизање лечилишта: подигнуто је десетак дрвених зграда (примитивнијег облика) које данас могу примити до стотине посетилаца, и подигнута је стругара са најмодернијом турбином и осталом машинеријом… Са овим је исцрпљен цео капитал друштвени од 1 милиона и учињена чак и извесна задужења. Овогодишња скупштина акционара донела је одлуку да се друштвени капитал подигне на два милиона динара. Управа је отворила недавно упис акције са којим се доста тешко напредује…
На крају свог излагања о развоју Златибора, сликар Михаило Миловановић, председник Управног одбора Акционарског друштва „Златибор“ упутио је апел земљацима из Београда да помогну ову акцију.
Већ наредне године председник Управног одбора Акционарског друштва „Златибор“ у Ужицу, академски сликар Михаило Миловановић, напустио је Ужице и због посла привремено се преселио у Младеновац. Десетак година касније, односно 1934. године, Акционарско друштво „Златибор“ је запало у финансијске тешкоће, у дугове, па је престало с радом. Међутим, визионарске идеје сликара Миловановића из далеке 1925. године нису биле утопистичке кад је у питању развој планине Златибор, који је последњих деценија овог века доживео свој потпуни процват и годинама је најпосећенији планински туристички центар у Југославији.
