СПОМЕНИК ПАЛИМ РАТНИЦИМА МЛАДЕНОВЦА 1912-1918.
Већ је наступила осма деценија како у центру града, где је некада била житна пијаца, на самој доњој ивици парка, а на раскрсници главних младеновачких улица Краља Петра Првог и Јанка Катића, гордо стоји монументални споменик од белог венчачког мермера, подигнут у славу палих ратника Младеновца у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године.
Овај споменик постао је препознатљив знак Младеновца, чији су се житељи међу првима у Србији на овако достојан начин одужили својим палим јунацима.
Иницијативу за подизање споменика покренули су преживели ратници Младеновца а општинска власт прихватила, па је почетком 1926.године формиран Одбор за подизање споменика, чији је председник био учитељ и ратник Никола Лазаревић, резервни потпуковник. Средства за подизање споменика углавном су обезбеђена од добровољних прилога грађана који су здушно подржали ову племениту акцију.
Када се на седници Одбора за подизање споменика разговарало коме поверити овај посао, без двоумљења је избор пао на Михаила Миловановића, академског сликара и вајара, и ратника, који се већ доказао израдом спомен-плоча у ужичком крају и споменика игуману манастира Раче Хаџи Мелентију. У име младеновачке Општине уговор са Михаилом Миловановићем потписао је председник Радован Милетић. Тада је са представницима општинске власти и Црквене општине постигнут и договор да по завршетку споменика Миловановић уради иконостас са иконама и унутрашњу декорацију у њиховој цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице.”
С обзиром да се радило о два заиста веома велика и значајна посла, која су захтевала свакодневни рад и присуство уметника, Михаило Миловановић је попут савремених номада, напустио Ужице и са породицом – супругом Валом, шестогодишњом кћерком Маром и синчићем Момчилом, који је тек био напунио годину и по дана, преселио у Младеновац, у коме ће остати три године, до септембра 1929.
Током летњег школског распуста с Михаилом је радио и његов сестрић Бранко Ковачевић, ученик Ужичке гимназије, а у раду му је помагао и његов синовац из села Милорад Миловановић. Сећајући се тих дана од пре седам деценија, осамдесет седмогодишњи Бранко Ковачевић, академски сликар и професор у пензији, каже:
– Помагао сам ујаку Михаилу на изради споменика палим ратницима Младеновца, а касније и на изради црквеног иконостаса и икона. Тако сам ја у Младеновцу истовремено учио и каменорезачки занат, и вајарство и сликарство, што ми је много значило у мом каснијем школовању. Иначе, прве године, док је ујак радио споменик, становали смо у хотелу „Селтерс“ код Младеновца, а по завршетку споменика преселили смо се у близину цркве, у кућу свештеника Арсића…
Од првог дана, када су са Венчаца довучени велики блокови белог мермера, од којих је Михаило почео да обликује споменик по свом нацрту, па до његовог завршетка, стално је био под „надзором“ знатижељних очију. Свакодневно су се сакупљали грађани, општински челници, на челу с председником Милетићем, срески начелник, сељаци који су долазили послом у Општину или на пијацу, преживели солунци из варошице и околине, и гледали како ради Михаило, како напредују радови. По изразима њихових лица и великој заинтересованости, Миловановић је схватио да им је заиста много стало до овог споменика,па је дао све од себе да споменик буде достојан палих хероја овог дела Шумадије, који су проносили славу српског војника и српског оружја.
После петомесечног свакодневног рада споменик је био завршен на опште задовољство и уметника, и чланова Одбора за подизање споменика, општинске власти и грађана Младеновца и околине. Споменик је висок око шест метара и састоји се из високог постамента и фигуре коју носи. Постамент садржи три сегмента. У првој зони је кружни, геометријски мотив, који подсећа на шаре шумадијској ћилима, а на другом делу, између два декоративна ступца, уклесани су стихови чији је аутор Михаило Миловановић. Ево тих Миловановићевих стихова:
У камену камени витеже,
Насред млада Мпаденонца града.
Гордо хрли небу у висине
Гордо хрли те се с небом грли
Као симбол патње и победе
И напајај кроз дуга столећа
Духом вере, братства и јединсва
И љубављу снагом и лепотом
Снагом расе а лепотом духа,
Кршну децу, кршне Шумадије!
У трећем делу, на предњој страни споменика, налази се грб Краљевине Србије – двоглави бели орао са круном, са уклесаним годинама 1912-1918. око српског грба и натписом: ЗА СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ НА ПОНОС И СЛАВУ.
На бочним странама споменика су спомен-плоче са именима палих Младеновчана у балканским рато- вима и у Првом светском рату.
Са друге стране (полеђине) постамента, Миловановић је урадио велики барељеф на коме је, на изванредан начин, приказао артиљерце у дејству, што је типична композиција за Миловановића, где се пред очима команданта у првом плану, у декоративном лисном оквиру, одвија епизода из војничког живота – артиљерци убацују муницију у топ.
На високом постаменту је фигура српског војника, са пуном ратном спремом, који испред себе држи пушку, кундаком ослоњену на тло и поносито гледа шумадијски предео испред себе. Као модел за лик ратника, уметнику Миловановићу је послужио Петар Кузмановић, звани Пера буква, пекарски радник из Младеновца, који се у то време затекао на редовном одсуству са одслужења кадровског рока. Његов отац Томислав био је тада кмет и општински благајник. Локални фотограф снимио је војника Петра Кузмановића у више поза, па је Миловановића одабрао најбољу и по њој клесао његов лик у белом венчачаком мермеру, мада је тада и војник Кузмановић – Пера буква, док је био на одуству, извесно време позирао уметнику.
Камени плато око споменика, који чини његову целину и на који се, с једне и с друге стране, долази преко два степеника, има шест мермерних стубова са крстом и оцилима, на којима је исклесан српски шлем. По три стуба су спојена ланцима од повезаних алки, које симболишу број погинулих Младеновчана у ратовима 1912-1918.
Свечано откривање споменика заказано је за 24. октобар 1926. године. У београдским листовима „Политика“ и „Правда“ најављено је „откривање споменика палим јунацима из Младеновца”. У „Правди“ се напомиње да је Одбор за подизање споменика одредио једну депутацију, која ће отићи у Тополу да позове Краља, јер се „целокупно грађанство нада да ће Краљ, по могућности, лично посетити свечаност“.
На величанствену прославу, 24. октобра 1926. године, у Младеновац се слила скоро цела Шумадија. Долазило је и старо и младо, из бројних шумадијских села и вароши, а било је и доста Шумадинаца који су дошли из Београда и других места Србије у којима су живели. Био је то и незабораван дан за Михаила Миловановића.
Поред бројних званица, међу којима су били, у име владе Миша Трифуновић, генерал Душан Матић, неколико народних посланика, велики пријатељ српског народа Швајцарац др Арчибалд Рајс, затим представници Народне одбране, удружења инвалида, добровољаца и ратника, Црвеног крста и других удружења… Свечаност су својим присуством увеличали и српски патријарх Његова Светост Димитрије и краљ Александар Први Карађорђевић са краљицом Маријом, који су тог преподнева дошли аутомобилом из Тополе, у пратњи маршала Двора Јеша Дамњановића.
После опела и освећења, споменик је открио председник Одбора за подизање споменика, учитељ и резервни потпуковник Никола Лазаревић који је, уз неколико патриотских речи предао споменик на чување Радовану Милетићу, председнику младеновачке општине.
Први венац на споменик положио је врховни командант. На венцу је писало: „Својим ратним друговима Александар I“.
„Док су представници Општине и разних удружења полагали венце, Краљ је разговарао са г. Михајлом Миловановићем, академским сликарем и вајаром, који је израдио споменик и изјавио му своје допадање.“
Свечаност је завршена, како су забележиле новине, наступом Певачког друштва „Војвода Јанко Катић” и наступом Михаила Миловановића, који је уз гусле отпевао неколико патриотских песама, а Миловановићеве стихове, уклесане на споменику, рецитовао је Миладин Арсић, тада ученик, а касније угледни професор српског језика и директор Гимназије у Младеновцу.
За госте из Београда и представнике локалне власти организован је банкет, на коме је био и Михаило Миловановић. На банкету су, како је остало забележено, говорили младеновачки поп Милан Арсић, др Арчибалд Рајс, генерал Душан Пешић, затим Сава Мрцајловић, Павле Карарадовановић и београдски штампар Милан Цветановић Циле.
Споменик палим ратницима Младеновца без сумње је најбоље вајарско дело Михаила Миловановића и може се с правом убројити међу најбоља спомен-обележја у Србији, која су подигнута у славу палих ратника у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. Младеновцу и његовим грађанима само може да служи на част и понос, јер многе вароши и градови Србије ни после осам деценија нису се на овакав достојан начин одужили својим палим ратницима за слободу.
ИЗРАДА МЕРМЕРНОГ ИКОНОСТАСА У МЛАДЕНОВАЧКОЈ ЦРКВИ
Непосредно по откривању споменика палим ратницима, а према раније постигнутом споразуму са челницима Општине и Црквеног одбора, сликар и вајар Михаило Миловановић започео је радове на изради мермерног иконостаса, великих димензија, у цркви Успења Пресвете Богородице у Младеновцу. Пре почетка радова, који ће трајати две и по године, Миловановић се са породицом преселио из бањског хотела „Селтерс” у црквену кућу у непосредној близини цркве. У овој кући Миловановић је једну од просторија претворио у свој атеље, јер и током свог трогодишњег боравка у Младеновцу повремено је и сликао.
Изградња младеновачке цркве започета је 1908. а завршена уочи балканских ратова, 1911. године. Спада међу најлепше православне храмове у Србији, која је изграђена у српско-моравском стилу, а по плану и пројекту архитекте Гргура Миловановића. Њен модел својевремено је био изложен на изложби у Лондону, где је изазвао велико интересовање и дивљење.
Црква је имала дрвени иконостас и није била освећена,јер су убрзо дошли балкански ратови, а потом и Први светски рат. Као и многе друге значајније установе, и ова црква је за време рата претрпела велике штете и скрнављена. Аустријанци су упропастили један део цркве. а нарочито певницу. Током рата окупатор је младеновачку цркву употребљавао као затвор за заробљенике. Због свега тога, и када су се обезбедили неопходно материјални услови, ангажован је сликар и вајар Михаило Миловановић да уради мермерни иконостас са иконама и унутрашњу декорацију цркве. У овим пословима повремено му је помагао и сестрић Бранко Ковачевић.
Од белог венчачког мермера Миловановић је исклесао изванредно складан, декоративни иконостас великих димензија. Стубови су украшени вертикалним канелурама и спирално обавијеним позлаћеним тракама. Мотиви орнамената на дуборезу иконостаса, као и на зидним сликама инспирисани су иницијалима и украсима старих српских рукописа. У већини православних храмова иконостаси су углавном дрвени, а овакви слични мермерни иконостаси налазе се у ваљевској цркви Покрова Пресвете Богородице, у цркви Александра Невског у Београду, у цркви Светог Вазнесења Господњег-Спасовдана у Чуругу…
На младеновачком иконостасу, који захвата површину од око педесет квадратних метара и делује величанствено, налази се десет икона, рађених на платну, од којих се издвајају Рођење и Преображење и царске двери са Благовестима. Све иконе завређују посебну пажњу, од Светог Јована Крститеља, Христа, Богородице са Христом, Успенија Богородице, Рођења Христовог, Крштења Христовог, Вазнесења… до Тајне вечере. Посебна занимљивост везана је за престону икону Богородице са Христом ког држи на коленима, јер ју је Михаило Миловановић урадио по портретима своје супруге Вале и сина Момчила. Гледано у целини, иконе на иконостасу су уједначеног квалитета. Иконостас младеновачке цркве заузима значајно место у сликарству и вајарству Михаила Миловановића.
„Зидно сликарство рађено је у ведром, живом, светлом колориту. Плава основа зидова и бели мермерни иконостас чине основне тонове декорације цркве. У избегавању сувишних детаља и свежим, пастелним тоновима, наслућује се благо удаљавање од академских постулара. У калоти куполе ефектно је приказан лик Пантократора уздигнутих руку, окружен серафимима а у прстену око калоте је успело решена композиција Беседа на Гори“.
Лица и фигуре светаца са младеновачког иконостаса. како их је насликао Михаило Миловановић, одишу миром, духовношћу, складом форме – једном речју иконе су осликане истанчаним осећањем за лепо, у правом смислу – православне. А то је: радост, чистота и лакоћа, снага и молитва, приближавање лепоти и савршенству Господа нашег. Миловановић нам је оставио иконе на иконостасу које су уствари спој и занатских, и ликовних, и теолошких знања и духовног стања.
На пространом пољу изнад галерије – хора, на простору од око двадесетак квадрата, као што је радио на зиду манастира Рача и на Белој цркви у Карану, али знатно мањих димензија, урађена је алегоријска слика победе добра над злом: краљ Александар Први Карађорђевић на белом коњу копљем убија двоглаву црно-жуту аждају усред поља прекривеног изгинулим војници- ма.
Годинама је ова велика композиција над хором, која опомиње на огромне жртве које је Србија дала у ратовима 1912-1918., привлачила пажњу верника. Кажемо привлачила, јер је и она доживела судбину истих слика-фресака у манастиру Рача и Белој цркви у Карану. На жалост, ни у калоти куполе више се не види Пантократор уздигнутих руку, нити серафими који су га окруживали, нити пак композиција Беседе на Гори, јер је због прокишњавања крова цркве, све то отишло у неповрат – пропало.
У београдском дневном листу „Време“, на неколико дана пре свечаног освећења младеновачке цркве, објављен је подужи чланак, са фотографијом уметника Михаила Миловановића. У чланку са наднасловом „Кроз Шумадију“, насловом „Иконостас младеновачке цркве“ и поднасловом „Још један успели рад сликара г. Михајла Миловановића“, аутор М. Бобић даје приказ рада на иконостасу младеновачке цркве, али и опширан приказ укупног рада Михаила Миловановића кроз разговор са њим, његова начела, тежње, али и сам опис и карактерне црте овог необичног и занимњивог уметника.
Освећење цркве Успење Богородице у Младеновцу извршио је на Велику Госпојину, 28. августа 1929. године, српски патријарх Димитрије уз највише црквене великодостојнике, у присуству огромног броја грађана не само из Младеновца већ и из других места Шумадије. Свечаност је завршена великим народним весељем, а уз гусле је певао уметник Михаило Миловановић.
Радови на изради споменика и иконостаса младеновачке цркве представљају висок домет уметниковог стваралачког рада, пре повратка свом завичају у септембру 1929. године.
За Младеновац је везан један лични узбудљив доживљај Михаила Миловановића. Деветог августа од свог великог пријатеља др Арчибалда Рајса добио је писмо којим му захваљује за поклон који му је Михаило послао. Ради се о портрету војводе Живојина Мишића кога су обојица необично волели и ценили. „Политика“ и „Време“, 10. августа 1929. године. објављују у целини ово писмо:
Последње писмо др Рајса, Младеновац 9. августа
Сликар г. Михајло Миловановић који од дужег времена у Шумадији припрема за изложбу свој опсежни циклус „Српски народ у рату и миру“ поводом једне слике војводе Мишића, коју је ових дана поклонио покојном др Рајсу, а кога су и он и др Рајс нарочито волели и високо ценили, добио је јутрос у Младеновцу ово писмо које је др Рајс написао јуче пред саму своју смрт.
Писмо гласи:
„Драги мој ратни друже,
Јуче сам примио вашу пошиљку. Дивна је. И ви ми не бисте могли ничим учинити веће задовољство. То је збиља „наш“ војвода. И збиља атмосфера из јесени 1916 на Чукама кад су наши војници грунули ка Битољу. Ваш лепи портрет имаће почасно место у мојој сељачкој кући. Драги мој друже, ја сам много дирнут вашим лепим гестом. Као што рекох не бисте ми могли ничим учинити веће задовољство. Надам се да ћете кад будете долазили у Београд свратити у моју кућу да видите војводу и да поред чашице ракије евоцирамо заједно наше успомене из оног времена тако далеког, а које је ипак увек тако близу нама, и у коме смо много патили, али се и много заједнички надали.
Још једном, драги друже, искрено хвала и верујте осећајима правог пријатељства вашег старог
8.августа 1929.
Р. А. РАЈСА“
Београд
Београд и Србија достојно су се опростили од др Арчибалда Рајса. Сахрани је присуствовао велики број грађана, не само из Београда већ и из многих места Србије. Међу онима који су великог пријатеља српског народа испратили до његове вечне куће био је и његов ратни друг и велики пријатељ академски сликар Михаило Миловановић.
ПОНУДА ЗА УНУТРАШЊУ ДЕКОРАЦИЈУ ЦРКВЕ У ЧУРУГУ
По оној народној – добар глас далеко се чује – успех који је постигао Михаило Миловановић у Младеновцу на изради споменика и иконостаса са иконама, похвалне оцене српског патријарха Димитрија и написи у појединим новинама. заинтересовали су проту Василија Теофановића из Чуруга, који је иначе био велики љубитељ уметности. Он је прво затражио информације од младеновачког проте Милана Арсића о урађеном иконостасу, иконама и унутрашњој декорацији цркве, али и о вајару и сликару Михаилу Миловановићу, који је већ био напустио Младеновац и вратио се у ужички крај, да живи и ради у селу.
Писмо проте Милана Арсића, упућено Михаилу, и преписка која је потом уследила између проте Теофановића из Чуруга и Михаила Миловановића, а која се чува у породици сликаревог сина, даје доста занимљивих података. Из преписке се види да је прота Теофановић понудио Миловановићу велики посао у чурушкој цркви Светог вазнесења Господњег у којој је, под надзором београдског архитекте Михајла Валтровића, мермерни иконостас са 18 икона урадио један од највећих српских сликара Ћорђе Крстић.
Занимљиво је напоменути да бачко село Чуруг има једну од највећих цркава на Балкану, а у њој једно од највећих сеоских звона у Европи. Чурушка црква има четири звона, од којих једно џиновско, тешко 4.775 килограма. Црква је дугачка 54 метра, широка 15 а висока 17 метара. Централни торањ висок је 54,57 метара и до изградње цркве Светог Марка у Београду ово је био највећи православни храм у земљи.
У писму које је упутио Михаилу Миловановићу, 2.јуна 1930. године, младеновачки прота Милан Арсић, између осталог, наводи да је прота Теофановић из Чуруга дуго гледао иконостас, да је скоро цео сат остао у цркви, да је „иконостас пипо рукама јер је мислио да је имитација мермера, а потом разгледао целу цркву и био сам усхићен, рекавши да ово чудо није нигде видео“.
По повратку из Младеновца, прота Теофановић је упутио писмо сликару Михаилу Миловановићу, обавештавајући га да је у њиховој цркви иконостас ,,од камена белога из Италије“ урађен 1896. године и да су иконе, које је радио Ћорђе Крстић, изванредно уметнички урађене и врло очуване. Такође, прота Теофановић обавештава Миловановића да су они још 1925. године имали „зготовљен план, нацрте и предрачун“ за унутрашњу декорацију цркве и да је тада „од виших црквених власти одобрена свота од 300.000динара“. На крају писма прота из Чуруга пише да они „траже поштеног стручњака“, да имају поверења у Михаила и позива га да дође у Чуруг да би се о свему конкретно договорили.
У свом одговору проти Теофановићу, сликар Миловановић је, између осталог, нагласио да за једног српског уметника „нема веће части него да декорише унутрашњост једног храма у коме се налази иконостас сликан руком Ћорђа Крстића највећег нашег сликара”.
Из преписке се види да је Михаило Миловановић у току лета 1930. године био у Чуругу, водио детаљне разговоре са протом Василијем Теофановићем и члановима Црквеног одбора. Договорили су се да им Михаило пошаље своју понуду, коју би размотрио њихов Цкрвени одбор и донео коначну одлуку.
Враћајући се из Чуруга, Михаило се задржао у Београду где је посетио свог земљака – сликара Бранка Поповића, па је постигнут договор да заједно раде унутрашњу декорацију цркве у Чуругу, а у питању је била декорација на површини од око две хиљаде квадратних метара. Михаило је послао понуду Црквеном одбору у Чуругу, а у писму које је потом послао проти Теофановићу, између осталог, наглашава:
„Како сам отишао из Чуруга непрестано размишљам о томе како би се декорисање Ваше величанствене цркве могло најбоље и најсјајније извести. И што год више размишљам све ме више обузима неко страхопоштовање према том деликатном потхвату и тражи ми неко узбуђење слично узбуђењу честите матере пред порођајем. И поред мога зрелог искуства у послу, и поред мог положеног испита у Младеновцу, ја сам Ваш случај у Чуругу схватио много озбиљније јер је монументалнији и компликованији од младеновачког.
Из понуде коју сам данас упутио Вашем уваженом Црквеном одбору видећете да ја овај посао – ако то буде било Богу угодно – мислим предузети са г. Бранком Поповићем, сликаром, архитектом, уметничким историчарем и професором Универзитета у Београду. Опростите ми – искрено признајем – бојао сам се да га сам преузмем зато што радим и мислим часно и поштено. Волим да се потценим него преценим.
Долазећи све више до убеђења да је овај огроман рад – како га ја мислим извести – везан за велике временске и материјалне жртве (нарочито временске а ми смо сви смртни) те сам с обзиром на све то и потражио сарадништво г. Поповића, које опет, такође тражи велике материјалне накнаде…“
Из писма се види да су Михаило Миловановић и Бранко Поповић дали понуду да предвиђене послове у чурушкој цркви ураде за 350.000динара.
„Ако би моја и г. Поповића понуда била усвојена – пише даље Михаило Миловановић – ја бих у најскоријем времену дошао у Чуруг да се тамо настаним до коначно свршеног посла. Ја бих у почетку у споразуму са Вама и Црквеним одбором учинио претходне припреме шта би смо све требали тамо урадити, а то би после са г. Поповићем детаљно и стручно извео”.
Из последњег писма проте Теофановића. које је сачувано, види се да Црквени одбор није прихватио понуду Миловановића и Поповића, односно да председник Црквеног одбора уопште није ни сазвао седницу на којој би се о понуди расправљало, што је разочарало проту, који се својски залагао да се њихова понуда прихвати. Прота Теофановић обавештава Михаила да је два пута био код њиховог епископа (др Иринеја Ћирића), да му је прочитао понуду, показивао слике и одушевљено говорио о Михаиловом раду у Младеновцу. На све то епископ Ћирић је одговорио проти Теофановићу:
„Мени је врло малена и незнатна свота за тако огроман рад! Ја не познајем Вашега сликара? Одкуда да може један човек и вајар и добар сликар?”
Пише прота Михаилу да је свом епископу „споменуо Микеланђела који је некада постојао, па му се диви васколики свет” и да је епископ, после његовог убеђивања, дао сагласност, али да председник Црквеног одбора, који је „неквалификовани, избачени подбележник“, није хтео да закаже седницу на којој би се разматрала Михаилова и Бранкова понуда. На крају писма, прота Теофановић помиње да је година „страшно рђава“, да су „од 236 јутара добијали годишње 250.000 динара а сада тек 130.000 динара а пореза је остала иста преко 70.000 динара“, али су морали и да 120.000 динара исплате за велико звоно.
..Мене увек одржава нада у животу, па тако у тој својој жалости једино ме теши она да ће се догодине ова криза моћи поправити, те ћемо можда спровести што хтедосмо. Јако сам очајан – пише прота Теофановић на крају свог писма – јер Ваша поштена понуда ми је вазда у глави. Жељно очекујем Вашу децембарску изложбу, те ћу том приликом довести виђеније своје Чуружане у Београд“.
Криза коју је прота Теофановић помињао била је присутна и наредних година, тако да до обнављања контаката између чурушког проте и сликара Михаила Миловановића није ни дошло. У априлу 1941. године, када су мађарски фашисти упали у село Чуруг, прво су убили проту Василија Теофановића.
„МИЛОВАНОВИЋА ВИЛА“ У ТУКУ
После трогодишњег боравка у Младеновцу, који је крунисан његовим изванредним успехом – израдом споменика палим ратницима 1912-1918, а потом иконостаса са иконама и унутрашња декорација цркве, Михаило Миловановић се, у септембру 1929. године, коначно враћа у свој родни крај. Тиме престају и сеобе за његову тада четворочлану породицу, која ће ускоро добити свој стални породични дом.
Од новца зарађеног у Младеновцу, Миловановић је у току 1930. године сазидао велику модерну кућу, са атељеом, на својој очевини у Туку, у засеоку села Губин До, који је после Другог светског рата припојен селу Гостиница. А Гостиницаје била Михаилово родно село јер је рођен у засеоку Горњи Шишићи где је његов отац Танасије био на миразу, у кући своје супруге Николије – Коле. Међутим. као што смо већ раније истакли, Михаило у својим званичним документима и писмима, којима се обраћао пријатељима или одређеним надлештвима, никада није наводио име Гостинице, нити Губиног Дола, већ само Рибашевина, јер су Гостиница и Тук, односно Губин До, били у саставу општине Рибашевина. Само у једном документу – уверењу, које му је 1937. године издала општинска управа у Рибашевини пише да је уверење издато „на молбу г. Михаила Миловановића, акад. сликара из Губиног Дола“. С обзиром да је Тук удаљен око два-три километра од општинског центра Рибашевина, то се у наредних десетак година сликаревог живота засеок Тук поистовећује са Рибашевином, па се тај период у стваралаштву Михаила Миловановића, да не буде забуне, назива – рибашевски период.
Кућа Михаила Миловановића саграђена је са леве стране Гостиничке реке, на брежуљку, са кога, као кула осматрачница, доминира не само у Туку, већ и на том делу Лужничке долине. У њеној непосредној близини, код Зорине кафане, један крај пута Ужице – Каран – Косјерић, одваја се лево за Рибашевину. По неким мишљењима, која су присутна у Лужничкој долини, Миловановићева кућа је грађена у чешком стилу и народ ју је одмах по изградњи назвао „Миловановића вила“. По сведочењу Ћира Васиљевића из Губиног Дола, пројекат за Миловановићеву кућу у Туку урадио је Рус Смирнов, а градња је била поверена неком предузимачу Новаковићу из Заглавка, који је ангажовао зидаре, познате мајсторе „сокољане“ из источне Босне. Миловановић је предузимачу Новаковићу исплатио уговорену суму, али је
овај био принуђен због више непланираних утрошених надница да прода једну своју њиву да би исплатио разлику радницима.
У градњу куће, поред више десетине кубика камена, према казивању Михаиловог синовца Милоја Миловановића из Гостинице. уграђено је близу 100.000 комада цигле. Осамдесетосмогодишњи Божо Пантић из Карана, који се бавио и столарским занатом, сећа се да је са Ћорђем Лазићем из Рибашевине „целе зиме и до лета 1930, године правили тишљерај за „Миловановића вилу“ у Туку. Камен је довожен на воловским колима из мајдана који је био у близини.
„Када је Михаило дошао у село и одлучио да живи у селу и гради кућу у Туку, тада се у разговорима међу нама сељацима највише причало о живописцу Михаилу, сину Тана и Коле, и о његовој жени Чехињи Вали, – сећа се Божо Пантић.
– Иако је Михаило тада био педесетогодишњак, имао је као снег белу косу, а његова жена Вала била је права лепотица, веома добра и племенита жена… Сећам се добро да су тада имали кћерчицу Марушку и сина Момчила. Такође, сећам се да су Михаило и Вала били веома пажљиви не само према мени, већ и према свим осталим мајсторима, радницима простацима и рабаџијама који су с воловима довлачили камен за градњу куће…“
Према сећању Радосава Јанковића из Рибашевине, један део тишљераја за Михаилову кућу радили су и Бошко Лучић и Стаменко Чанчар, али је дошло до извесног неспоразума, јер Михаило није био задовољан њиховим радом.
„Миловановића вила“ у Туку, по оценама најстаријих житеља Рибашевине, Гостинице, Губиног Дола, Трнаве и Карана, била је у оно време најлепша, насавременија и највећа кућа на сеоском подручју ужичког краја. Нова кућа имала је све што је сликару потребно, а пре свега – огроман атеље на спрату, са прозором окренутим северу ради уједначеног светла. О величини овог атељеа најбоље говоре ова два податка: висина зидова износила је пет метара, а прозор атељеа имао је петнаестак квадратних метара (3×5 м). Поред атељеа, у коме су почасно место на зиду добиле гусле и тамбура, у овом уметничком дому, уз нови намештај био је и клавир, који је Вала донела из Прага. У кући су имали и каду за купање, а испред куће, у великом дворишту, био је бунар са моторном пумпом, дубок двадесет и пет метара. Једном речју, „Миловановића вила“ је тридесетих година овог века била једна од ретких кућа у селу, не само у ужичком крају, већ и у Србији, која је имала огроман сликарски атеље и клавир.
Испод Миловановића виле налазила се и једна стара кућица, коју је купио Михаило, а купио је и једну парцелу земље да би се, уз сликарство, бавио и земљорадњом. Поред ове старе кућице, била је и једна нова, мања приземна кућа, са три собе, у којима је живела послуга, а у подруму су чувани пољопривредни производи. Такође, Михаило је саградио и шталу, па је, да би за своју породицу обезбедио млеко, купио једну краву, коју су деца одмах прозвала Јабланка, а за себе је купио коња званог Јабучило. Јахао би га када је ишао у Рибашевину или Каран, али и до Ужица. Годину-две касније по усељењу у кућу (Миловановића вила) Михаило је купио кафану Војина Ђокића у Рибашевини, која је продата због дугова које Ђокић није вратио Хипотекарној банци од које је узео кредит.
Према пронађеним документима у архиви Суда општине Рибашевина, а које др Раде Познановић наводи у хроници „Рибашевина и Губин До“, новац од продаје кафане Ђокића „уплаћен је на рачун Управе фондова, а купац је академски сликар Михаило Миловановић”. То је била она кафана у којој је Михаило као дечак служио и доживео најтеже тренутке у свом животу, што је тада утицало да напусти газду Ђокића и да после са кириџијама побегне у свет – у Ваљево. После тридесет и пет година вратио се у село као академски сликар и саградио себи и породици дом какав би свако пожелео. У кафани коју је купио Михаило, радио је и о кафани бринуо његов брат Здравко Миловановић, солунац, ратни инвалид. Причало се да је ово била једина кафана у ужичком крају на чијим зидовима су, између два светска рата, биле уметничке слике. Били су то портрети Михаилове мајке Николије – Коле и проте Милана Ћурића.
ПРВА НАГРАДА НА КОНКУРСУ БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ
Од повратка из Младеновца у завичај и до завршетка изградње куће, Михаило Миловановић је са својом четворочланом породицом становао у Туку, у пространој кући Миша и Стане Миловановић. У том периоду Миловановић је урадио петнаестак занимљивих анималистичких слика, међу којима је чак пет слика волова. Сачуване су само неке: Вађење камена, Волови вуку камен и Волови на одмору под дрветом. Тада су настале и слике: Козице, Јарац на стени, Шишање оваца и неколико пејзажа, међу којима два зимска.
По усељењу у нову кућу, у којој је имао огроман атеље, Миловановнћ почиње са сликањем великих композиција, са националним темама, које је стално носио у себи.
Да би сачували уметнички документ за млађа поколења на херојску одбрану Београда 1915. године, Општина града Београда је почетком 1932. године расписала југословенски конкурс, а прва награда износила је 10.000 динара. У стручни жири од пет чланова биле су одређене значајне личности: славни академски сликар Урош Предић (председник), изразити представник академског реализма, сликар који је портретисао готово све истакнутије личности из политичког и културног живота у Србији с краја ХIX и прве половине XX века, затим сликар и ликовни критичар Бранко Поповић, професор Београдског универзитета: угледни историчар и енциклопедиста академик Станоје Станојевић, професор Универзитета; министар војске генерал Душан Стефановић и инжењер Милан Нешић, председник Општине града Београда и професор Техничког факултета.
На конкурс Општине града Београда Михаило Миловановић је послао своје најновије дело које је тада завршио – слику великог формата „Ноћна борба на Дунаву“ (1915). Био је то први и једини јавни конкурс на коме је Миловановић учествовао и тријумфовао.
Од већег броја приспелих слика, Стручни жири оценио је да је најбоља слика Михаила Миловановића и његов рад је награђен првом наградом у износу од 10.000 динара. Репродукција слике „Ноћна борба на Дунаву“ (1915) објављена је, уз извештај жирија, у „Општинским новинама“. Слика се потом нашла у сталној поставци Музеја града Београда.
Овај значајан успех на почетку четврте деценије Миловановићевог сликарства забележио је, 12. марта 1932. године, ужички „Народни гласник“. У напису „Леп успех једног нашег земљака уметника“, наводећи имена чланова стручног жирија и услове конкурса, „Народни гласник“ обавештава своје читаоце да је „прва награда додељена академском сликару Михаилу Миловановићу из Рибашевине, чије је дело између свих осталих, која су на конкурс поднесена, оцењено као најбоље“
„После ранијих успеха са својим ратним делима у Министарству војске и морнарице, наш земљак г. Миловановић је и овом приликом потврдио, да му је за ратне слике тешко наћи премца међу свим југословенским уметницима“.
Радећи на слици „Ноћна борба на Дунаву“ (1915), Михаило Миловановић је написао и песму у десетерцу под насловом „Београду”, из које објављујемо поједине делове:
Тешка сила на Дунав се слила
од Карпата, Алпа и са Рајне,
дрхти земља, блистају колајне
силна војска поља преплавила
испод бела града Београда.
Да то нису афричке армаде
којим ће се осветит Картага,
Па Ханибал дроби у комаде
Царство света, да прсне бестрага
и Рим вечни да попане тама.
Све до Вожда бесмртна витеза
што свом роду васкрсе слободу,
многог цара и многог бољара
из Азије или из Европе
ка Теби се управљаху стопе
свак се стара да Те за се хара
Београде, непобедив граде.
Ако васкрс кроз голготу води
спремај жртве своје расе младе,
мајко наша и наш Бели граде.
Кроз крв само стиже се слободи
па нек лије, нек је васкрс прије.
Четир цара, сатанина брата
без скрупула, без срама и стида
подигла се четир Голијата
на једнога нејака Давида.
Нуто стара од беча ћесара
апостолства с двогубим порфиром
црножутим окружен је клиром
ал га старост утопи у крви
и у крви обе круне смрви
на Србију насрнуће први.
Гле Кајзера, крвождена звера
„избраника” да с највишег трона
страхотама засени Нерона,
с Марне, Дњепра, до Дунава плава,
са Вердена до Кајмакчалана
млијона полетеће глава
сваком стопом крв и суза слана
и проклетство на племе Германа.
После стравичне слике борбе. Михаило Миловановић завршава:
Неста снаге да сили одоли,
малаксаше руке у одбране.
И кад муња на орашју плану
те обасја реке и пољану,
све у крви и крвавој пени,
црн Београд црни се на стени,
утонуо у болу дубоку,
са скрханим мачем о бедрима,
са крвавим сузама у оку,
мртву грли децу на недрима,
грли своју, ал и туђу грли
обоје су ту заједно мрли
своју, јер су у одбрани пали,
туђу, што су туђе отимали.
ПЕРИОД ПЛОДНЕ СЛИКАРСКЕ АКТИВНОСТИ
Десетогодишње време, од 1930. године, када је направио кућу са атељеом у Туку, па до Другог светског рата, најплоднији је период Миловановићеве сликарске активности. И поред одређених сликарских утицаја, он је из себе сама извлачио своју уметност и из света који га је окруживао у Лужничкој долини. Његова бројна платна настала у том периоду су у неку руку јединствена и особита аутобиографија његова. Не само уметничка, већ и људска, мисаона, емотивна и креативна.
Његове слике су великих формата, којима на реалистичан начин приказује људе и сцене из свакодневног живота. То су они људи у чијој средини је десетак година живео. Његов сестрић, сликар и професор Бранко Ковачевић каже:
– После завршене Уметничке школе у Београду и запослења као професора у Ужицу, највећи део распуста и слободног времена проводио сам код мога ујака у Рибашевини, односно Туку. Поред великих слика са ратном тематиком, портрети војсковођа и генерала; слика са националном тематиком инспирисаном Косовом – Гуслар, Милош Обилић, слика јаког симболистичког набоја Рат, Адам и Ева, сликаних у атељеу, ујак је волео да крене са мном по Рибашевини и другим селима и да слика пејзаж, често воћке у пуном роду шљива, јабука. крушака, или у бехару. Дешавало се да понекад запази неке занимљиве пејзаже у селу, па их ја нацртам, а ујак потом у атељеу слика бојама. Много је сликао рибашевске сељаке и сељанке при свакодневним радовима: косидбу, ораче, сејаче, праље, али и са домаћим животињама које су биле и хранитељ и „техничка“ снага: Волови, Мужа краве, Шишање оваца, Козице, Јарац на стени. Мој ујак Михаило много је волео село, сељачки народ, а изнад свега свој завичај, своје корене.
На новим сликама везаним за рат и страдање српског народа у ослободилачким ратовима 1912-1918. године, Миловановић је на рат гледао као на универзално зло. Посебно се истичу слике Мачва 1914, Рат, Санитетска комора, Избеглице, Трагови рата… У овом периоду настало је више портрета, од којих наводимо само неке: Есад паша, Кнез Арсен, Наш Велики Краљ Мученик, Млади Краљ, Хабзбуршки Понтије Пилат, али и портрети Генерала Љубомира Марића и учитељице Љубице Чакаревић.
На једном броју слика Миловановић је овековечио поједине народне обичаје из ужичког краја, али ту је и неколико слика Гуслара…
По сећању Добривоја Кузељевића из Губиног Дола, Миловановићу је рамове за слике правио Ћорђе Лазић.
Скоро све Миловановићеве слике, према сведочењу његовог сина Момчила, потписивала је супруга Вала ћирилицом (ретко латиницом) „Мих. Миловановић”, која је после удаје веома брзо научила српски језик.
Према сачуваној архивској документацији, у току 1936. године „Михаило Миловановић, ратни сликар, понудио је Војном музеју у Београду за откуп чак 34 слике за које је навео да је радио по опажањима и скицама на бојишту“. Он је тада поклонио Војном музеју у Београду „две интересантне слике, рађене на Солунском фронту: портрет истакнутог команданта генерала Стевана Бошковића и групни портрет пуковника Крсте Смиљанића, хероја с Кајмакчалана и потпуковника Милутина Недића. На жалост, после Другог светског рата ове поклоњене слике су нестале. Нема података колико је од понуђених слика откупио Војни музеј.
О оцени сликарства Михаила Миловановића наводимо историчара уметности, мр Гордану Лазић која каже:
„Када се изузме период на Минхенској академији, читав Миловановићев опус би се, у највећој мери, могао назвати реалистичким.
Међутим, тај реализам се временом мењао, чак и када је у питању иста или слична тематика. У периоду 1930-1940. године Миловановић такође слика ратне призоре, али у једном потпуно другачијем маниру. Непосредни учесници или описивање догађаја померају се из првог у Други план, тако да размишљања о трагичном бесмислу рата, изражена посебном, драматичном атмосфером, постају примарни доживљај слике. Такав пример даје нарочито слика Рат чији реализам поприма једну нову димензију тежећи универзализацији феномена рата. У овој тачки се Миловановићев реализам можда највише удаљава од илустративности и социјалне програмираности стила и приближава оном што о реализму говори Верешчагин: „Међутим, ја сматрам да приказивање ствари на реалистички начин није довољно да би се неко назвао реалистом… Штавише, тврдим да се у оном случају када постоји само обично приказивање чињеница или догађаја, без икакве идеје, без икаквог уопштавања, могу наћи извесне црте реалистичког извођења али неће бити ни сенке реализма, односно оног осмишљеног реализма у чијој су основи посматрања и чињенице…”
Миловановићев реализам готово увек је „освежен” импресионистичким потезима… Као што се реализам некад више, некад мање, али константно провлачи кроз Миловановићев сликарски опус, такав је случај и са симболизмом… Преплитање овако разнородних праваца као што су реализам, симболизам, чак и експресионизам, чине стваралаштво Михаила Миловановића динамичиим процесом кроз који је уметник и његова уметност доживљавају сталне метаморфозе уз непрестану потрагу заједним одређеним изразом који ће га учинити препознатљивим, а који га неће спутати у једној окошталој, затвореној форми. Он се ни у једном тренутку не сврстава под заставу неког од многобројних „изама у првој половини XX века, већ допушта да његов реализам буде истовремено и „импресионизован” и „експресионизован“ и „симболизован“, у зависности од тога какве преокупације доминирају у решавању конкретног задатка.
