ВЕЛИКИ УСПЕХ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА МИХАИЛА МИЛОВАНОВИЋА „СРБИЈА У РАТУ И МИРУ“ У БЕОГРАДУ 1938. ГОДИНЕ
Још док је био у Ужицу, а потом у Младеновцу, поједине новине су објављивале да Михаило Миловановић припрема свој циклус слика „Србија у рату и миру”. Међутим, требало је да прође десетак година док се та сликарева жеља није остварила. Организатор његове изложбе „Србија у рату и миру“ био је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану, у Београду. Изложба је заказана за 17. април 1938. године. Скоро 120 слика за ову изложбу, које је одабрао Миловановић, превезао је својим камионом Ужичанин Михаило Грбић Калчо.
У позивницама, које су упућене на бројне адресе у Београду, писало је:
„Михаило Миловановић,
академски и ратни сликар има част да Вас позове на отварање своје колективне изложбе сликарских радова са циклусом слика „СРБИЈА У РАТУ И МИРУ“.
Изложбу ће отворити 17. априла 1938. године у 11,30 часова у великој сали Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ Министар војске и морнарице армиски ђенерал г. Љубомир Марић“.
За изложбу је штампан и каталог, а на његовој првој страни је мото сликара дат у стиху:
„Србијо мајко,
Покушах да насликам
Лице твоје и душу твоју…
И занех се у крилу твом
Опијен љубављу,
Засјењен љепотом твојом…”
У листу „Политика“ објављена је подужа најава изложбе под насловом „Колективна изложба слика г. Михаила Миловановића „Србија у рату и миру“ у којој између осталог, пише:
„У великој дворани Павиљона „Цвијета Зузорић“ у недељу, 17 априла у 11.30 часова, биће отворена колективна изложба познатог нашег сликара рата и народног живота г. Михаила Миловановића. То је сликар који је радио у тишини, вредно и са много љубави. Цело његово дело је у знаку верне службе народу, у љубави према отаџбини, коју он гледа кроз призму живота на селу. Миловановић је увек хтео да буде што ближи народу и због тога није хтео да се одвоји од села… Као сви прави уметници и Миловановић је тражио грађу и материјал за уметничко дело само у народу“.
Подсећајући на његово студирање у Минхену и учешће у балканским ратовима и у Првом светском рату, и на велики успех који је после рата постигао на првој изложби ратника сликара у Београду, а потом и на југословенској изложби у Сомбору „када је сликар имао највећи број купаца“, „Политика“ даље наводи:
„Његова колективна изложба богата је и бројем радова и разноликошћу мотива. Ратне слике непосредно виђене и преживљене, портрети војсковођа, радови инспирисани народним животом, дати су с љубављу и искуством једног уметника и ратника. Изложба Михаила Миловановића са прикладним називом „Србија у рату и миру“ пружа одиста многобројне моменте из живота нашег народа у рату и миру. Ове слике пренуће многе посетиоце, и сетити их не само на лепоте наших крајева, него и на ликове наших хероја и на херојске подвиге нашег народа”.
Поред бројних сликаревих пријатеља и чланова Удружења Ужичана, и сликареве породице, отварању изложбе присуствовало је мноштво угледног београдског света и велики број генерала и виших официра, такорећи цео Генералштаб Војске Краљевине Југославије, затим представници Српске православне цркве… „Ретко је која уметничка изложба привукла толико посетилаца као колективна изложба сликарских радова г. Михаила Миловановића, академског и ратног сликара. Пред великим платнима г. Миловановића било је много виших и нижих официра, као и публике из грађанства, која је овом приликом посведочила своју љубав према раду ратног сликара“.
Отварању изложбе присуствовали су: изасланик Њ. В. Краља Петра Другог и Њ. Кр. Вис. Кнеза Намесника Павла коњички бригадни генерал Жарко Мајсторовић, министар војске и морнарице армијски генерал Љубомир Марић. у пратњи свог шефа кабинета пуковника Јевремовића: начелник Главног генералштаба генерал Милутин Недић; први помоћник министра војске и морнарице генерал Стојановић: командант Београда армијски генерал Петар Косић: први ађугант Њ. В. Краља дивизијски генерал Никола Христић; командант Краљеве гарде генерал Александар Станковић; помоћннк командатна ваздухопловства дивизијски генерал Милојко Јанковић; управник Војне академије генерал Владимир Цукавац; командант Дунавске дивизијске области генерал Петар Арачић; управник Војног музеја генерал Вуковић: генерал Милорад Радовић, вишеадмирал Владимир Маријашевић; делегат Министарства просвете Владимир Велмар Јанковић; изасланик Његове Светости Патријарха српског др Гаврила – протојереј Алагић, архимандрит Владимир Рајић…
„МИЛОВАНОВИЋЕВЕ СЛИКЕ ЋЕ УВЕК ИМАТИ ВИСОКУ ИСТОРИЈСКУ, ЕТИЧКУ И ПЕДАГОШКУ ВРЕДНОСТ“
Изложбу је отворио и о делу Михаила Миловановића говорио министар војске, армијски генерал Љубомир Марић, иначе пореклом из ужичког краја (рођен у селу Галовићи код Косјерића) који је, у свом подужем говору, који је штампа сутрадан објавила, између осталог, рекао:
„Са нарочитнм задовољством прихватио сам молбу ратног и народног сликара г. Михаила Миловановића да отворим данас ову његову изложбу и тиме да одам заслужено признање како њему, тако и осталим његовим друтовима, ратним сликарима. Наши сликари, као и све друге професије, у минулом дугом и тешком ратовању, као војни обвезници, подофицири или резервни официри, нештедимице су се залагали и дали своје знатне доприносе не само у пожртвовању и истрајности, но и у примерном јунаштву и обилато проливеној крви… До свршетка евакуације наши сликари су у рату поред редовних дужности у својим јединицама у којима су служили, уколико су стизали, спремали скице, цртеже и прибирали мотиве за своја доцнија уметничка стварања, да бн сачували и потомству предали светле успомене на напоре, жртве н славне подвиге нашег народа и наше војске…”
„После демобилизације већина наших ратних сликара престала је се интересовати за ратно сликарство и упутила правцима, које им је диктовало савремено, модерно схватање уметности. Али један од њих, који се за све време ратовања од 1912. до 1918. никад није одвајао од наше витешке војске, већ је пратио у свим њеним напорима: који је још и за време рата дао лепе прилоге нашем ратном сликарству и успео да изради низ портрета наших тадашњих највиших војних старешина, и који није ни по свршеном рату стао, но је на том пољу продужио рад све до данашњег дана, јесте сликар г. Михаило Миловановић…”
„Сељачки син, гусларског порекла, и сам по традицији изврстан гуслар, он је своју љубав према народу и његовом легендарном јунаштву и према нашој славној народној династији Карађорђевића уздизао до фанатизма. После рата повукао се у своје село да би могао у тишини и у миру реализовати у својим сликама проживљавање рата и утиске који су се у тим знаменитим данима упијали у његову уметничку душу, као сунчана светлост у фотографске плоче, а уз то одајући се и посматрању и сликању живота сељака ратника на самом извору и непосредно“.
На крају генерал Љубомир Марић је нагласио:
„Није моје да се овде упуштам у стручно оцењивање висине и ранга његове уметности као такве. Али као војник по струци могу слободно рећи: његове ратне слике и ако нису својом садржином обухватиле велике битке и бојеве у пространству у коме су се развијали, као и у њиховом компликованом развоју, оне су ипак одлични фрагменти појединих момената, добро виђених и зналачки датих. Његове како ратне слике тако и слике из живота сељака ратника рађене су руком човека, који је дубоко просећао и проживљавао и добро познавао све потребне елементе из области у којој се његов рад обављао. Поред тога, г. Миловановић у свом уметничком стварању није никад излазио из круга свог убеђеног национализма, те ће његове слике, по мом мишљењу, имати увек високу историјску, етичку и педагошку вредност. Он ће остати код нас снажан пример и подстрек млађим генерацијама, које буду имале љубави за ову врсту сликарства, да наше ратно сликарство подигну на ону висину коју је заслужило, и коју увек заслужује наша витешка војска, а на којој се налази ратно сликарство великих просвећених народа на Западу.. “
После говора министра генерала Љубомира Марића, сликару Михаилу Миловановићу је генерал Жарко Мајсторовић честитао у име Њ. В. Краља Петра Другог и Њ. Кр. Вис. Кнеза Намесника Павла и уручио му високо одликовање – Југословенску круну III реда, што су присутни, као знак признања овом најистакнутијем ратном сликару српске војске, поздравили бурним аплаузом. Поред овог високог одликовања, тада урученог, Миловановић је ранијих година одликован орденом Југословенске круне V реда, затим Орденом Светог Саве V реда, орденом Светог Саве IV реда, Медаљом за верност отаџбине 1915, а био је и носилац Албанске споменице.
На изложби „Србија у рату и миру“ Михаило Миловановић је изложио следеће слике:
1. У бури
2. Краљ Петар у рову
3. Митраљези на чукама
4. Пешадијско наступање
5. Требљење вашију
6. Есад паша
7. Војвода Путник и ђен. Павловић
8. Митраљесци у снегу
9. Кнез Арсен
10. Пук. Крста Смиљанић и п. пук. М. Недић
11. Одбрана Београда
12. Рат
13. Санитетска комора
14. Војвода Мишић
15. У логору
16. Тешка операција
17. Пук. Ив. Павловић на Крстацу
18. Победник
19. Избеглице
20. Пешачко наступање
21. Војвода Бојовић
22. Наступање
23. Млади Краљ
24. Милош Обилић
25. У предвечерју
26. После пробоја
27. Гуслар у рату
28. Копање ровова
29. Трагови рата
30. Коњичка патрола
31. Viribus unitis -Мачва 1914.
32. Хабзбуршки Понтије Пилат
33. Наш Велики Краљ Мученик
34. Господари неба
35. Аутопортрет
36. Војничко причешће
37. Војничка слава
38. Другови
39. Наредба
40. Мис Хаверфилд
41. Санитетска служба
42. Гуслар
43. Моба
44. Вршидба
45. Орање
46. Стрижење оваца
47. Воћке
48. Волови
49. Ловац
50. Чешљање вуне
51. Волови
52. У врту
53. Кириџије
54. Бацање камена с рамена
55. Ратна сирочад
56. На гробљу
57. Лоза
58. Под јабуком
59. Кириџије
60. Жетва
61. Ива
62. Предео
63. Жетва
64. На коњу
65. Сеоска кућа
66. Предео
67. Сунце
68. Мужа
69. Перунике
70. Пролеће
71. Предео
72. Под снегом
73. Предео
74. Георгине
75. Косачи
76. У заласку сунца
77. Јарац
78. Мајка и дете
79. Ратно сироче
80. Кровињара
81. Стругање
82. На пазару
83. Предео
84. Цвеће
85. Праље
86. Косци
87. Бреза
88. Жртве зла
89. Сватови
90. Предео
91. Скаути
92. Задушнице
93. Уочи задушница
94. Козе
95. Волови
96. Предео
97. Орање
98. Мртва природа
99. Предео
100. Предео
101. Сеоске куће
102. Предео
103. Кровињара
104. Кула
105. Предео
106. Сејач
107. Предео с Крфа
108. Цвеће
109. Пејзаж
110. Предео
111. Мртва природа
113. Деца
114. Крај ватре
115. Косци на одмору
116. Роде
117. Пољска артиљерија
118. – Сахрањивање
У једном од сачуваних каталога са ове изложбе, исписане су појединачне цене слика, изузев за првих једанаест, од којих је за првих десет наведено да су својина Војног музеја, а једанаеста (Одбрана Београда) својина Општинског музеја. Цене за највећи број слика крећу се од 2.000 до 10.000 динара. затим петнаест слика су од 12.000 до 18.000 динара, а најскупље су биле слике Млади Краљ и После пробоја (по 25.000 динара) и Победник и Гуслар (по 20.000 динара).
На овој изложби у Београду Миловановић се сусрео и са својим старим пријатељима ратним сликарима. Тада се упознао и са својим земљаком, професором Сретеном Марићем (рођен у селу Субјел код Косјерића), који се тих дана затекао у Београду и његовом сестром сликарком Лизом Марић-Крижанић, која је била са супругом Пјером Крижанићем, карикатуристом и новинаром који је писао и уметничке критике. Сликарка Лиза Марић-Крижанић је између два светска рата била један од најатрактивнијих модела за женски портрет београдских и страних сликара и једна од најлепших и најзанимљивијих жена интелектуалног Београда.
У документацији сликаревог сина чува се и писмо генерала Ивана С. Павловића, који обавештава Михаила Миловановића да је спречен да дође на његову изложбу:
„Драги мој г. Миловановићу,
Веома се радујем изложби Ваших цењених радова из рата и мира. Из свег срца Вам желим најлепши успех.
Јако ми је жао, што због слабости не могу присуствовати отварању изложбе, а не знам да ли ћу уопште моћи видети Ваше, тако ми драге радове. Радо бих са Вама и разговарао.
Са искреним и срдачним поздравом Ваш бивши командант у рату ђенерал Ив. С. Павловић”.
Дивизијски генерал Иван С. Павловић није могао доћи на отварање изложбе, али је сликару Михаилу Миловановићу тих дана послао своју књигу „Из наше офанзиве 1914: Бој на Крстацу изнад Пожеге 22. новембра 1914.” У посвети генерал Павловић је написао: „Господину Михаилу Миловановићу за спомен службовања у Ужичкој здруженој бригади и Ужичком одреду 1914. до 1916. године – од ондашњег команданта ђенерала Ивана С. Павловића“.
Међу бројним пријатељима који су Миловановићу честитали добијање одликовања, био је и инспектор Јован А. Пишчевић, шеф Пореске управе у Ужицу, чија је честитка гласила: „Драги Наш Уметниче, срдачно честитам Високо Одликовање орденом Југословенске круне III реда. Желим успех изложбе и Христос Васкрсе”.
Да је изложба слика Михаила Миловановића изазвала велико интересовање Београђана најбоље потврђује ова информација, објављена у „Политици”, 22. априла 1938. године:
„Изложба Слика ратног сликара Михаила Миловановића, која је својим мотивима из тешких и славних времена прошлог рата код публике имала великога успеха, биће отворена и преко Ускршњих празника.
Сви они који нису имали могућности да се до сада упознају с резултатима рада овог народног сликара имаће сада прилике да виде како је један ратник и војни обвезник за цело време рата сликарски доживео те страшне и велике моменте”.
БЕОГРАДСКА ШТАМПА О ИЗЛОЖБИ „СРБИЈА У РАТУ И МИРУ“
Уз опширније извештаје са отварања изложбе у Уметничком Павиљону „Цвијета Зузорић“, београдска штампа је објавила по једну, две или чак и три фотографије. „Време” је у своја два броја, од 18. и 22. априла, писало о изложби слика Михаила Миловановића. Уз текст у броју од 22. априла објављена је репродукција слике „Мотив са села“ (пет девојака у народној ношњи, од којих једна у руци држи хармонику), а у броју од 21. априла 1938. године, објављена је, на пет стубаца, репродукција слике „Моба”, односно „Жетва”, за коју је написано: „Једна од најуспелијих слика са изложбе ратног сликара г. М. Миловановића“.
За изложбу Михаила Миловановића „Србија у рату и миру“, лист „Време“ је писало да је „постигла ванредне успехе” и да је његова изложба „најкарактеристичнија приредба ове врсте у Београду после рата“. У приказу пише и ово:
„Мотиви које овај наш ратни и народни сликар обрађује снажно и импресивно са много уметничког темперамента веома су разноврсни. Ретки су сликари који нам, као г. Миловановић, без тенденције приказују мукотрпни живот нашег сељака који је везан за родну груду иако проводи дане у најнапорнијем раду, ипак све ради са свирком и песмом, што је његова исконска одлика какве можда нема више ниједан сељак у свету. Ове сеоске мотиве г. Миловановић изражава психолошки и реалистички живо и непосредно, јер је и сам рођен сељак а и као уметник живи на селу и бави се земљорадњом.
Не мању пажњу привукле су на овој изложби и његове ратне слике које су несумњиво одличне и у чисто уметничком погледу. Овај уметник, пратећи српску војску у свима њеним надчовечанским напорима које јој је историјска неминовност досудила, преживљавао је са њом све њене најславније и најтрагичније моменте и као обдарени уметник био је највише у могућности да даде најверније и најбоље ратне слике… Изложба је постигла леп успех и у погледу посете, јер је наишла на одличан пријем и велико разумевање код свих посетилаца.
Од одушевљених похвала у штампи, уметничка критика била је уздржанија и истицала пре свега документарни значај ратних слика Михаила Миловановића. Најопширнију и строгу критику у „Политици“ дао је Пјер Крижанић, која у целини гласи:
,,У великој дворани Павиљона на Малом Калемегдану била је у току прошлих десет дана отворена изложба слика ратног сликара Михаила Миловановића. Ти радови који приказују призоре из минулих ратова, стварани су на лицу места и инспирисани више тадашњом те- шком и страшном свакодневницом него чистом уметношћу. Он је у њима дао реалистичке илустрације призора којима је и сам као војни обвезник за цело време рата присуствовао. Преокупиран стварношћу тих времена, он је настојао да забележи оне моменте који су имали више војнички и патриотски значај него да исповеда своја уметничка веровања и решава сликарске проблеме. Његови напори нису ишли за тим да да визију рата као стихију која разара и уништава него да као добар војник и патриота прикаже примере јуначких подвига појединаца са више или мање убедљивим реализмом. У композицији великих маса није се руководио толико захтевима уметничке концепције да нам да синтетичку слику самоуништавања, колико жељан да потоњим поколењима остави што вернији документ појединих детаља тешке и надчовечанске борбе.
Познавајући рат интимно, присуствујући и сам његовим разним перипетијама, он га је приказао кроз операције и покрете појединих јединица, кроз изразе напора и патњи наших сељака ратника често педантним реализмом.
Модерни рат уопште, са средствима подмукле технике, једнообразношћу опреме и монотонијом рововских борби уметнику сликару даје мање инспирације, него стари ратови са видљивијим учешћем живих бића, мање дисциплинованим покретима маса, питорескношћу шарених одора и укрштањем „свијетлог оружја“.
Модерном ратном сликару – пише Пјер Крижанић – остаје да уметнички убедљиво прикаже последице прохујалих окршаја. Такав један призор насликао је Михаило Миловановић, сугестивно и убедљиво у једној слици после једне страшне борбе, у слици ,,После пробоја”. И у осталим радовима као што су „Копање ровова“, „Тешка операција”, „Одбрана Београда“, „У Бури“ има много драматске снаге поред извесних недостатака у цртежу и укочености у покрету војника. Драматичност ситуације настоји да потенцира адекватном сликом пејзажа у коме се то одиграва. Идејно и сликарски најмање су му успеле алегорије.
Уопште узев ратне слике Михаила Миловановића имају више документарно уметнички значај, што је уосталом и била намера самога уметника.
Више сликарског стремљења и поред подвученог фолклористичког момента дају радови Михаила Миловановића у којима приказује народни живот. Међу тим сликама, поред топле љубави за тај живот, има и чистог сликарског надахнућа. Такви су му радови „Орање“, „Сеоска кућа“, „У заласку сунца“, „Кровињара“, „Жетва“.
И поред уметникове жеље да што више да докумената из рата и да по могућству прикаже своје целокупно стварање, сматрамо да је од огромног мноштва слика требало да понешто изостави да би дао што заокругљенију слику своје сликарске личности“.
„НАЈУСПЕЛИЈА СЛИКАРСКА ИЗЛОЖБА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА“ У НОВОМ САДУ
После Београда, и љубитељи ликовне уметности у Новом Саду имали су прилику да од 22. маја до 5. јуна 1938. године, виде изложбу слика Михаила Миловановића. Организатор ове „седме изложбе савремене уметности“ био је Музеј Матице Српске. „Политика” у свом броју од 19. маја најављује изложбу ратног сликара Михаила Миловановићау Новом Саду, истичући да за њу у Новом Саду „влада велико интересовање“. И новосадски лист „Дан“ најављује да ће у Спомен-дому, у недељу, у 11,30 часова, командант Прве армијске области, генерал Милорад Петровић, отворити изложбу слика нашег познатог ратног сликара Михаила Миловановића. У најави се још напомиње:
„Као што смо већ јавили наш познати ратни сликар г. Михаило Миловановић, на молбу једне групе својих новосадских пријатеља, одлучио се да и у Новом Саду изложи своје сликарске радове. Г. Миловановић, који је и сам учесник свих наших ослободилачких ратова, недавно је приредио у Београду, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, а затим и у павиљону Задужбине Николе Спасића на Београдском сајму, своје изложбе које су у престоници имале врло велики успех. Г. Миловановић данас оправдано ужива, по једнодушној оцени уметничке критике, реноме нашег најбољег ратног сликара”.
На крају се истиче да су „цене улазница за изложбу: 5 динара, за ђаке и војнике 1 динар”.
Из ове најаве новосадске изложбе види се да је Миловановић два пута излагао у Београду, у току априла и маја, у Павиљону „Цвијета Зузорић“ и на Београдском сајму. О овој другој изложби нема података у београдској штампи, мада заслужује пажњу да се и овај податак истражи.
Новосадски лист „Дан“, у свом броју од 27. маја 1938. године, доноси подужи чланак о изложби слика из рата и народног живота Михаила Миловановића, са над насловом „Најуспелија сликарска изложба после ослобођења“ Аутор текста Д. В. П. пише:
„Од изложби које смо имали у Новом Саду после ослобођења и уједињења (а било их је много) ниједна нам није била тако блиска и драга као ова г. Михајла Миловановића. Од многих добрих сликара излагача г. Миловановић нас је највише освојио зато, што смо у њему осетили највише нашег расног човека, чија кичица као да нам говори најразумљивијим језиком. Није само ратна слика она која га одаје као правог народног сликара. Његов пејзаж, његове мртве природе, његове жанр слике, све одишу дахом, управо усхићењем и љубављу за приказивањем нашег човека у миру и рату, на раду и у доколици. А редак је сликар, који се труди у толикој мери да се отме од свих утицаја и узора као што се то труди г. Миловановић који тражи увек свој сопствени израз. И баш зато су његови радови тако снажни, импресивни и расно наши, српски“.
У свом одушевљењу аутор текста пореди ратне слике Михаила Миловановића са оним што је дао Стеван Јаковљевић у „Српској трилогији”. У даљем тексту каже и следеће:
„Треба имати много љубави за села и засеоке са трошним кућерцима, љубави за сирочад и напуштене, па да се овако реалистички прикажу, како их то приказује г. Миловановић. Све то спојити са Косовом и легендарним јунацима честитога Кнеза могао је само расан човек, који се напајао на песмама са струна гусала. Тај спој садашњице са прошлошћу чини да се човек осећа на оваквој изложби као да је у једном величанственом националном храму, пуном снажних драмских боја, којима је обојена и наша славна али и мучна историја, пуна гробова и архајски примитивних надгробних споменика, пуна великих жртава до Мученика Краља Александра.
Радови г. Миловановића нам се овде указују као једна заокругљена целина, као један остварен животни програм једног значајног народног уметника: они су јасно компоновани и једноставним, али снажним замасима и тоновима изведени. Ту и тамо се сети човек Штука и Верешчагина када посматра неке од њих, али убрзо увиди да то нису реминисценције, него конгенијалности у изразу. Г. Миловановић не подражава никог, он има свој израз и своје боје и у најкомпликованијим и најтежим проблемима који су му се постављали.
Мали је број српских сликара између два рата, чије су изложбе имале тако велики одјек и велики број посетилаца као што је била Миловановићева изложба „Србија у рату и миру“ у Београду и у Новом Саду.
Војвођани су и овог пута, као што је био случај у Сомбору 1921. године, показали заиста велико интересовање за Миловановићеве слике, што га је посебно одушевљавало. На изложбу у Новом Саду, његов пријатељ прота Василије Теофановић довео је један број својих парохијана из Чуруга. Честитајући Миловановићу на успеху и високом одликовању које му је уручено приликом свечаног отварања изложбе у Београду, прота Теофановић је изразио искрено жаљење што није дошло до реализације декорације у чурушкој цркви, коју је почетком тридесетих година требао да ради Миловановић са својим пријатељем и земљаком Бранком Поповићем.
На изложбама у Београду и Новом Саду Миловановић је продао већи број слика, што скоро није пошло за руком свим сликарима који су у току пролећа 1938. године имали своје изложбе у Београду и у Новом Саду.
Занимљиво је истаћи да Михаило Миловановић није никада имао ни једну изложбу у свом завичају, у Ужицу. Разлози за то су непознати. О томе његов сестрић, академски сликар Бранко Ковачевић каже:
– Био сам на ујаковој изложби „Србија у рату и миру“, која је 1938. године организована у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. То је заиста било фантастично. Такво свечано отварање, толики број најугледнијих званица и љубитеља уметности, остао је сан за већину сликара. Иако је мој ујак Михаило био први школовани академски сликар ужичког краја, никада није имао изложбу у Ужицу.
МИЛОВАНОВИЋ ПРЕДЛАЖЕ МИНИСТАРСТВУ ВОЈСКЕ И ВОЈНОМ МУЗЕЈУ ИЗРАДУ ПАНОРАМСКИХ СЛИКА ВЕЛИКИХ СРПСКИХ БИТАКА
У Војном музеју у Београду, који је указом књаза српског Милана М. Обреновнћа основан 22. августа 1878. године, нова поставка отворена је 1937. године. Највећи део простора био је посвећен династији Карађорђевић, јер је она истовремено била и највећи дародавац.
У јулу 1938. године, после великог успеха који је постигао на изложбама у Београду и Новом Саду, академски сликар Михаило Миловановић разрадио је детаљно своју идеју, зачету још на Солунском фронту, за израду панорамских слика великих битака српске војске у ратовима 1912-1918. Ту своју идеју, са детаљним образложењем, упутио је министру војске и морнарице, армијском генералу Љубомиру Марићу и управнику Војног музеја генералу Вуковићу.
Образлажући свој предлог за израду панорамских слика, Михаило Миловановић истиче:
„У оквиру пројектовања нових грађевина у Горњем граду за Војни музеј требало би предвидети и архитектонски саобразити неколико купола (свега пет) за израду пет великих панорамских слика, које би приказале ове моменте: Кумановску битку, Церску битку, Колубарску битку, Албанску трагедију и Кајмакчалан.
Свака од ових слика захтевала би потпуно засебно оделење чија би унутрашњост имала бити потпуно округла (спољашност би се могла саобразити архитектонским линијама грађевинске групе) и неби имала на свом зиду са стране ни врата ни прозора. Унутрашњост би била осветљена са нарочито конструисаног крова целим кругом зида равномерно и умирено. На средини овог простора била би округла, прописно уздигнута, трибина на коју би се пело уз степенице а на ове би се долазило и одлазило ходником испод зида. Трибина на средини престављала би највишу тачку – замислимо је у овом случају на врху Цера – одакле би гледаоци посматрали битку. На овом округлом зиду била би израђена слика тако да би гледаоц имао пред собом све оно што је могао видети са најпогодније тачке на Церу када се битка водила. На пример: ако би се гледаоц окренуо западу пред њим би се указале у даљини босанске планине и брегови, па Дрина и њена котлина и сви остали предели и положаји испред њега; на југ: Гучево, Борања, Мачков камен, Лозница, Курјачица, Јадар, Љешница, путеви за Ваљево и т.д.; на север: Мачва, Посавина, можда и Шабац у даљини и т.д.; на исток југо исток и северо исток: Медведник и његове падине, Јаутина, Јаребице, Марјановића вис, Симино брдо, Завлака и т.д. На овом терену, који би се имао насликати са самога Цера верно и потпуно тачно, насликале би се трупе наше и аустриске војске у моменту кад се битка водила, односно кад се битка завршавала нашом победом. Распоред трупа на слици имао би се извести према ратним релацијама и објашњењима генералштабних официра које би ови дали извођачима на лицу места.
Полазна тачка слике, односно битке, било би оно место са кога је Врховни заповедник са својим штабом посматрао развој операција и издавао потребна наређења. Десно и лево од ове тачке извршио би се распоред трупа тачно онако и под оним временским и атмосверским приликама како је то све у истини било. Пукови или батаљони пешадије, који су се и на ком месту нарочито истакли, митраљеска оделења, артилерија (пољска, хаубичка), коњичка оделења и т.д. дошли би у слици, према својој важности, у предњи план а јединице као што су: профијант колоне, коморе, санитет и т.д. дошле би у подређенији однос и њену удаљенију перспективу. На слици би морало још бити видно: пожари села, збегови народа, ваздушни напад авијације, распрскавање експлозива, мртваци, рањеници, једном речју на слици.
Све горе наведено имало би се насликати на округлом зиду зграде тако, да слика не би имала ни краја ни почетка као што га нема ни видокруг посматран са једне високе тачке.
Унутрашњост овог простора, односно тло зграде, од трибине, где би се налазила гледалачка публика, до округлог зида, на коме би била израђена слика, имала би бити покривена камењем, земљом и т.д. која би се донела са самог терена где се битка водила. На том тлу имали би се направити оригинални ровови, топовски заклони са стварним топовима, митраљезима; борци начињени и намештени – у разним покретима и положајима – са оружјем и тачно онако како је то било за време борбе, рањени и мртви војници, овде-онде делови војничке опреме, огорели пањеви и згаришта где су ложене ватре итд.
Посматрач са трибине имао би пред собом:
– На тлу оригиналне објекте обазриво распоређене од трибине до округлог зида зграде и
– На округлом зиду насликане у продужењу – у перспективи – онакве објекте какви су на тлу распоређени у својој стварности па даље: масе трупа у покрету, у налету, у окршају и т.д.
Слика на зиду својим предњим планом, где још не долази у обзир дубока перспектива, имала би се саобразити строго: осветлењем, тоном, колоритом, тлу и оним стварним објектима на њему. (То би био један од тежих проблема на овом послу. Од тонске и колористичне повезаности стварних објеката на тлу са оним сликаним на зиду зависио би у многом пуни утисак целог дела).
Оваква унутрашњост зграде без врата и прозора а са оваквом сликом без краја и почетка и са распоредом и прелазом из стварних оојеката на тлу, са сликама на зиду добија се невероватан утисак: да се не гледа слика, но једна стварна, истинска битка на терену.
Оваква једна панорамска творевина привлачила би свакодневно масе гледалаца и поред моралне имала би огромну материјалну корист. Може се очекивати са пуно убеђења да ако би се Министарство Војске и Морнарице одлучило да створи само једну, неби више ни имало потребе да се стара за материјална средства око реализације других. Та би се средства осигурала убрзо приходима од ове прве”.
У свом предлогу Михаило Миловановић наводи и ово:
„Још пре рата, за време мојих сликарских студија у иностранству, имао сам прилику да видим у Прагу Маролдову „Липанску битку и у Минхену радове Рубоа и Коваљског, које су ови уметници изводили по поруџбини руског цара Николе II. Ове огромне ратне слике изазвале су тада у мени велико одушевљење и љубав према ратном сликарству. Доцније, као војни обвезник и ратни сликар Врховне команде, радио сам многобројне студије и стално размишљао о томе како би се после рата, у миру, израдило неколико великих панорамских слика, које неби биле само фрагменти, но опсежне композиције битака које би приказале све главне догађаје из тог нашег дугог и тешког ратовања. Зато сам још на Солунском фронту био упознао са овом идејом тадашњег начелника Врховне команде војводу Мишића и Врховног команданта Њ. Кр. В. регента Александра. Од њих сам оио добио налог да о томе поднесем један опсежан писмен предлог што сам и учинио, у Београду, док се Врх. команда налазила у згради Војне академије. (О овоме био је тада подробно упознат и начелник Топографског одељења В. Команде пуков- ник Ст. Бошковић под чијом је командом била и секција ратних сликара). Али и ако су тада и Њ. К. В. регенет Александар и војвода Мишић били овим веома одушевљени до остварења, нажалост, није могло доћи, јер су сва тадашња расположива материјална средства морала бити употребљена за обнову земље и организацију нове државе“.
На крају свог обимног образложења, у коме је скоро све разрађено у детаље, сликар Михаило Миловановић наглашава:
„Пошто овако једну огромну слику не би никако могло радити једно лице већ једна група од најмање 8-10 уметника (и то који су сродни по начину рада) то би по мом мишљењу Министарство Војске израду ове прве слике требало да повери једној таквој групи уметника-ратника, којој би одговарало на основу већ познатих резултата рада на овом пољу, да под директивом једнога, кога би ови уметници између себе изабрали или кога би предодредило Министарство, изведу овај посао заједнички“.
Овај свој предлог за израду панорамских слика Михаило Миловановић је упутио 14. јула 1938. године. Нема података да ли је министар генерал Љубомир Марић, односно Министарство војске и морнарице, расправљало о овом предлогу и шта је одлучило. Међутим, чињеница је да до реализације израде панорамских слика великих битака српске војске у ослободилачким ратовима 1912-1918. године није никад дошло, мада су се многи веома позитивно изјашњавали о овом предлогу академског сликара Михаила Миловановића.
