име: Михаило
презиме: Михаиловић
име оца: Јеленко
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1893.
година смрти: 1942.
извор података: „Завичајна књига Тимочана и Крајинаца“, Јеврем Дамњановић, Београд 2006.
ОФИЦИР С КАМЕРОМ
Преживео је албанску голготу и пробој Солунског фронта и бомбардовање Београда, a умро је на почетку 2.св. рата не од метка, већ од запаљења плућа. Угасио се живот Михаила Михаиловића, ратника са камером чији су филмови и фотографије, оно што је сачувано, остали као документ о трагедији, али и слави српског народа.
Михаило је рођен у Беогаду 1893. године, а син је Јеленка Михаиловића Тимочанина из Врбице. Док се отац определио за сеизмологију, за изучавање земљотреса, син ће као београдски гимназијалац пожелети да снима филмове. Ту своју жељу ће остварити у суровим ратним условима.
Уствари Михаило је већ био стекао извесно искуство у снимању камером кад је мобилисан у Тимочку дивизију као резервни пешадијски поручник. Тамо му је после извесног времена дата камера Pathe Freres, скојом је на задовољство његове команде, начинио одличне снимке. Када је 26.августа 1916. године генерал Петар Бојовић издао наредбу да се при обавештајном одељењу оперативног дела Врховне команде формира фотографско кинематографска и сликарска служба, Михаило је тамо послат са најбољим препорукама.
Да би се омогућио рад ове три секције, дотадашњи шеф ове фотографске секције Драгиша М.Стојадиновић, иначе командир митраљеског одељења и капетан 13. пешадијског пука Хајдук Вељко, изабран је за члана комисије која је отпутовала у Рим да набави потребан материјал. Са њим је био и сликар Љубиша Валић, који је требао да набави матријал за сликаре и вајаре, али је он одмах по доласку у вечни град дезертирао у Швајцарску.
Капетан Стојадиновић је набавио све што је било потребно за рад и Врховна команда га је поставила за шефа три секције.Том приликом потпоручник Михаило Михаиловић, звани Мика Африка, постављен је за шефа Секције за кинематографска снимања, а још један његов земљак Душан Михаиловић, електричар и механичар из Зајечара, за руковаоца кинопројектором. Секција се сместила у солунски Хотел „Крагујевац“. После краће обуке,у току које су дате инструкције за рад, започела су снимања.
Михаило је највише снимао активности војника Друге армије. Команда је била изузетно задовољна његовим учинком,па је већ 9. децембра 1916. унапређен у чин поручника због „одличног успеха на снимању“ и доброг коришћења филмске траке (од 1540 метара траке, искористио је 1210).
„…на крају ове (1917.год) секција је имала прилично израђеног (снимљеног) материјала за изазивање и копирање, те сам био упућен у Рим да са поручником Миком Михаиловићем изазовем и ископирамо кино–материјал а уједно видимо како изгледају инсталације за израду кино филмова, да би могли такве да израдимо у Солуну“, пише Драгиша Стојадиновић.
У Риму је снимљен материјал развијен у филмској кући „Чинес“ и монтирано је неколико стотина метара траке. Тај филм је затим приказан италијанској публици на пијаци Термини. Михаило је овај боравак у Риму искористио да пажљиво простудира шта је све неопходно за лабораторију, па је купио неопходни материјал и по повратку у Солун начинио лабораторију.
Али судбина није дала дуг живот лабораторији. У Солуну је избио велики пожар баш у делу града где се она налазила. „Ватра је већ на 300 метара од наше куће. Она ће се запалити и српска полиција и војно фото–кино одељење, који ту станују у журби спремају ствари“ записао је Арчибалд Рајс.
Михаило Михаиловић је успео да спаси неке готове филмове пре него што је пожар прогутао лабораторију, а затим је са камером ишао улицама и снимио филм „Пожар у Солуну“. Одмах потом је, у улици Игњатиа, убрзано опремио нову лабораторију за развијање и монтажу филмова.
Кинематографска секција приказивала је своје филмове дуж линије Солунског фронта, а овим представама, поред српских војника, присуствовали су и савезнички официри и војници који су се налазили у близини. За ове филмове и рад Кинематографске секције интересовао се и регент Александар Карађорђевић.
Михаило је снимао српску војску, савезничку војску а из авиона и распред непријатељских трупа. Кад је почео пробој Солунског фронта,са својом малом екипом снимао је напредовање српске војске и савезника, а и ослобођење појединих насеља. Кад су стигли у Београд, Михаило је своју Кименатографску секцију привремено сместио у очеву Сеизмолошку станицу на Ташмајдану. Касније ће Кинематографска секција бити пребачена у зграду Војногеографског института, код геодетског генерала Стевана Бошковића пореклом Зајечарца. На челу секције је и даље остао Михаило,односно унапређен је у шефа Фотографског одсека Врховне команде, пошто је Драгиша Стојадиновић отишао на другу дужност.
Мучко бомбардовање Београда 1941. год од стране Немаца није збунило капетана 1. класе Михаила Михаиловића. Он је одмах послао фотографе да снимају разарање града и жртве, а и сам се прихватио камере. Затим је према војном распореду, отишао са војском до Пала, где га је затекла капитулација. Из Београда је приликом повлачења понет сав фотографски материјал закопан код Уба, одакле је касније извађен и предат Војном музеју у Београду.
По капитулацији, Михаило се вратио у Београд, где га је болест оборила у постељу из које више није устао. Иза њега су остали драгоцени филмови који се чувају у Кинотеци, али су неки уграђени у друге филмове или су их однели у Француску, Енглеску, САД и СССР ради приказивања и никада нису враћени. Међу сачуваним филмовима налазе се поред осталих, „Српске чете“, „Српска војска се искрцава у Солуну“, „Пробој Солунског фронта“, „Бољно поље код Кајмакчалана“, „Заузеће Битоља“ и „Ослобођење Београда“.
Михаило Михаиловић је, као и његов отац Јеленко, био активан члан Удружења Тимочана и Крајинаца у Београду.
