име: Михаило
презиме: Михаиловић
име оца: Стеван
место: Пожега
општина: Пожега
година рођења: 1889.
година смрти: 1970.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Михаиловић С. Михаило, официр – дивизијски генерал (Пожега, 13. I 1889 – Београд, 23. I 1970).
Отац Стеван био је активни официр. Основну школу и шест разреда гимназије завршио у Ваљеву. Потом је завршио Нижу и Вишу школу ВА. Као комита у чину поруч- ника био је у Македонији 1911-1912. године. Затим је био на служби у VII и V пешадијском пуку, добровољачком одреду и граничној трупи до 1914.године.
Учествовао је у Првом светском рату као командир чете и командант батаљона у IV, XXXV и Хи пешадијском пуку. Три пута је рањаван. За храброст на бојном пољу поред Карађорђеве звезде са мачевима IV реда добио је и више других домаћих и страних одликовања.
После Првог светског рата био на служби у МВМ, XXII и XXIII пешадијском пуку. Био је велики жупан Брегалничке области и окружни инспектор Вардарске бановине. Касније радио у ГШ Војске Краљевине Југославије.
Као бригадни генерал био је командант бригаде у Дунавској и Босанској дивизијској области, а затим командант Школе за резервне пешадијске официре. У својству дивизијског генерала руководио је 1940. и 1941. године Јуришном командом (дивизијом) коју је основао и био њен први и последњи командант. У Априлском рату 1941. године заробљен је у Сарајеву и четири године провео у немачком заробљеништву. По ослобођењу вратио се у земљу, где је оглашен за ратног војног инвалида.
Од 1924. године ожењен Анђелијом, кћерком Мије Мартинца, адвоката из Београда.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Михаило је рођен 13. јануара 1889. године у Ужичкој Пожеги. Отац Стеван му је био пешадијски поручник. Основну школу и шест разреда гимназије Михаило је завршио у Ваљеву од 1895. до 1905. године. Године 1905. ступио је у Војну академију и са успехом је завршио и произведен у чин пешадијског потпоручника. Вишу школу Војне академије завршио је такође у Београду од 1922-1924. године. Михаило је редовно унапређиван и 1940. године добио је чин дивизијског ђенерала.
Као пешадијски поручник био је комита 1911. и 1912. године у Македонији. Потом учествује у свим ратовима од 1912-1918. године.
Као потпоручник и поручник Михаило је служио у Седмом и Петом пешадијском пуку, Добровољачком одреду и Граничној трупи све до 1914. године.
Као капетан II и I класе Михаило је био командир чете у Битољском пуку, Добровољачком одреду, Четвртом и Шестом пешадијском пуку. Као мајор је био командант батаљона у IV, ХХХV и ХLI пешадијском пуку. Као мајор и потпуковник био је слушалац на вишој школи Војне академије у Београду од 1922-1924. године. Као потпуковник био је на служби у Министарству војске и морнарице до 1927. годице. Као потпуковник и пуковник био је помоћник команданта ХХI пешадијског пука до 1929. године, а као пуковник је био командант ХХIII пешадијског пука.
Од 1923-1927. године Михаило је вршио дужност великог жупана Брегалничке области и окружног ииспектора Вардарске бановине. Затим је радио у Главном ђенералштабу, а као пешадијски бригадни ђенерал био је командант Пешадијске бригаде у Дунавској и Босанској дивизијској области до 1938. године, а командант школе за резервне пешадијске официре био је од 1938- 1940. године.
Као бригадни и дивизијски ђенерал, Михаило је био командант Јуришне команде (дивизија) од 1940- 1941 . године. Он је био њен оснивач, први и последњи командант.
У априлском рату 1941. године заробљен је у Сарајеву. По ослобођењу од стране британске армије вратно се у отаџбину 1945. године.
У току првог светског рата Михаило је рањен три пута без тежих последица. У току II светског рата оболео је у заробљеништву у Немачкој, па је по повратку у отаџбину оглашен за ратног војног инвалида.
Михаило је поседовао добровољачко уверење Ђ.Д. бр. 36565/930.
За личну храброст на бојном пољу одликован је следећим одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда 1916. године, Белим орлом са мачевима четвртог реда, за заслуге у рату 1917, 1918. и 1919. године, Бели орао са мачевима петог реда, за заслуге у рату од 1914-1915. године, Бели орао два пута, Југословенска круна три пута, Орден ,,Светог Саве”, Медаља за храброст, Медаља за ревносну службу и све споменице од 1912-1918. године.
23. јануара 1970. године умро је Михаило Михаиловић, дивизијски ђенерал у пензији.
