име: Гвозден
презиме: Милановић
име оца: Ј.
место: Багрдан
општина: Јагодина
година рођења: 1887.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Гвозден је написао своју биографију. Она се налази у његовој заоставштини и послата је за ову књигу:
„Ја сам као обвезник друге чете четвртог батаљона петог прекобројног пука ступио у рат 1914. године. Како је непријатељ са много јачим снагама прешао Саву и Дрину, почео је палити наша села, убијати и вешати старце, жене и децу, наш пук добио је налог да крене непријатељу у сусрет на планини Церу. Када смо сазнали и видели каква је зверства непријатељ чинио на нашој територији, сви смо ми војници и официри напрегли своје снаге да заштитимо нашу домовину и наш живаљ, па смо се несебично борили за домовину а никако за одликовање. Борбе су вођене на разним ратиштима често и прса у прса па се многи од нас сећа и паклених борби из којих смо се с муком извлачили. Ја сам више пута контузован, па и данас имам ману јер се тешко присећам прошлости.
У првом налету 1914. године избацили смо непријатеља са наше територије где је имао велике губитке, али се касније припремио, прикупио већу војску и извршио напад на целом фронту. Пред далеко надмоћнијим непријатељем и повољнијим положајем за њега, морали смо да одступамо све док ми нисмо дошли до повољнијих положаја, па смо са Рудника и Колубаре разбили непријатеља и пребацили га преко Саве, Дрине и Дунава, тако да се више није смео усудити да нас сам нападне, већ је касније склопио савез са Немачком и Бугарском да нас са свију страна нападну.
Када је постављено питање да се из сваке јединице предложи најхрабрији за одликовање, цела моја јединица једногласно је изабрала мене као најхрабријег. Говорио сам друговима да има још храбрих другова и да нисам само ја, али су они сви једногласно потврдили да сам најхрабрији.
Што се тиче мојих заслуга зашто сам одликован, сећам се појединих случајева и то:
На Церу са митраљезом
Када смо августа месеца 1914. године били на падинама Цера, пук се зауставио а мој командир Милоје Јелисијевић који је касније био потпуковник наредио ми је да изађем до врха брда и да видим да ли тамо има непријатеља. Кренуо сам одмах, али десно од мене приметих два војника са једним митраљезом. Прикључим се војницима и заједнички смо са извесним растојањем грабили према врху. Када смо били скоро на врх брда, осетих неки шум и приметих два до три непријатељска војника. Како сам ја био најстарији од нас тројице јер сам био каплар рекох друговима да брзо отворимо ватру на непријатеља али најпре само са два-три метка да бисмо установили њихову снагу. Чим смо отворили ватру, појавио се читав вод непријатељских војника па сам командовао – брза паљба. Тада се појавила велика група војника према мојој процени једна чета. Ова два друга предложили су ми да одступимо али ја рекох да то не смемо ни по коју цену учинити већ да се морамо до краја борити. За нас је било врло критично стање јер смо били на отвореном пољу али чим је наш митраљез почео дејство, с десне стране чула се наша јединачна паљба, па је непријатељ, мислећи да је окружен, напустио положај и дао се у панично бекство. Одмах је стигла и моја јединица. Командир ми је честитао на храбрости и продужили смо гоњење. Сутрадан пођох опет у извидницу и видех код једне цркве шест обешених српских војника. Вратио сам се и јавио командиру а он је послао наредника и три војника да ово утврде и да свима објаве каква зверства врши непријатељ.
Прилаз Дрини
Када смо у протеривању непријатеља из наше земље били близу Дрине командант пука пуковник Војислав Николајевић рече: „Војници, ко хоће добровољно да оде до обале Дрине и да види да ли има непријатеља.“ Ја се први јавих а затим се јави још десетак војника из целог пука. Проредили смо се и пузећи дошли до обале Дрине. На босанској страни приметили смо да има велики број непријатељских војника, али срећа је била велика да нас нису приметили, па смо се живи и здрави вратили и рапортирали команданту пука. Упита нас командант да ли смо палили шибице а када смо одговорили да нисмо, онда он рече да су то сигурно били непријатељски војници.
Напад на место звано Шума
У близини Мионице код месета званог Шума, наш пук је извршио напад на непријатеља, а затим се укопао ради евентуалне одбране. Време је било хладно а борба је пламсала целе ноћи. Ујутро пред зору командант запита: „Да ли је мајка родила јунака који би отишао до непријатељског рова и видео има ли непријатеља.“ Одмах сам се јавио а командант упита а зашто увек ти, па затим ми пожели срећан пут и ја одох. Још није било свануло и ја се прикрадем до непријатељских ровова који су били удаљени око 100 метара од наше јединице. Ускочим у ров са бомбом у руци и приметим да нема војника, али да у рову има војничке опреме, ранци, муниција, пушке и два до три изломљена расходована митраљеза. Затим пођох низ ров стотинак метара и угледах плаве војничке униформе и неколико издигнутих руку увис. У овом критичном моменту нисам се збунио, већ знајући нешто од мађарског језика викнем из свег гласа „ђера иде“ што би на српском значило хајде овамо. Први приђоше и сви су били без оружја и ја им наредним да седну. Одмах за њима појави се већа група војника, а ја изађох на ров и с пушком на готовс командовах свима да се прикупе један до другога и да поседају. Када сам видео да нема више непријатељских војника командовах првима да устану и да крену напред и тако сам их отерао до командира. Кад је командир ово видео са својих груди скинуо је орден и ставио га на моје груди. Молио сам да то не чини, јер је то била моја дужност. Када је о овоме био обавештен пук наређено ми је да као спроводник отпратим поред оних које сам ја заробио још 450 војника које су друге јединице заробиле и спроведем у Аранђеловац.
То су моја делимична сећања на ратне дане 1914. године.
Милановић Гвозден, својеручно“
Гвозден Ј. Милановић рођен је 1. јуна 1887. године у Багрдану, бившем Беличком срезу. За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустро-Угарске 1914-1915. године као поднаредник петог прекобројног пука указом ФАО бр. 11102 од 15. јуна 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
