име: Десимир
презиме: Миленовић
име оца: Милан
место: Велико Орашје, рођен у Јелашници код Књажевца
општина: Велика Плана
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Десимир Миленовић, из Великог Орашја, отац ми се звао Милан, мајка Марија. Рођен сам 1896. голине у Јелашници код Књажевца. Отац је био срески економ и дошо у Орашје код Плане кад је мени било пет-шест година, овде се налазио расадник где је сада задруга. Основну школу завршио сам у Орашју, а гимназију учио у Пожаревцу, Ваљеву и Јагодини – како је премештан отац, тако сам се и ја селио из гимназије у гимназију. Матуру положио сам у Јагодини.
СА ЗВЕЗДИЦОМ НА ЕПОЛЕТИ
Почетком јануара месеца 1915. године позвали су ме у војску, одавде из Орашја. Одем у Књажевац, они су ме тамо водили у евиденцији, где сам рођен. Одатле упуте ме у Ђачку чету у Скопље.
Од Књажевца до Скопља путовао сам возом. У Ђачкој чети остао сам око месец дана и разболим се од пегавог тифуса. Лежао сам два месеца у болници у Скопљу, на Идадији, у војној болници. Онда добијем три месеца боловања и дођем кући у Орашје.
Кад је већ наступало лето, вратим се у Скопље. Тамо не затекнем никог од мојег годишта, они су већ отишли на фронт пошто су распоређени по пуковима.
Останем у Скопљу на обуци око месец дана, са једном групом која је имала да дослужи нешто. То је била брзометна обука – два месеца, па распоред, два месеца, па распоред. Произведен сам у чин каплара и упућен, моја група – нас десетак – у Дринску дивизију, у Четврти пук другог позива. Одело и пушку дали ми, и војничко све, добио сам и звездицу на еполети.
Лето прошло и, сећам се, јесен настаје – било је грожђа. Почеле су борбе и отишли смо на фронт у село Забрежје – на самој обали Саве, ту су били ископани ровови. Као каплар одмах сам добио десетину. Посели смо ровове и ту остали, водили борбу са Аустро-Угарима све док нас једнога дана нису засули гранатама из неких тешких топова. Изгинуло је много наших војника. Граната, кад падне, некоме однесе руку, некоме главу, некоме ногу, некога раскомада. Њипи топови били су близу, а од наших топова јави се понеки брђанин или пољски топ. Кад експлодира граната, лети увис све – и земља, и војници. Ми смо на самој обали, нема дрвећа, испред ровова нешто као спруд. Призор је страшан: види се граната ноћу како лети преко неба и затим експлозија раскида ровове и војнике. Кад војници погину од гранате, ту остају, ми немамо кад да сахрањујемо. Забрежје је одмах иза нас и њих су мештани преносили ноћу до села и ту на сеоском гробљу сахрањивали.
Добисмо наређење да се повлачимо према Обреновцу чим падне ноћ. И одатле кад смо кренули, више се нисмо зауставили. Повлачили смо се, али смо кривудали, јер они нас туку и даље неком брзометном артиљеријом. Кад је непријатељ прешао Саву, да бисмо избегли заробљавање кренемо у Крагујевац.
Од Крагујевца ишли смо према Краљеву. Није баш редовно дотурана храна, али ипак снабдевани смо.
У Крагујевцу наши војни магацини били су пуни хране и одеће и обуће, али, на жалост, није нам дато ништа.
Остали смо у Краљеву неколико дана и пошли даље – за Рашку. Па одатле дошли смо у Косовску Митровицу. Али само прођемо поред вароши, без задржавања. Ту смо претекли бежанију, пуни друмови, иду према југу. Знали смо да је и Бугарин већ кренуо на нас. Даље идемо у Пећ. Ту смо били, можда, петнаестак дана. Пуна варош војске. И пре него што смо се упутили преко Чакора, расходована је и закопана артиљерија и комора. Ту су и коњи остављани, јер нису могли да иду даље. За нас је носило храну неколико коња из пуковске коморе, па и њих ту оставише.
ИДЕМО У НЕИЗВЕСНОСТ
Ишло се тешко, идемо узбрдо, узбрдо, једва милимо, јер је снег нападао и већ био дубок. Кад изиђемо на неки врх, ми седнемо на снег и сузуљамо се. Чакор је планина висока, ми прелазимо преко превоја. То је децембар месец, некако пред Божић. Цокуле ми се биле распале већ у Пећи, али успут ми неки од другова даде једне старе цокуле.
Према Подгорици идемо, кроз Рожај прођемо без задржавања.
Дођемо у Подгорицу. Све више смо гладовали, храну нисмо више уопште примали још од Пећи.
Из Подгорице идемо за Скадар.
За мене је то повлачење трајало као вечност – не знам колико дана је трајало, више од месец дана.
Заноћимо онда у неком забрану, наложимо ватру и полежемо око ватре. Устанемо ујутру, продужимо даље. Опет тако. Негде кроз Црну Гору сврате војници по кућама да траже хлеба. Црногорке нас грде:
“Што напуштате богату Србију? Шта да вам ми дамо кад ни ми немамо?”
Повлачимо се организовано, као војска, цео пук, али групица по групица војника заостаје и враћа се натраг.
Војници одлазе у село да траже храну без знања командира. Приметио сам: у мојој десетини деле и последњи комад хлеба.
Кад смо већ излазили из Црне Горе, командант нас построји све, цео пук, командант се звао Војислав Бугарски, пуковник по чину, и каже:
“Војници, браћо! Ми идемо у неизвесност. Ко хоће са мном – идемо даље. Ко неће – остављам му слободу. А знајте“, каже, “да образ човечји прст земље покрива”.
Нико од војника није остао, нити се вратио. Пуковник крене напред, ми за њим, и он је исто пешице ишао.
Баш на Божић дођемо у Скадар. Ту смо први пут после месец дана добили ручак: чорбицу од пасуља – јуре се зрна по њој – и парче проје. Ту чорбу смо посркали, просто попили одједном.
У пољу код Скадра разапнемо шаторе и останемо седам-осам дана. Онда смо кренули – обишли смо Скадарско језеро и ушли у Албанију. Не сећам се места кроз која смо прошли. Ноћивали смо исто у шуми. Гађали су нас Арнаути и дању и ноћу озго из брда, они су у камену, у литицама, горе, високо. Виђали смо мртве успут, али то су били војници из других јединица, које су пре нас прошле. Види се да су неки помрли од глади, а неки да су убијени.
Било је наших који су имали понеки дукат, куповали су. И ја сам отишао у једно село, ту поред пута, и позовем на једној капији. Изиђе неколико забрађених жена. Ја показујем да ми дају нешто за храну. А оне опет показују да им дам оно ћебе којим сам се био огрнуо. Дам ћебе и добијем хлеб – мешано од пшеничног и кукурузног брашна.
Што смо даље ишли, све више смо слабили, све теже смо корачали. Једва се шаптало, не говорило, изгубила се снага.
Изиђемо на обалу мора, прво у Санђован, ту је била наша Врховна команда. Само смо прошли, застајање било само док су нам поделили неки пексимит. Одатле кренули смо даље, ка Драчу. Прво смо дошли у Љеш, и ту је била нека команда. Нисмо се задржавали.
Кад смо стигли у Драч, чека нас једна француска лађа. И укрцали смо се.
У лађи трпезарија лепо постављена, ми у ритама и пуни вашију. Они Французи доносе јело, а један између нас, сећам му се имена, (само је, на жалост, погинуо на фронту, у борби) Спасоје Ракановић или Лакановић, негде од Лознице (дринске), из неког села, војник сав у ритама, рукави покидани до лактова. Французи га питају зашто је такав. (Било је међу нама који смо знали француски језик). Каже:
“Па ето, кад смо пролазили кроз Црну Гору и Албанију па један ме зове на ручак, један на вечеру, па ме вукли, вукли, а ја нећу, и ето тако су ми поцепали рукаве.”
Смеју се Французи кад смо им то превели.
Од Драча увече смо кренули, ноћу путовали и стигли негде у зору на Крф.
Кад смо се искрцали, сачекали нас наши официри и одвели у неке маслињаке, ту су били разапети шатори. Мало смо се одморили па нам донеше јело – пуне мањерке неког густог пиринча са свињетином, лила маст горе. Ко се најео, тај је умро или отишао на острво Видо. Онако ослабљен организам није могао то да савлада. Ја сам појео само парче хлеба, сувог, и то ме спасло.
На Крфу смо боравили у тим маслинама, остали смо, богами, дуго.
И онда смо формирали нове јединице, нове чете, батаљоне, пукове, добили француско оружје и ишли на вежбање. Неколико месеци тако.
Са Крфа смо, опет лађом, упућени у Солун. Сад смо само Четврти пук Дринске дивизије, нема први и други позив, све се помешало.
Исто ноћу путујемо, због торпедовања.
НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Дођемо у Солун. Залогорујемо у солунском пољу, под шаторима.
Ту смо остали све до средине октобра шеснаесте године, па нас упутише на фронт, баш на Кајмакчалан. Камионима нас превозе француски шофери. Пењемо се серпентинама, пут стално иде цик-цак уз планину. Стигнемо прво у једно село које се зове Скочивир, па одатле пешице, под пуном ратном спремом, гурамо уз планину. И дођемо на положај који су према Бугарима запосели и утврдили дринци. Ми, у ствари, долазимо да попунимо Дринску дивизију која је, само пре две недеље, приликом заузећа Кајмакчалана изгубила преко три и по хиљаде војника, заједно с официрима. Говори нам један капетан фронтовац, нама који смо тек стигли, окупио нас у једно камено гротло, заклоњено од граната:
“Дошли сте да се придружите својој браћи на најславнијем и најстрашнијем ратишту целог Солунског фронта, који је дуг шест стотина километара…”
И говори нам како је Кајмакчалан два пута прелазио из руку у руке, како су се водиле борбе прса у прса:
“Гинуло се. Тукли смо се овде и бомбама, и топовима, и митраљезима, и хаубицама. Лешева је било на сваком кораку. Нарочито је било тешко у почетку офанзиве кад је Бугарин био надмоћнији… Дринцима су притекли у помоћ дунавци, а савезничка артиљерија није ни тренутак ућутала.” Онда нам тај капетан показа тамо даље на стрме, камените литице:
“Ту су”, каже, “наши пешаци и артиљерци конопцима и једецима, под кишом куршума, успели да извуку на сам врх Кајмакчалана једну батерију топова. И да непријатеља натерају у бекство и омогуће нашим и француским јединицама да ослободе Битољ. Одавде је синула слобода.”
Води нас капетан даље, ми смо иза прве линије фронта, и дођосмо на једну косу на којој су војничка гробља: неколико стотина крстача овде, стотину тамо, па опет толико мало даље – гробље до гробља, крстаче у редовима, у низовима. Ту застадосмо, сви ћутимо не мичући се. Капетан пређе руком, широким покретом, преко целог простора где су гробља, и гушећи се од истинске туге, говори нам:
“Војници и браћо! Ми не можемо са овог места никада више да одступимо! Никада! Јер не смемо да погазимо хиљаде гробова наше браће…” Капетанове речи мешале су се са недалеком пуцњавом, а наш потпоручник брисао је кришом сузе: њему је на Кајмакчалану у тим борбама погинуо рођени брат.
Кад смо ушли у ровове, на много места по камењу видели смо трагове сасушене људске крви. Кора на дрвећу око ровова била је местимице огуљена и поотпадала од експлозија граната и бомби, а на гранама понегде још су висиле крпе и дроњци од војничке одеће. Испод поизваљиваног дрвећа, у дубоким гротлима, налазили смо комаде од поломљених пушака и оружја, пуно растурене муниције и чаура…
Иначе, наши ровови су у правој линији, удаљени од бугарских негде не више од двеста метара. Између нас и њих била се испречила једна стрма јаруга. Утврђени смо добро и ми и они. На овим косама храстови су огромни, причало се да овде никада пре нас није ступила људска нога. Ровови су били довољно дубоки, једва се из њих гледало напред. Имамо објавнице, земунице и спроводнице – све по војним прописима ископано и уређено.
Јаке су зиме на Кајмакчалану, висина велика. Ватра у рову није смела да се заложи због дима. Направили смо од оног корова и папрати у рову као неко склониште, утуткано мало, да нас не бије небо озго. У земуници по поду ставили смо суву папрат, на томе спавамо, а покривамо се ћебадима.
У пролеће и лето овде је била дивота једна. Пријатна свежина. Планина је то. Вода толико добра, нисам је више у животу пио такву. Ту близу нас Французи направили чесму са неколико цеви.
Французи су добри другови, француски коњички пук је поред нас. Официри су ишли код њих, ми смо их сусретали на стазама кад нешто довозе из позадине.
Ја сам имао вод као наредник, у ратном воду било је тридесетак војника, јер изгинуло је много. Вршим своје војне дужности и пишем писма војницима, то је ишло преко Женеве. Војници су, иначе, могли и међусобно по дивизијама да се дописују. Та писма су отправљена преко Солуна. Ми смо били толико присни, били смо више него браћа. Избрисана је у рову разлика између војника и старешине. Било је и забринутих људи, види се – притисла га нека мука, живот је такав.
Моји војници су били Ужичани, храбри људи. Они су и физички крупни, високи. Природно бистри, разборити. И поштени људи. Лако је било официру да командује таквој војсци.
Од генерала једино се сећам да је Крста Смиљанић долазио код нас, он је био командант армије.
ПОНОВО КУЋИЛИ КУЋУ
Ми нисмо знали кад ће пробој фронта, нама је то саопштено тек када је почела да туче савезничка артиљерија на целом фронту. Колико год је било топова – грмело. Без прекида, један секунд није престајало. То је трајало два дана. После, кад је то престало, ми смо пошли напред. Њини ровови, видели смо тад, то су биле праве тврђаве, али све је сравњено са земљом. Било је мртвих и рањених Бугара. Бежали су главом без осврта. Нисмо их стигли нигде, све до Нагоричана. Ту смо видели огромне гомиле пушака сложених, ту су се предали. Савезници нису дали да се окупира Бугарска. Од Нагоричана, због тога, идемо до Врања. Идемо брзо, напредујемо ми и Французи паралелно – француска коњица и наша пешадија.
Кад дођосмо у Врање, цео град изишао на улице: изнели јело, изнели пиће, ките нас цвећем. Ми пролазимо главном улицом, узбуђење и код нас и код њих. Вичу: “Живела слобода!” Али понека жена је у црнини, уплакана: погинуо јој син или муж. Граја, весеље на улицама. Нашли су се и свирачи: трубе, зурле и бубњеви…
Од Врања ишли смо без задржавања.
Прошли смо кроз Тополу, ноћили негде у аранђеловачкој бањи, и онда окренули за Београд.
У Београду остали смо неко време. Из Београда одемо у Шабац, из Шапца у Ваљево. Тада дође наредба да се сви ђаци и студенти демобилишу и да наставе школовање.
Дођем кући, али нисам наставио школовање, добио сам службу и почнем да радим.
Одликован сам златном Медаљом Обилића за храброст, а чин потпоручника добио по доласку из рата.
Кад сам пошао у рат, у Орашју оставио сам само мајку и најмлађег брата, Душана, а отац је као официр већ био отишао у рат, отишао је и старији брат Радомир. Међутим, они су заробљени и отерани у Мађарску у заробљеништво, у истом логору били. А млађи брат Душан био је дечко и остао са мајком у Орашју. Међутим, кад су наишли Аустријанци, мајка је оставила кућу и почела са најмлађим сином да бежи, због њега и бежала. Али негде испред Крагујевца стигну их, и њега покупе и отерају у Мађарску, иако је тада имао непуних шеснаест година. У ропству учио је од неког Француза француски језик, па му то у животу помогло. Касније завршио је медицину. Мајка, кад се вратила из бежаније, ништа у кући није нашла, празну кућу нашла. Све ствари из куће су однели, наши људи, наши Орашани. Све су однели: ћилиме, постељину, кревете, посуђе… Морали смо поново да кућимо кућу. Мислим да су отац и мајка касније сазнали ко је однео, али о томе нису говорили.
Додатак, на основу информација које нам је доставила праунука Десимирова, Марија Благојевић:
У тексту је направљена грешка код имена његовог најмлађег брата. Он се звао Александар а не Душан. Душан му је био најмлађи од три сина. Такође и име оца није тачно, он се звао Милен а не Милан.
Десимир је преминуо у новембру 1986. године, две недеље пре свог деведесетог рођендана. Од туге за Катарином, својом женом која је преминула непуних годину дана пре њега.
Други светски рат провео је у заробљеништву у Немачкој (заробљенички логор за официре у Osnabrück-Eversheide), заједно са својим братом Александром, српским официром-лекаром који је након заробљеништва живот провео у Швајцарској. Подигао је моју мајку (рођену у октобру 1944) након што му је син Радојица стрељан у новембру 1944. а мајка је оставила и отишла својима у Војводину.
Живот је провео као порески управник у Великом Орашју и Великој Плани. Изгубио је још једног сина за живота, Душана. Надживео га је син Михајло или Михаило који је преминуо неколико година касније.
Живи су му још унука Љиљана (моја мајка), Снежана (живи у Аустрији), Раде (ожењен Швајцаркињом и тамо и живи) и Божица (живи између Аустрије и Стубице у Србији). Од праунука је доживео само мене (1966) , мог брата (1975) и Радетовог сина.
Живот му дефинитивно није био лак, што због повреде главе још са Солунског фронта, што због тешке бронхијалне астме коју је донео из логора, што због национализације готово све имовине након убиства сина. Ипак, био је окружен људима који су га волели и ценили.
