име: Крста
презиме: Милетић
име оца: Ф.
место: Београд, рођен у Гацком
општина: Београд
година рођења: 1892.
година смрти: 1974.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Крста Ф. Милетић, рођен 1892. год. у Гацком, БиХ, живео је у Лесковцу између два рата, а умро и сахрањен у Београду, 1974. године. Забележио је своју биографију:
„Служио сам војни рок у тешкој Градској далекометној артиљерији, где су шест пари волова вукли једну цев.
Године 1914. када је Аустро-Угарска објавила рат Србији, кренуо сам из Нишке у Смедеревску тврђаву, а пошто опасност на Смедереву није претила отишли смо на Цер. У церској бици нисмо остали дуго него смо се пребацили на Јевремовачку косу, одакле смо дејствовали све док Аустријанци нису пребачени преко Саве. Тада смо срушили торањ на шабачкој цркви. Од Шабца моја батерија (тј. један топ назвао се батерија, пошто је било свега 16 топова далекометних у тадашњој Србији) отишла је за Београд, те смо дошли у Доњи град, топ поставили поред Небојшине куле. Ја сам био нишанџија, штедели смо муницију јер је нисмо довољно имали. Гађали смо аустријски монитор који је крстарио по Дунаву и Сави. Једног дана дошао је командант одбране Београда и рекао нам да сви војници који се налазе под његовом командом у одбрани Београда да се већ налазе у списку мртвих заједно с њим.
При крају 1914. године добили смо од Русије такозвану панцирну муницију, те је мој топ после неколико дана потопио један монитор када је ишао низ Дунав ка Смедереву. Тада сам добио Карађорђеву звезду са мачевима. Из доњег града прешли смо у Кошутњак, више Банове куће. Ту су нас Американци за време борбе сликали. Сећам се, била је једна пољска батерија на врху Кошутњака. Једног дана, за време затишја, наишао је швапски авион и један каплар који је стражарио код пољске батерије нанишанио је и опалио топ. Авион се погођен срушио у Макиш, а пошто је било наређено да се ни један топ не сме опалити без одобрења команданта одбране Београда, то га је његов командант позвао на саслушање, али га је командант одбране Београда ослободио казне и одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, јер су дан раније, аустријски авиони кружили изнад Београда и бацали бомбе. Сва могућа оружја гађала су их али ни један више није био оборен.
Када је немачка војска стигла у помоћ аустроугарској, моја батерија отишла је за Смедерево а одатле за Пирот, пошто су Бугари били напали нас. Није ми познато да ли су браниоци Београда сви пали у одбрани или је, ипак, неки преживео случајно.
Одступио сам од Пирота преко Ниша, Прокупља, Куршумлије, Приштине, Пећи, Чакора, Подгорице, Тузија, Скадра, Барбаруше, Љеша, Санђованија, Драча до Валоне, од Валоне бродом на Крф, а одатле опет бродом у Солун.
На солунском фронту био сам у тешкој хаубици Вардарске дивизије. Рањен сам код села Бача. Лечен са у енглеској болници шест месеци у Ветеркопу.
Демобилисан сам 15. априла 1920. године из Београда, Доњи град“.
