Име: Саво
Очево име: Јеремија
Презиме: Милић
Место: Сеча Река
Општина: Косјерић
Година рођења: 1887.
Година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
НАРЕДНИК „ОСТАО“ НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Милић Ј. Саво, пољопривредник, наредник (1887 – 1916).
Милић Саво, од оца Јеремије, рођен је 1877. године у селу Тубићи, код Косјерића. Његова браћа су: Мутимир и Вукоман.
Мутимир је био ожењен Миљом и имали су децу: Јовицу, Милована, Зорку и Јању.
Вукоман је из Тубића дошао на мираз у Бјелоперицу и оженио се Персом Вукотић. Нису имали потомака, своје деце.
Саво је живео у родном селу и бавио се земљорадњом. Уживао је велики углед, па је у једном периоду биран на функцију „председника општине“ субјелске, којој је припадала и Бјелоперица.
Када је „септембра 1912. ноћу, лупањем звона са цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, објављена мобилизација“ пред Балкански рат, потом уз мали прекид и Први светски рат, Саво се као наредник из резерве, нашао у ратној јединици. Служио је у 1. чети, 3. батаљона. 4. пешадијског пука „Стеван Немања“.
Био је неустрашив борац и „отличан“ старешина. Приликом повлачења наше војске преко гудура Албаније, када су многи борци страдали од напора, глади и арнаутске руке, Саво је своје војнике превео без икаквих губитака.
Нарочиту храброст је испољио у борбама на Кајмакчалану, 5. септембра 1916. године, „јуришајући на бугарске ровове и утврђења.“ Тада је скоро три дана са својом јединицом био у рову без смене. Морал није попуштао. Како ратни дневници бележе Саво је 7. септембра у подне, приликом заузимања највише коте Кајмакчалана, погинуо. Изумро је на рукама другова који су ризиковали своје животе да га измакну непријатељској ватри. Он им је само казао и издахнуо: „Ја сам, ево, погинуо и отворио врата слободе! Уђите, браћо.“
Ожаљен од својих другова који су са сузама у очима, уз заклетву да ће га осветити, наставили борбу, овај храбри наредник сахрањен је на војничком гробљу на Кајмакчалану, где је на коти 2521 подигнута спомен костурница изгинулих српских војника. За испољену војничку храброст Саво је одликован сребреним Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
У ратовима од 1912 – 1918, из Тубића је погинуло или умрло, укупно 95 бораца а Солунски фронт је прешао 41 борац. Из фамилије Милић погинули су: Саво, Арон, Ђурђе, Исидор, Милија, Тијосав и Хранислав. Солунски фронт су прешли и вратили се у Тубиће: Живојин, Мутимир, Растомир и Светислав Милић. Међу погинулима из Тубића су и два носиоца ордена Карађорђева звезда са мачевима: Саво Милић и Милорад Секулић (умро у логору Неђмеђер).
Старином Милићи потичу од рода Милије Тубе, који су у Тубиће дошли из села Бистрица код Бијелог Поља, а даље из Потарја, где се налазила велика колонија племена Никшића. Од њих настају братства Милијићи (Милићи) и Петрићи, славе Светог Луку. Милићи насељени у суседној у Бјелоперици променили су своју крсну славу.
Даљом старином Никша је био син грбљанског бана Владимира Грбљановића и Јевросиме, ћерке жупана Вукана, најстаријег сина Стефана Немање, зачетника лозе Немањића.
Стефан Вуканов је био градитељ манастира Мораче и код њега је његов сестрић Никша провео дечачке дане. Тако га је једног дана у манастиру Морачи угледао један стари српски свештеник, испосник, па сазнавши кога је порекла каза му: „Дабогда до тебе, сине, остао широк траг“. Никша је био праунук Стефана Немање, а унук Вуканов.
