име: Љубомир
презиме: Милић
име оца:
место: Горњи Милановац
општина: Горњи Милановац
година рођења: 1861.
година смрти: 1949.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Славни командир Моравске дивизије другог позива више је подсећао на неког Буђонијевог козака него на српског официра. Огромна људина с брковима од пола метра, неодољиво подсећа на онај стих из народне песме: “Нешто црно држи у зубима, као јагње од пола године”. После Михаила Недића, ова дивизија је добила на своме челу још једно велико име. Дивизија Љубомира Милића није давала првенство ниједној дивизији првог позива. Тамо где се пошаље његова дивизија, команда армије нити Врховна команда нису бринуле да ли ће задатак бити извршен.
При одступању 1915. Бугари су продором од Лесковца запретили да одсеку Штурмову армију која је заостала, као и да не дозволе Првој армији да се повуче долином Ибра. Истина, војвода Мишић није ни журио с повлачењем. Запосео је положаје за одбрану и препустио долину Ибра да прођу избеглице, комора и да се понесе све што се могло понети. Опоменут од Врховне команде да не оклева с повлачењем и да не доведе Прву армију у опасност, љутито је поручио Живку Павловићу: “Нека он гледа свога посла и нека се не меша у моју надлежност!”
Врховна команда, ценећи озбиљност ситуације, доделила је Љубомиру Милићу три дивизије да изврши противудар према Лесковцу да би се усцорило наступање Бугара и отклонила опасност која је претила Трећој и Првој армији.
Милић се тако снажио усмерио на Бугаре, да су пред његовим трупама бежали све до Лесковца. Лако је могао заузети Лесковац, али то није био његов задатак. Заробио је и артиљерију коју су Бугари претходно били отели од Срба. Овом противофанзивом учинио је још једну велику услугу српском оружју у Србији.
Пробој преко Качаника није успео, јер савезници нису ни пошли у сусрет тим трупама, па се као и давне 1389. године сва српска војска нашла на Косову. Страховало се да се не понови катастрофа из 1389. године када је српску војску предводио кнез Лазар. Донета је позната историјска одлука да се не капитулира, него да се преко Црне Горе и Албаније одступи на Јадранско прнморје и да се ту српске трупе споје са савезницима.
Команданти армија: Степа, Мишић, Штурм, команданти трупа одбране Београда и начелници штабова, четири пута су заседали у Пећи на упорно инсистирање војводе Мишића да се не одступа, него да се пређе у контраофанзиву. Последња седница је овај предлог одбацила.
Артиљерци су плакали када су сахрањивали своје топове, као да су сахрањивали најмилије, али се није имало куд, него у ропство или на голготу. Одабрано је ово друго.
