име: Божидар
презиме: Милић
име оца: Мијаило
место: Церовац
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НАЂЕ МЕ ТИФУС
Зовем се Божидар Мијаила Милића, рођен сам 1895. године у Церовцу. Завршио сам основну школу, али до војске нисам знао ни Паланка каква је, одрастао сам као у шуми. Био сам у трећим регрутима 1915. године и упућен на пешадијску обуку у Битољ. Регрутовани смо били у резервне трупе, из њих се додавало јединицама где изгине војска. Мој отац имао пет синова: два су ратовали први турски рат, а средњи брат Милутин ратовао аустроугарски рат 1914, док брат преда мном и ја први пут у рат идемо.
НАЂЕ МЕ ТИФУС
Долазио ми отац тамо у Битољ да ме обиђе. И, нађе ме тифус у то време. Те лекар, управник болнице, пошаље ме кући на привремено, у Церовац. То је било у пролеће, знам да сам јео кисео купус, а нестало га већ било. Прележим тифус, швапска војска истерана из Србије, и нас поново регрутују. Команда је била у Пожаревцу, али комисија дође у Паланку. Било нас је можебити двадесетак за поновно регрутовање. Прегледају оне моје документе и одреде ме у лакшу службу – санитетску. Мене и Рају Милановића из Церовца, а из Придворице Свету некога Станковића и Драгу Цветковића. А оно ресто за пешадију. Пешадија на Аранђеловац, а болничари за Крагујевац.
НЕПРИЈАТЕЉ НАДВАЛИО
Кад сам пошао, отац ми даде пет динара. “Ја, каже, немам више.” И опанке ми купио нове. Отишли смо у сељачком оделу, све, како смо имали. У Крагујевцу нам ни цокуле не дадоше… Непријатељ надвалио. Пет сам само дана био у Крагујевцу. Није било другог превоза, него сељаци колима довозе рањенике, ми узмемо рањеника на раме па носимо до болнице.
Примакао се непријатељ, евакуишемо се. Дадоше нам из те болнице по један креветски чаршав. У сељачком оделу, све како је ко дошао, одступај. Болничка чета из Крагујевца одступа за Врњачку Бању. Из Врњачке Бање за Косово поље. Код Митровице, већ ко је хтео могао је да се врати. А кад смо стигли у Приштину, болничари се вратише, остали смо ја и Божа Ристић. У Приштини преноћимо код Љубице, његове тетке. Божа оде да пита командира, шта ће он да каже, да ли да се и ми вратимо. “Они мисле да ће да их оставе код жена да спавају?! То ће све у ропство. Ја, каже, ти кажем: пођи са мном. И тај с тобом.” Тако ми он исприча. Ја сагох главу, па промислим, знам шта ми је отац причао шта је ропство. И одлучим да идем за војском, за мојим претпостављеним.
Идемо од Приштине даље. Та нам рођака, мајка казати, умесила по један велики хлеб те смо понели. У сељачком смо оделу, ни пушке нисмо имали. Само онај чаршав креветски што смо добили, умотавали смо се у њега, нисмо имали шаторског крила ни ћебад. Нисмо имали ни цокуле, ни шињел, ни капу војничку.
Стигнемо успут некога Микаила Ристића, Придворчанина, трговац био, а овде је у комори. “Ево да вам дам кола и волове па терајте.” Ми пристанемо, терали та кола. И, дођемо до места где не може даље, само пешачка стаза. Нама се био придружио и један из Клоке, повео сестре у бежанију. Не могу кола даље. Дају нам по једнога вола. И узимајте, каже, шта коме треба од онога што је комора дотерала. Дадоше нам ћебад, а на једну гомилу набацаше цокула. Оно кад се згомиља војника! А узима и она бежанија. Ја се подвучем кроз ноге и дохватим једну цокулу… Кола и аутомобиле, све сваљују с пута и поливају бензином. Видим једнога – носи и он једну цокулу. Ја му дам оне нове опанке и неки динар и узмем ону другу цокулу, спарим. Да ми није било тих цокула, ноге би ми промрзле и ја се не бих вратио жив. Одмах обујем и кренемо. Водимо по вола, угодили смо мало као самар волу на леђа и натоварили нешто хране и ствари. Али во није научио на самар, па трусе – трусе и све оно порастура. Па опет намештај, па мучи. Идемо даље. Идосмо, идосмо…
Од Приштине на Призрен, па преко Ћургуса… на два места река, преко једне понтоном смо прелазили, народ пешке, а коњи препливају ону реку и излазе на другу обалу.
ЗГРТЕ СЕ НЕКА ГУЖВА
Кад смо били на неком кланцу у Албанији – горе планина а овамо неки амбиси – немаш где, мораш туда, оно кад се згрте нека гужва: и народ, и војска и коњи, и волови… А понека пушка отуд из планина гађа у ону гомилу. Арнаути. Есад-паша одобрио пролаз, али није могао те брђане да повата. Пукне пушка и падне војник. Све остављамо и сад смо без ичега, само да изнесеш главу некако. Све се помеша: нити знаш за друга, нити знаш за пријатеља, само идеш тамо где те очи воде. Има и војске, и цивила, и с пушком, и без пушке; побацане пушке по земљи, побацане торбе, али шта ти вреди: не знаш да ли ћеш да изнесеш главу. Била ука, била пизма, било чудо у том кланцу. Не видиш ни где идеш ни шта радиш, само тако гурај напред.
То се ишло ка Дебру. Нисам знао где се иде, али кад смо стигли близу, пођемо неком узбрдицом да изиђемо у Дебарску равницу. Кад сам се помолио можебити на десетину метара, један наш официр – то сам видео лично – метнуо доглед и посматра, тамо се окренуо, на ту пропаст, на Арнауте. И оно га однекуд погоди куршум. И он човек само се надиже овако, поклопи се и паде. Погибе! И ја онако трапе, трапе, једва изиђем горе. Тамо нађем неку торбу, у торби живо месо: да ли коњско, од чега ли је, неко бацио. Узмем ону торбу, забацим на раме, пођем даље. После пристиже и нешто наше војске.
У Дебар пристигао хлеб, ту смо преноћили и добисмо по цео хлеб. Од Дебра обрте војска за Кавају на мору.
БРАТ ШТО ЈЕ ПРЕДА МНОМ
Идемо кроз Албанију. Увече легнемо у групама око ватре, заградимо ватру. Ујутру путујемо даље. Ја сам видео замрзнутог човека. седи мртав, смрзао се. Видео сам човека да не може да иде даље, баш један из Водица био, и зове да би се нашао ко познат. И кад сам пришао мадо ближе, он каже: “Мислио сам да је мој Живојин.” То је био Павле Вуковић, није могао даље, ноге му промрзле. И он је остао, умро је сигурно… Оно ћебе ме спасло. Заноћили смо на једно место где је била као нека шумица. Полегали смо тако једно до друго, па се оним ћебетом покрили. Преко ноћи одозго пао снег. Пробудим се – сав знојав, под снегом! Значи, снег држи топлоту. А један старији човек, ратоборац, учио ме да не идем мрзлом стазом, него да идем по снегу. Тако сам и чинио, али мене је спасло и то што сам тифус прележао раније.
Дођемо у Кавају, ту је био неки логор. Једну ноћ сам ту провео. Поред те Каваје друм иде за Валону. Хтели смо у Драч, али иде нека војска – и они овамо за Валону. Ја случајно изиђем тамо, интересује ме где сада иде та војска. Али, по мојој срећи, наиђе баш мој брат! Најстарији брат ми је погинуо на Мачковом камену, сиромах. А овај је био у артиљерији, у хаубици, звао се Радомир. Нити је он знао да сам ја ту, нити сам ја знао да ће он овамо. Каже: “Пођи са мном! Не може се овамо у Драч, реквирирају све Талијани, надлећу авиони, него мора да се бега даље.” Продужимо, пошто никога више нисам познавао, држао сам се мога брата, а он понео, богами, мало више хране.
ОБАЛОМ ДО ВАЛОНЕ
Наставимо пут, пођемо за Валону. А верујте да сам ја, иако био изгладнео, боље издржао пут него он. Стигнемо на обалу мора. Оно бура, таласи кад јурну… поплављено овамо на километар. А има неког ретког дрвећа, нису врбе, не знам шта је, расте горе високо. По тим луговима разлиле се баретине, а на сваких десетак метара коњ до коња лежи мртав. Вода, таласи их посули песком и леже надувени. А народ гази по оном блату и на оне коње. Коњи нису укрцавани у лађе, те су остали. Неки оглодали дрво за које су били везани, појели један другоме гриву и најпосле поцркали. Ето, мислим, код нас војник слабо се ценио, а за коња ће да те казни грдно… Као болничар ценио сам само човека: ма од које вере био, он је од људског постава. Што је он Турчин, што је он Бугарин – нису сви ликом једнаки – он је човек, човек! Чуо сам кад је кукао војник кад смо излазили из Каваје, пресавили га и бију човека што је узео мало шећера.
СА ЛАЂЕ НА ОСТРВО
Стигнемо до Валоне. Ту је дошла савезничка лађа. Али није могла до обале баш, пличина. Него су постављени понтони, па смо по њима дошли и укрцали се. Спустили смо се онако уморни, нисмо били баш ни гладни – мало смо се прихватили на обали, и одмах смо заспали. И онако у сну чујем: тамбе-тумбе, тамбе-тумбе – мотори раде.
Око шест или седам сати ујутру стигнемо до острва Видо. Лађа опет није пришла близу обали, те нас чамци искрцавају на то острво.
Пунили су бараке, на поду је слама, ћебад и ко је шта имао тамо је унео. Хране је имало на предовољство. Ко је био разумнији, одморио се и помало јео. А неки – страо га нестаће то опет – па се отимали за ’леба; отима да се наједе, кукавац! Да је имало ко да их научи, посаветује, да увиђе у бараке. Него неки наши доктори нагвири само на бараку па бега… А имали смо у Битољу управника – неки доктор Никетић; био је мајор, овамо кад смо стигли био је пуковник – јао, тај се борио за српство и за државу, тукао је оне служитеље, оне болничаре само ако се пожали нешто ратник. Био је строг, није дао да се забушава.
На острву Видо били смо, можебити, недељу дана. Ту су нас ошишали, окупали; скидај и бацај све. Дали су нам одела, обукли нас од главе до пете; све ти даје од конца ново, а оно све на гомилу, те су то попалили. И још ту шприцаше нас.
И онда са Вида пребацују војску на Крф.
БОЛНИЧАР НА КРФУ
На Крфу сам стално био с братом, он је био код генерала Милана Радовановића из Церовца. Тај генерал је имао шотор засебан, а ја и брат засебан.
Ја немам јединицу, изгубљена! Изгубио сам другове, изгубио јединицу. И онда дође наређење: сви који су без команде и погубили се или нешто – у резервне трупе.
И одвоје нас по способности: борце евакуишу за Солун, за положај. Милан генерал и мој брат иду за Солун, а мене остављају да будем у јединици у коју сам регрутован – у болници. Прво у српској болници, то је била барака, па из те болнице прекомандован сам у главну војну станицу на Крфу. Ту је била цела наша влада, министарства. Ту је била и штампарија, пресбиро. А командант трупа Никодије Стефановић ту је и умро, био чича стар.
Почнем да радим у амбуланти свих трупа на Крфу. Радимо с Французима, болесници су пролазни. У тој амбуланти био сам све до пробоја Солунског фронта. А тада дође наређење да се иде за Србију. Нас је било десет, управник амбуланте био је доктор Чеда, капетан прве класе, родом из Ниша.
А МЕНЕ НЕШТО ВУЧЕ, ВУЧЕ КУЋИ
Али у тој нашој болници лечио се Трумбићев курир, брат тих девојака што су на слици, Звонко Јурас из Сплита. Он се поболео и остао на лечењу. Наш лекар се залагао, и грчки доктори долазили, али није имало тих лекова, па једнако температура, температура. Дошао му отац и тражи једног болничара којег Звонко хоће да узме. И узму мене да га негујем. Кад болница оде, Звонка преместе у хотелску собу. И онда, отац му замоли начелника трупа да одем са Звонком кад стигне брод за евакуисање, за Далмацију, за Сплит. Останем, узмем моје ствари и пређем у састав том Звонку. И стигне радио-порука да може да се врати у Сплит. Пођем и ја с њим, позвали ме. И одем 1918. у Сплит, можебит двадесет дана пошто је моја јединица дошла у Србију.
У Сплит кад смо стигли, те му сестре истрчале, узеше га под руку и одведоше кући. И врате се за мене и за ствари, одведу ме у њин стан тамо. Нудили ми да се код њих гостирам, али била наша јединица у Сплиту те сам ишао тамо на храну и спавање. Причало се да је Звонков отац богат и да има радњу тамо где пристају бродови. Нудили ми да се пријавим у ту јединицу и останем у Сплиту. А мене нешто вуче, вуче ме кући. Још на Крфу добивао сам писма преко Црвеног крста – да ми се сестра удала, да се у Церовцу момци жене и девојке удају, и једва сам чекао да дођем кући. У Сплиту сам био двадесет дана и решим се ја да идем. Посетим Звонка, питам како му је. Није му добро, и није му добро… лекари стално ту. Мени се није више остајало, гризе ме и њина мука. Да идем ћу. Дадоше ми за успомену на Сплит неке ситнице, наспремаше колача и хране, и узеше моју адресу.
Из Сплита дошао сам у Дубровник, одатле возом за Славонски и Босански Брод. У Земуну нађем јединицу моју и амбуланту. За оно време док сам био у Сплиту порастурало се тамо, доктор отишао, болничари поодлазили, а дошли нови. Дођем кући.
Убрзо добијем писмо да је Звонко умро.
Петорица браће смо пошли у рат. Двојица су били у ропству: један је био у Бугарској, други код Талијана оних Фрањиних, а ја и Радомир прешли смо преко мора и вратили се. А најстарији брат, Милоје, остао је на Мачковом камену.
