име: Милан
презиме: Миљковић
име оца: М.
место: Гроцка
општина: Београд
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Милан М. Миљковић рођен је 3. марта 1894. године у Гроцкој. Завршио је 14. класу Пешадијске подофицирске школе у Крагујевцу у коју је ступио 1. новембра 1913. године. Унапређен је у чин активног пешадијског потпоручника и био активни пешадијски поручник треће чете, 2. батаљона, 8. пешадијског пука. Службовао је у Боки Которској, Приштини, Призрену, Сарајеву, где је био наставник у војној школи и у другим местима.
У рату је показао изузетну умешност и мудрост. Учесник је свих великих ратних битака у првом светском рату: колубарској и церској бици, на Кајмакчалану, Брегалници, на пробоју Солунског фронта, прошао беспућима кроз Албанију. Посебно се истакао у бици на Кајмакчалану, када му као командиру чете, ниједан војник није настрадао. Поред других значајних ратних победа, ово му је била пресудна да му се додели највише ратно одликовање у првом светском рату – Орден Карађорђеве звезде са мачевима. За ратне заслуге одликован је сребрном и златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и другим ратним одликовањима. Носилац је „Албанске споменице“.
Приликом прелаза преко Црне реке, 25. октобра 1916. године, рањен је у леву ногу. Као рањеник, транспортован је коњем. С друге стране коња, имао је још једног рањеника, који је био много тежи па је, због равнотеже, на Миланову страну стављено камење. Као тежак рањеник, пребачен је и лечен у Бизерти (Северна Африка), што се може видети у историји болести Помоћне болнице број 1, Источне армије, као и да је био припадник 8. пешадијског пука Дунавске дивизије.
Прошао је кроз беспућа Албаније и преживео све ратне страхоте: глад, хладноћу, умор и болести. Сећамо се да нам је причао да су у маршу кроз Албанију због глади, хладноће и изнемоглости, војници у ходу из колоне падали у провалију. Војник се откотрља и од њега направи велика грудва снега, која нестане у провалији. Такав призор су с тугом и болом гледали, а нису били у могућности било шта да предузму. Колона се расипала и морала ићи даље, све их је чекала слична судбина, требало је све то преживети. Причао је о великој вашљивости, пегавцу, да су јели свежа зрна кукуруза – један клип за целу чету, правили цигарете од суве коњске балеге и кукурузне „свиле“, о времену глади и умора, да су увек били у покрету без одмора и огњишта, као и о другим страхотама које рат доноси.
Рањен је од стране бугарског војника, кога је Милан заробио, а који му се у плачу том приликом обратио следећим речима и молбом „братко немој да ме тепаш, имам ситну децу, молим те, пусти ме“. Након тога, због велике хуманости, дубоких људских осећања и, несвесно указујући на своју величину као човека (вероватно је мислио да се ради о војнику, човеку, оцу, није важно каквом и коме припада), Милан му дозвољава да оде и не приводи га као заробљеника. Међутим, не очекујући и не слутећи шта му спрема за поклоњени живот, бугарски војник се „захвалио“ на тај начин што је злоупотребио Миланову несмотреност, младост и неискуство и у намери да га убије, пуцао у њега и тешко га ранио. Иако је био заклоњен иза великог камена, бугарски војник је трагично завршио. Као тежак рањеник с јаким боловима и обливен крвљу, Милан је, што је увек наглашавао после доста дугог, дугог чекања, дочекао да бугарски војник провири иза „безбедног” камена и погодио га пушчаним метком у чело.
