име: Стојан
презиме: Милорадовић
име оца: Маријан
место: Београд, рођен у Великом Градишту
општина: Београд
година рођења: 1880.
година смрти: 1949.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Стојан Маријана Милорадовића рођен је 27. септембра 1880. године у Великом Градишту, срез Рамски, умро 25. октобра 1949. у Београду. Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у месту рођења, а пети и шести разред гимназије у Београду. Нижу школу Војне академије завршио је у 31. класи 1905. године.
До рата 1912. године био је водник 8. и 18. пука, ађутант 18. пука, командир чете у ова два пука, командир ђачке чете, ордонанс официр краља, ађутант пешадијске школе гађања, а од 1913. до 1918. године ађутант Шестог прекобројног пука, командант батаљона 16. пешадијског пука Шестог прекобројног пука, Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“ и ађутант одељења Врховне команде.
Рањен је 1915. године и прелази преко Албаније. Лечи се у болници у Ници а 1916. одлази на солунски фронт.
По завршетку првог светског рата био је на разним дужностима и то: 1919. војни изасланик у Швајцарској, потом у Пешадијској инспекцији, у Војној академији, командант 34. пешадијског пука, војни делегат Српског сервиса за репарацију у Берлину, командант Тимочке пешадијске бригаде, командант Босанске дивизијске области, помоћник команданта Пете армијске области у Нишу, председник Војнодисциплинског суда и судија Великог војног суда у Београду.
За ревносно и успешно вршење поверених дужности, одликован је: Медаљом краља Петра (1903), Сребрном медаљом за храброст (1913), Златном медаљом за ревносну службу (1913), Орденом Светог Станислава трећег степена с мачевима (1916), Орденом „Белог орла с мачевима четвртог реда“ (1918), Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда (1920), Орденом „Светог Саве“ четртог реда (1922), француским Ратним крстом са златном зездом (1920), пољским Орденом „Виртути“ (1927), Орденом Југословенске круне трећег реда, Орденом Југословенске круне другог реда (1936), грчким Ратним крстом (1920), те споменицама за рат 1912, 1913, „Албанском споменицом“ и Споменицом за рат ослобођења и уједињења 1914-1918. године.
На војној књижевности почео је да ради врло рано – још као потпоручник. Прво је преводио с немачког, а затим је почео да пише радове за обуку и из области војне педагогије који су штампани у „Ратнику“, „Узданици“ и „Српској стражи“.
Написао је и „Упутство за обуку вође патрола“, „Подседник на предстражи“, „Подсетник воднику из ратне службе“, „Борбена обука у 25 задатака“ и „Служба осматрања и обавештавања у пешадији“ (1935).
Био је члан уређивачког одбора „Војног гласника“ (1920. до 1927).
