име: Милић
презиме: Милошевић
име оца:
место: Губин До
општина: Ужице
година рођења: 1894.
година смрти: 1987.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан
ХРАБРОМ И СРЕЋА ПОМАЖЕ
… Ухватим, понекад, себе у чудним размишљањима: не могу да се сетим шта је било пре годину – две, а памтим оно што се збивало пре седамдесет година! Из рата, у који сам отишао у двадесетој години живота и из кога сам се својој кући у Ваљеву вратио пет година касније – памтим све: имена својих сабораца, битке, положаје на којима сам био, имена и чинове свих својих старешина…
… Док смо војевали у Србији, био сам у петој чети петог батаљона, пети пешадијски пук другог позива. Дивизија Дринска: командант генерал Крста Смиљанић, командант пука Милутин Стевановић, батаљона Раша Милутиновић, командир чете капетан Периша Јелић, из села Добродола код Ужица, водник потпоручник Милутин Игрошанац.
… После реорганизације српске војске на Крфу, припао сам трећој чети трећег батаљона четвртог пешадијског пука исте дивизије. Командант пука био је Воја Павловић, командант батаљона Стојан Милорадовић, командир чете капетанРанко Циврић, из села Кушића на Јавору, водници: капетан Брана Поповић, поручник Алекса Јанковић, потпоручници Драгомир Максић и Божа Николић, десетар- каплар Светолик Љубичић.
… До највећег српског одликовања, Карађорђеве звезде с мачевима, дошао сам захваљујући више срећном случају него храбрости…
Ево како је било:
Три ноћи је мој командир, капетан Ранко Циврић у извиђање слао највештије и најхрабрије, не би ли како дошли до „живог језика”. Једна патрола се није вратила – приметили су је Бугари и изрешетали, две су једва извукле главу… Мени је то, кажем, случајно пошло за руком. Требало је да као ордонанс пренесем наређење више команде батаљону на десном крилу, који је те ноћи био на положају код Црне реке, низводно од села Скочивира, а узводно од места где се рукавац Беле воде улива у Црну реку…
… Ту Црна Река прави лакати мења правац: уместо према истоку – скреће на север и ту улази у тесну, камениту клисуру. С обе стране, на различитојудаљености, били сунаши бугарски војници. Било је питање часа ко ће кога смакнути с тих положаја и освојити простор. Отуда је “живи језик“ који би проговорио освему што интересује команде, био потребнији од хлеба…
… Срећно сам стигао до команданта батаљона и предао наређење за сутрашњи напад. Вратио сам се кроз исте, наше предстраже и избио на исти путељак одакле сам пола сата раније скренуо удесно, где је у једној пећини био штаб батаљона…
… Често сам застајкивао и ослушкивао, настојећи да погледом продрем на путељак који је магла све више притискивала, смањујући видик… Учинило ми се, у једном тренутку, да је с леве обале реке допирало ломљење гранчица… Сео сам иза стене и напрегнуто ослушкивао… Убрзо потом, на моје велико запрепашћење, видео сам омањи чамац и у њему два човека. Јасно сам чуо и удар весала. У први мах сам помислио да су то наши војници који су били прешли реку не би ли ухватили „живи језик”. Напрезао сам се да чујем разговор. Све је, међутим, било тихо…
… Кад је чамац приспео на обалу, искочила су два војника и остала неко време у врбаку… Чуо сам њихов шапат, али речи нисам могао да разазнам. Мислим: ако буду наши – ћутаћу, а ако буду Бугари – могу брзо и лако да их ликвидирам…
… Размишљам, тако, кад се они створише на четири-пет метара поред стене, иза које сам чучао, и путељка којим сам прошао. Окренути су ми леђима. Лепо видим да су Бугари – један са еполетама, без пушке, други с бајонетом на пушчаној цеви… Да ли је то могуће! Преда мном, окренути леђима, стоје два Бугарина! Мислим: како би било да бацим бомбу?! Или да метком из карабина најпре смакнем официра, потом војника! Ухватих себе у грешном размишљању: зар да пуцам у леђа?! Зар је то храброст? Не!
… Оклевао сам неколико тренутака. Било је очевидно да су у недоумици куда да крену. Као да су се очима споразумевали, јер ниједну реч нисам чуо…
… Више нисам смео да чекам. Устао сам лагано, неприметно, узео их на нишан, и тихо заповедио:
– Баците оружје! Руке увис!
… Војник је брзо бацио пушку низ падину, у врбак, а официр је скинуо опасач на коме су била два пиштоља и бацио га на леву страну, у камењар.
– У колону по један и напред! – заповедио сам.
– Без окретања!
… Нису се освртали, али су од страха једва корачали.
… Не знам како сам дошао до команде, али знам да су официри трчали око нас као да виде чудо невиђено.
– Господине капетане, два „жива језика” су пред вама! – рапортирао сам свом командиру Циврићу.
… Он забезекнуто гледа час у мене, час у Бугаре, као да својим очима не верује. После ме грли и љуби, честитају ми и други официри говоре како сам јунак и како ме треба одликовати по хитном поступку…
… Још исте ноћи настало је испитивање бугарског официра. Говорио је о свему што је интересовало нашу команду: распоред јединица, њихова бројност, наоружање, морал трупа… Није скривао да је прешао преко реке са својим посилним да би се дочепали „живог језика”. Судбина је хтела да буде другачије: уместо да ухвате били су ухваћени… Храбријим, ето, и срећа помаже. Ја сам већ сутрадан, по хитном поступку, одликован Карађорђевом звездом с мачевима…
… Али, моју радост, сменила је – жалост за изгубљеним друговима који су прекрили падине и врх Кајмакчалана, отимајући га у крвавој борби од Бугара…
… Наши пукови су овладали утврђеним линијама: Старков гроб, Старков зуб, Сива стена Кочобеј и Вирут. На јака утврђења, с којих Бугари топовима рију наше положаје и косе митраљеским сноповима, јуришају пукови Дринске и Дунавске дивизије и добровољачки одред војводе Вука… Кад је пала ноћ, последња ноћ у бици за Кајмакчалан, све је било изровано гранатама и прекривено лешевима обе војске. Само из мог вода, од шездесет људи – седамнаест их је те ноћи, 30. септембра 1916. године, примило вечеру. Остали изгинули или рањени. У тој бооби погинуо је и командант пука Воја Павловић а командир моје чете, капетан Циврић био је тешко рањен. Мислили смо да неће преживети… Годину дана су Француски лекари зацељивали његове ране. Ипак, вратио се на фронт и преузео команду над четом…
… Памтим речи које је тада изговорио:
– Мој Милићу, сунце те грејало, мислио сам да никад више нећу видети мој Јавор и моје Кушиће…
Осим Карађорђеве звезде с мачевима, Милић Милошевић је носилац Албанске споменице, руског Ордена „Св. Ђорђа“ и Медаље града Париза. Живи у Сплиту, Око Кмана 43/А.
Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:
Милошевић Д. Милић, трговац и поднаредник (Губин До, Ужице, 19. IV 1894 – Београд, 19. VII 1987).
Отац Добросав и мајка Миљана, као и огромна већина сељана тога доба бавили су се пољопривредом. Основну школу завршио је у суседној Рибашевини. Потом је дошао у Ваљево да учи трговачки занат. Радио је у трговачким радњама Светолика Ф. Васића и Антонија Јовановића и похађао трговачку школу. Као калфа радио је у ортачкој трговини Антонија Јовановића и Витомира Антонијевића
Са двадесет година постаје редов IV чете IV батаљона IV пешадијског пука Стеван Немања Дринске дивизије I позива и са њом учествује у борбама Првог светског рата на Церу, Колубари, Сувобору… Повлачио се преко Албаније 1915. године и на Крфу постаје поднаредник III чете III батаљона IV пешадијског пука. Учествовао је у освајању Кајмакчалана, Кочобеја, Ивањске и Грушничке чуке, где испољава изу- зетну храброст и сналажљивост. Био је ангажован и у пробоју Солун- ског фронта. Осим Сребрног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, имао је руски орден Светог Ђорђа, Медаљу града Париза, али и Споменицу краља Петра I, Албанску споменицу итд.
После Првог светског рата извесно време био је ортак ваљевског трговца Витомира Антонијевића, затим откупљује његов део и од 1928. до 1944. године држи сопствену трговину у ваљевској улици Кнеза Милоша бр. 3. Био је један од активнијих чланова Ваљевске трговачке омладине, члан више културних и хуманитарних организација и благајник листа Глас Ваљева. Преко 20 година био је активан члан Планинарског друштва Маглеш у Ваљеву.
По ослобођењу 1944. године биран је за судију поротника Народног суда у Ваљеву. Наставио је да води своју радњу а кад му је она национализована радио је у више трговинских кућа као комерцијалиста и финансијски службеник до пензионисања 1963. године. Није се женио.
Последње године живота провео код синовице у Сплиту и Београду. Један је од ретких витезова Карађорђеве звезде из ваљевског краја сахрањених у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду уз војне и друге почасти.
Текст из књиге “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан:
ПОМЕНИК ПРОДУЖАВА ЖИВОТ
Милошевић Д. Милић, поднаредник, трговац (1894 – 1987).
Милић Д. Милошевић, од оца Добросава и мајке Миљане, рођен је у Губин Долу, у Лужничкој долини.1 Основну школу је завршио у Карану,2 код учитеља Дионисија Ковачевића. У Ваљево одлази 1906. године за шегрта у тада познату мануфактурну радњу Светолика Васића, а потом код Антонија Јовановића.
Трговачку школу у Ваљеву завршио је са одли-
чним успехом. Као свршени трговац, остаје да ради у радњи Антонија Јовановића и Витомира Антонијевића а после 1920. године он је ортак Витомира Антонијевића све до 1928. године када отвара самосталну мануфактурну радњу у Ваљеву, у тада познатом трговачком делу града у улици Кнеза Милоша Обреновића. Његова радња је радила све до ослобођења, до 1944. године.
После рата Милић једно време ради као судија тек основаног Окружног народног суда у Ваљеву а потом, до пензије, ради у трговачким организацијама у овом граду.
Милић је, као војник 4. чете, 4. батаљона, 4. пешадијског пука Дринске дивизије, учесник Првог светског рата од 1914. године. Војевао је у Церској и Колубарској бици, а касније он је војник исте дивизије, 3. чета. 3. батаљона, 4. пешадијског пука „Стеван Немања“. Учествовао је у борбама за Кајмакчалан, Кочобеј, Ивењске чуке, Ивењске косе и Грунишке чуке. За испољену ратну храброст и оданост отаџбини Србији, примио је следећа висока одликовања: Албанску споменицу 1915 – 1916); Карађорђеву звезду са сребреним мачевима; Руску медаљу Свети Ђорђе; Споменицу краља Петра I, а приликом посете старих ратника из наше земље Француској 1970. године Милић Милошевић је добио медаљу града Париза.
Из рата се вратио са чином поднаредника. Остао је да живи и ради у Ваљеву где се укључио у друштвени живот и био изузетно поштован и уважаван. Са својим преживелим ратним друговима често је ишао у походе местима где су обележја скупо плаћене слободе. Говорио је: „Ми смо само били срећни да преживимо, зато имамо обавезу да чувамо успомене на пале другове наше и да им помињањем продужавамо животе.“ Поводом 70 година од историјске седнице Српске владе и Врховне команде, када је донета одлука да се битка против окупатора настави до победе, 8. новембра 1984. године, на згради Окружног суда у Ваљеву откривена је спомен плоча. Овај историјски белег открио је стари ратник, наш витез, Милић Д. Милошевић.
„Био је један од активнијих чланова Ваљевске трговачке омладине, члан више културних и хуманитарних организација и благајник листа „Глас Ваљева“. Преко 20 година био је активан члан планинарског друштва „Маглеш“ у Ваљеву. Учествовао је у походима овог друштва, а када су његови планинари, 1973. године ишли у поход сенима страдалих на Кајмакчалану, иако већ у годинама, Милић је међу првима стигао на циљ. Ишло се пешице преко Скочивара до највише коте на Кајмакчалану (кота 2521), где се налази капела – костурница изгинулих српских војника.
Живео је мирно, сасвим повучено и нерадо казивао о свом ратном путу. Можда је то и разлог што није заступљен у неким ранијим лексиконима носилаца Карађорђеве звезде. Његову најпотпунију биографију сачинио је његов кум Михаило С. Ђерић (1932) судија Општинског суда у Ваљеву, коју сам користио приликом писања овог текста.
Ђерићу сам захвалан на достављању фотографија везаних за витеза Милића Д. Милошевића.
Ђерић је прикупљао грађу о солунским ратницима за потребе Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. Подружница у Ваљеву. Како је то друштво престало са радом, документација је предата Историјском архиву у Ваљеву.
Последње године свог живота витез Карађорђеве звезде Милић Д. Милошевић је провео боравећи код своје синовице у Сплиту и Београду, која је бринула о њему јер, он се није се женио и није оставио порода иза себе.
Преминуо је 14. јуна 1987. године у дубокој старости у Београду. Уз велике почасти, сахрањен је у београдској алеји заслужних грађана на Новом гробљу, у организацији Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. из Београда. Милић је, иначе, био почасни члан овог друштва.
Од њега се бираним речима опростио Миливоје Савић, тадашњи председник Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
