Милошевић П. Иван

Милошевић Иван
Милошевић Иван

 

 

име: Иван
презиме: Милошевић
име оца: П.
место: Прњавор
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

ТРИ РЕДА РОВОВА

Снажне руке везале су снопове, а пољем је одјекивала песма жетве. Клас је био пун и једар, година берићетна. Многобројна чељад у Милошевићевој задрузи спремала су амбаре, јер Прњавор одавна није био запамтио такву жетву. Празник зрелог жита задовољством је озарио сва лица. У пољу је било врло живо. Под звонким резом косе падало је златно класје, а изнад глава жетелаца с цвркутом је пролепршала покоја шева.
Сунце се ближило смирају, кад је пољем дотрчала једна девојчица и из свег гласа почела да виче Ивану Милошевићу:
– Казао вам деда да одмах идете кући. Почео је рат.
– Још ономад досетио сам се јаду, – казао је Иван жетеоцима око себе, који су га збуњено и зачуђено гледали. – Знао сам да нас неће мимоићи ова чаша…
– А с киме ћемо сада ратовати?
– Са Швабама. Брине ме, јер имају силну војску, а у рату се не бацају крушке и јабуке, него бомбе и гранате.
– Свеједно, вала, ништа нам не могу…
– Е, мој синко, ниси ти још пушку омрчио, па не знаш каква је то ђавоља игра. Него, да не дангубимо.
Посао је у пољу одмах забатаљен. Снопови су остали, а жетеоци, збуњени и преплашени, кренули кућама. У Прњавору је све већ врило. Момци су се праштали са својима, одлазили, довикивали.
Из Милошевићеве задруге, која је бројала тридесет и седморо чељади, кренуле су одмах све мушке главе које су биле дорасле да понесу пушку. Иван је отишао са својим другом Пантелијом, са којим је заједно служио војску и крвавио се у балканском рату.
– Да остадосмо макар још неколико дана због послова, – говорио је Пантелија успут Ивану.
– Да смо бар оврли. Овако, све ће ђаво да однесе. Код нас нико није остао. Сад ће за нама и оба Михајлова сина, и Стеван, и ја, сви одосмо. Чича сам неће моћи ништа да учини.
Иван и Пантелија отишли су у Коцељево, где је била њихова команда. Није се дуго чекало. Кроз неколико дана командант батаљона Милан Прибићевић повео их је у Богатић. Јављено је да су Аустријанци тамо, око Шапца, већ почели да се пребацују. Наши су одмах ископали ровове и спремили се да их дочекају. Први сусрет са непријатељем Иван је имао тога дана око једанаест сати пре подне. Три војника у плавим униформама на велосипедима су ишли у патролу.
– Да их убијемо, господине поручниче?
– Пусти их док прођу. Овако нам могу умаћи.
Аустриски војници промакли су друмом, и не осврћући се око себе. Плануло је неколико пушака и они су се срушили. Претурени точкови остали су им насред друма, а двојица су се превијали у јендеку. Трећи је лежао непомичан.
За овим несрећницима брзо се појавио читав непријатељски вод, па онда још један вод, па цела чета. Борбе су већ почеле, рат је већ беснео. Крваво коло заиграло је на свим странама. Снажни непријатељски редови ударили су на други батаљон и на Седамнаести пук. То је било на Думачи. Неравна борба трајала је све до мрака. Предвече су већ били пред Шапцом. А ујутру, чим је забелео дан, наши су полетели на јуриш. Крв се просипала целог дана, немилосрдно, нештедимице. Тај дан био је тежак, и по напору који су људи издржали, и по губицима које су претрпели.
Сутон се лагано спуштао кад је до Ивана дотрчао један војник:
– Господине наредниче, зове вас командир.
Иван је одјурио тамо.
– Шта радиш, наредниче? питао га је командир.
– Копам ровове.
– Зађи, наредниче, од војника до војника и кажи им полако да се спреме за отступање. И то одмах, јер непријатељи су прешли на Белиној Ади и хоће да нам отсеку отступницу преко Цера и Иверка.
Отступање је одмах почело. Све у највећој тишини. Трупе су се пребациле до Криваје и ту преноћиле. А сутрадан командант пука позвао је воднике.
– Одмах наредите да се војницима подели ручак! Чим људи ручају наставићемо кретање.
Тако је и било. Заморене трупе кретале су се целог дана. Била је недеља.
– Сећам се, – прича Иван Милошевић, – Седамнаести пук био је већ отишао са Думаче, а наши то нису знали. И да нисмо наишли на једну патролу, отишли би право Швабама у руке. Онда смо кренули натраг, а Аустријанци почели да пуцају на нас. Богами, ту је пало и наших неколико глава. Ми нисмо ни пуцали. Преноћили смо у потоку, а сутрадан када је свануло дошао је међу нас лично војвода Степа. Позвао је нашег команданта Прибићевића, који је заступао команданта пука. Ми нисмо знали шта су се они договарали и шта су утврдили. Само после покојни Прибићевић позва командире чета и нас воднике. Ми се почели да намештамо као да ће прича дуго трајати. Али, јок. Код Прибићевића је било све кратко, по војнички. Силан је то официр био, покој му његовој племенитој души. И ватрен Србин, и велики јунак.
– Непријатељ се ухватио брда Висовца, Цера и Иверка, – казао нам је тада командант Прибићевић, – и пребацио се Белој Цркви у Рађевини. Пресрео га је наш Пети пук и враћа га натраг. Војници су неиспавани и измучени, па је зато наш пук одређен да их смени. Господо, хоћу да видим свакога на своме месту. Кога нађем тамо где му није место, знајте, убићу га одмах. А ја, као командант батаљона и заступник команданта пука, бићу на свом месту. Ако ме видите да се склањам – убите ме. А сад, господо, на извршење.
– Разумем! – Сви смо одговорили у исти мах и, без разговора, пошли својим јединицама.
Шињеле смо побацали на гомилу. Ја сам био водник другог вода, а поручник Божа Милановић првог вода. Прво побацаше шињеле његови, па онда моји војници. Трећи и четврти вод отишао је у десно. Ми смо се развили: Божа лево, а ја десно.
У то се навуче на небо црн облак, сив и црн као олово. Чинило ми се да је притиснуо земљу и навалио се на наше главе. Мало затим поче киша, па онда град, крупан као орах. Ишао сам напред, кад наједном се преда мном створи командант.
– Припреми војнике, – довикну ми он, – и крећи напред!
Знате како је било: људи без шињела, град бије, муње севају, брисан простор пред нама. Уздиже се ту једно брдашце, и да није било оне кише и града, не знам да ли би се и један војник вратио својој кући. На средини, пред нама неки поток и јаруге. Пришли смо непријатељским рововима на педесет корака. Командант Прибићевић трчи тамо и овамо. А онда, са левог крила одјекну:
– Ура! Ура! Напред!
Војници су потрчали. Ја сам ишао пред мојима, и сви су се отимали ко ће први да стигне, ко први да навали. Кад смо дотрчали на петнаестак метара, Швабе поскакаше из ровова. Није пукла ни пушка, ни бомба, ни револвер. Ми на ровове, а они на друге. Ми на друге, па на треће и отесмо им сва три реда ровова без иједног зрна. Они све оставили: и пушке, и шињеле, и митраљезе. Ми смо онда ухватили њихове митраљезе па почели да их бијемо с леђа. Нећете веровати: толико је Шваба попадало да се читав километар могло ићи с човека на човека, с леша на леш. То је било код села Текериша. Тада су наши војници испевали ону песму: “Дођи, Швабо, да видиш где је српски Текериш…”
Ишли смо још неколико километара и терали непријатеља. Нигде их нема. Онда је командант Прибићевић наредио да се мало повучемо, па смо ударили удесно и ту се укопали.
Моја чета била је у првом борбеном реду. Тако смо стојали све до дванаест сати, а онда командант нареди да трећа и четврта чета пређу у први борбени ред, а ми смо сишли доле до неког потока. И опет удри напред. Ухватили смо тада пет Швабиних хаубица и једанаест кара са по шест коња. Нико се никуда не маче. Заробили смо им и цело митраљеско одељење, похватали и коње и војнике. Моји су људи хтели све да их поубијају, али ја нисам дао. Ту се мало и дохватих са мојим поднаредником.
– Коме да их чувамо, и зашто да их штедимо, кад су нам у главу душмани? – каже поднаредник и хоће једнога да убије.
– Никога да ниси дирнуо, јер и они су војска као и ми.
– Е, јесмо убили једног њиховог официра, то признајем. Он скочио на коња, па је хтео да побегне. А био је будаласт, није ни видео да је коњ везан. Пушка прасну и он паде.
После смо ишли још напред, и наш Десети пук пресекао им је отступницу. Видели смо их кад су бежали. Јурили су колима ка Дрини, а поред друма лешеви су лежали као покошено снопље. Страшно је било гледати тела која се распадају. Муве навалиле на лешеве и све заудара. Страва човека подиђе кад се сети.
Сутрадан смо наставили да их протерујемо. Један наш артиљериски официр био добио наређење да упути за њима топове. Али он није хтео да чека да ми истуримо патроле, него појурио напред не би ли што пре наместио топове. Швабе биле лукаве, па се сакрили у једну башту, и кад је наишао овај артиљериски вод пообарали људе из пушака. Ја сам онда наишао са мојом патролом и видео наше несрећнике како се превијају у мукама. Покупио сам их и предао у превијалиште. То је било код Љешнице. А даље, нисмо имали борбе, јер они су отступили.
Било ми је најтеже на Дукат Брду, тамо код Прокупља. Ваздан и сву ноћ водили смо борбу. Освануло и друго јутро, а ватра није престајала. Швабе су силазиле с брда и видели смо како четворица на носилима носе једног рањеника.
Неки од наших официра каже:
– Наши.
– Јок, Швабе, – одговорим ја. – Плаве им се униформе.
Командант је онда узео двоглед и утврдио да су то Швабе и да на носилима носе митраљез. Хтели тако да нас преваре и да нам приђу што ближе. За њима су се одмах указале плаве чете. Ми смо отворили ватру и били се и тога дана све до седам сати увече. Мене ухватио мрак на једном брежуљку. Пред нама поток и шума. Десно је први вод, а код мене нестало муниције. У воду остало свега девет бомби, без иједног пушчаног метка. Слао сам људе тамо и овамо, али муниције нигде ни од лека. У оном мраку остали се водови повукли, а ја остао. Швабе мени иза леђа. У шуми саставили строј, па лепо хтели да нас похватају. Шта сам могао. Дошло да се гине, па боље је да изгинемо као јунаци него да нас заробе као жене.
– Бомбе! Јуриш, браћо!
Ударише моји војници као љути лавови, и ни дан данас ми није јасно како пробисмо и сјурисмо доле у поток. Окрвавио сам десну руку. Они пуцају за нама, а ја дозивао војнике и пребројао их. Несрећа једна, ватра сева са свих страна, а ми се пребројавамо у потоку. Тада је рањен командир треће чете Жујевић, који је пренесен у Косовску Митровицу и тамо је, сиромах, умро. У оној ноћној гужви, ниједан од мојих војника није погинуо. Пратила ме нека луда срећа.
После сам предложен за Карађорђеву звезду, а похвалница је читана кад сам добио Крст Светога Ђорђа од руског Цара.
На Солунском фронту био сам прекомандован у Моравску дивизију, али нисам учествовао у борбама. Деветсто петнаесте постао сам потпоручник, а онда сам редом стицао чинове и сада сам, хвала Богу, резервни капетан прве класе.
У село сам се вратио с пролећа деветсто деветнаесте. То су били најтежи дани у мом животу. Све изгорело. Нашао сам само брата од стрица. Жена ми умрла од глади, девојчица од шеснаест година скапала од изнемоглости. Кад смо се срели Михајло и ја, плакали смо као сирочићи. Петорица нас отишли у рат, а вратила се само двојица.
– Ето, Иване, видиш ли наше муке. Од пуне задруге остала празна кућа.
И Михајло поче да јеца. Плакао је за синовима, јер су му Мађари тројицу убили. Све се затрло.
То је нама рат донео. Сваку стопу ове земље ми смо по сто пута платили својом крвљу. А то знају да цене само они који су ратовали, губили главе и враћали се на пуста згаришта.

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Наредник из Прњавора Иван Милошевић имао је мобилизацијско место у Коцељеву. Ратовао је од 1912. до 1918. године. Он је родом из онога села у Мачви које је преживело највеће ратне страхоте и мучења становништва од стране аустроугарских освајача. То је место јунака још из доба Карађорђа и Милоша. Професор доктор Арчибалд Рајс пред целим светом је показао каква су зверства чиниле окупационе власти у Мачви а посебно у Прњавору, пружајући низ доказа о покланом становништву, међу којима је био велики број деце, немоћних стараца и жена. За херојску одбрану и држање пред непријатељем Мачвански Прњавор је једино село које је одликовано Карађорђевом звездом са мачевима. Ето, из таквог места потиче наредник и витез Иван П. Милошевић.

Он је 1912. године одликован Сребрном медаљом за храброст, а 1913. године добио је Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић“. У самом почетку новог великог рата Иван је добио златну Обилићеву медаљу за храброст и унапређен је у чин резервног наредника српске војске.

Припадао је славној Дринској дивизији, која спада у ред најбољих српских дивизија. Ратовао је на Церу, на Дрини и Колубари, два пута је са својим „Дрининма” протеривао непријатеља преко Дрине, Саве и Дунава и оба пута нашао опустошену Мачву и своје село Прњавор. Учествовао је Иван и у оним жестоким одбрамбеним окршајима 1915. године и у повлачењу на Дукату код Прокупља одједном је добио два највиша ордена за храброст на бојном пољу: војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима и Георгијевски крст руског цара.

На солунском фронту поднаредник Иван је са својим „Дринцима“ учестовао у отварању Капије слободе на врху Кајмакчалана где је био леш до леша српских, бугарских, немачких и савезничких војника, подофицира и официра.

Он је у рововској војни од 1916. до 1918. богато користио своја ратничка искуства и непријатељу задавао велике невоље.

Као обичан сељак наредник Иван из Прњавора 1918. године је унапређен у чин потпоручника, а до 1938. године два пута је унапређиван и на крају трећи пут постао је резервни капетак I класе. Он спада у ред најодабранијих српских ратника и витезова, па је због тога добио и одговарајућа одличја и официрски чин.

Иван се у село вратио тек 1919. године. Код куће је нашао у животу само брата од стрица. Жена му је умрла, девојчица скапала од глади и изнемоглости. Од пет војника колико је отишло из куће Милошевићеве вратила су се само двојица.

Нема података до када је живео капетан Иван П. Милошевић.

Слични чланци:

Илић Богољуб

Илић Богољуб

Богољуб је одликован војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, што значи да је и капетански чин и највише одличје стекао искључиво храброшћу и умешношћу у командовању.

Прочитај више »
Милошевић М. Станко

Милошевић М. Станко

Када је предлаган онај који је најдостојнији да понесе Карађорђеву звезду са мачевима цела чета је била јединствена да то треба да буде „чика Станко“.

Прочитај више »