име: Чедомир
презиме: Милановић
име оца: Глигорије
место: Мраморац
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
КОЛА
Чедомир Милановић, отац ми се звао Глигорије. Рођен сам 1896. године у Мраморцу. Завршио сам четири разреда основне школе. Кад сам био први разред, учитељ нам казао:
“Идите, децо, кући, погинуо краљ Александар Обреновић.”
Остао сам после основне школе на селу, имао сам оца и мајку, брата, деду – деда имао три сина, сви смо у истој кући живели, то се звало задруга.
Мој отац умро је у Матхаузену, у ропству. Заробе га Швабе четрнаесте године на ћуприји, минирао, он је био пиоњер. Стриц исто био у ропству – вратио се жив, а старији брат ми умро у рату од тифуса.
И ИСТЕРАЈУ НАШИ ШВАБЕ
Прве године рата ја сам одавде из Мраморца као дечак ишао код оца на положај, носио му преобуку и новац. У Крупњу га заробили. Ишао сам после код стрица, овде већ били ушли Немци, стриц ми артиљерац био на Такову. То је девесто четрнаеста година. Ишао сам пешице, само што возом од Младеновца до Ваљева уском пругом. Носио сам исто преобуку и новац. И нађем стрица у Завлаки. Извезли артиљерију на брдо – стриц ми био брдска артиљерија – и каже:
“Што си дошао? Немци, каже, већ улазе у Таково. Бежи кући, сад ће борба да буде!”
И ја полазим, а стиже на положај неки коњички пук из Паланке. И они – брже на Таково!
Застансм у селу Осечина код Завлаке.
И шта ће да буде? Појуре наши Швабе, све на Дрину натерају те подави се све: и артиљерија, и штајерски коњи што вукли батерије, и војска нека. Све, каже, подављено. И истерају Швабе. И после Виљем Кајзер казао цару Фрањи: “Жалост, царе Фрањо, твоје царевине кад те опанчар победио” – краљ Пера.
После ме мобилисао краљ Петар.
ОБУКА ПА ПОВЛАЧЕЊЕ
Петог октобра, по старом календару, деветсто петнаесте, отишао сам, позвано три пука резерве, младића. Из моје куће већ су били отишли у рат отац, стриц и мој старији брат.
У окружној команди у Пожаревцу примили смо одела и цокуле, пушку и муницију, и шаторско крило – све, комплетна војска. Било нас дваестину из Мраморца, све здравствено прегледали, наоружали и оставили у касарни у Пожаревцу. Сем нашег ту је још био и први нишки и трећи крушевачки пук, три пука – шест хиљада војника.
Имали смо једно месец дана обуку. Одатле – Бугарин ушао од Зајечара, а Немац и Шваба преко Саве и Дунава – ми добијемо наређење да отидемо право на Горњи Милановац, па одатле преко новопазарског Санџака у Косовску Митровицу.
У Косовској Митровици они јачи и јачи војници отишли су на бугарски фронт, а ми што смо остали разапнемо шаторе и имали смо месец дана обуку.
Из Косовске Митровице кренемо за Приштину и Вучитрн, ту будемо по два-три дана. Одатле продужимо за Феризовић; из Феризовића кренемо десно идући ка Призрену. А стара војска редом задржава фронт. Наша три пука припадају Дунавској дивизији, ми се повлачимо стално.
У Призрену смо, ми још као млађи, били десетину дана, па одатле кренемо за Љум-кулу.
НИСИ СМЕО ДА МРДНЕШ
У Љум-кули све застало, не може да иде колона: комора, коњи, волови Шумадијске дивизије – све стоји. Понека лимузина бачена, запрежна кола бачена, артиљерија онеспособљена и сваљена у реку; волове покуповали пошто-зашта Арнаути, коморџије узели коње и отишли ка Дебру.
Примили смо помало брашна у Љум-кули.
Који су могли да иду пешке за Стругу, за Дебар, за Грчку – прешли тамо, а од војске прешла и нека комора с коњима.
Повлачимо се преко Албаније пешке, преко планина. Ноћу спавамо на папрати. Накупимо маховине те наложимо ватру. Ко је био вредан, осуши обућу и треби се од вашију. Ко је био лењ – он легне код ватре и умре. Остајало пуно код ватре. Сваке ноћи остане по петнаестак, остане – нема шта да једе, гладан, вашке га појеле – умро. И Придворчани неки које сам познавао тако су настрадали. Неки: Поведи ме, Милановићу. Ја га поведем – он падне опет, не може даље. Уз прву ватру остане и умре.
За јело успут нађемо неки корен у шаши, неки струк лука, неку главицу купуса. Ништа не може да се купи. Арнаути кажу: Дај пушку да ти дам проју… Ко је био ризичнији – остао је. У једном селу напунио сам торбицу корењем кукуруза те печемо ноћу у ватри… На ногама сам имао цокуле, добио сам у Пожаревцу, па се поломиле штикле, те одем код резервиста под шатор и украдем цокуле – то ме научио неки Величко из последње одбране, што се са нама дружио и ноћивао. Али биле су ми мале, носио сам жуљеве на ногама те ме отерали после у болницу…
Кад смо пролазили кроз Албанију, није био велики снег, била суснежица – само колико да покрије, опанчарски снег.
Нико никога није могао да сахрани, то је остајало по планинама албанским.
Официри не дају да излазиш из строја док смо одступали, ниси смео да мрднеш.
Повлачимо се правцем за Елбасан.
Будемо у Елбасану недељу дана, па од Елбасана кренемо за Тирану.
У Тирани будемо неко време и одемо за Кавају.
Из Каваје за Пископеју, из Пископеје за Драч.
Па у Драчу нема лађа, ту примимо пексимит, та три пука.
ГРУВАЈУ ТОПОВИ ЗА НАМА
А грувају топови за нама стално.
Само гурај, нема задржавања.
Једнако Немац напредује. И стара војска већ стиже, у сусрет Талијанима: Талијани иду од Драча – комора, мазге, топови…
Стиже нас Краљ, воде га два ађутанта у Драчу, а ја био стражар код пексимита. Пита:
“Шта се ово, господо официри, чује овде?”
А ја се био уплашио поред оне гомиле.
“Ваше величанство! Наша млада војска.”
Он плаче, сузе му иду:
“Еј, децо моја и синови моји! Мора тако да буде.” Узмемо пексимита, подигнемо шаторе и одатле треба да идемо преко река Војуше и Шкумбе.
Преко Војуше смо прешли неком скелом и идемо за Валону.
Код Валоне, до мора, ноћивали смо у песку недељу дана, немамо ничега сем подрпаног одела и оних шатора.
ЈА ВИЧИ ОН УМРО
Укрцамо се у лађу за Крф, али одемо прво на острво Видо.
Лађа била санитетска, али наоружана: два топа напред, два позади и по два топа са стране. Црвени крст, али наоружана због сумарена. Морали смо и ми да носимо оне печурке прикопчане и увек да имамо надувене оне мехове – контролисали официри. Због сумарена. Пампури за спасавање. И чамци за спасавање – мој чамац био број девет – да се зна где ће ко у случају топљења. Лађа се звала “Тимка”, француска лађа.
На острву Видо примимо неке конзерве, хлеба нема. Ту је много војске помрло од тифуса и од ваши. Ја сам се отимао, требио сам се. И шињел је био пун ваши, а кошуље – три месеца нисам преобукао. Пуно војске. Добили конзерве, војска јела без леба, она конзерва масна, оно после нема воде – преконоћ само умиру. Умиру. Дођоше неки Французи – који ли су, не знам – дају неку воду. Ја сам био у великом шатору. “Дођите,” каже, “пијте ову воду, да не помрете сви.” Ја вичи једнога – он умро. Вичи другога – умро. Ја се дигнем, попијем чашу воде па отидем на морску обалу те се умијем и расхладим… На истоку сунце изгрева. Вратим се у шатор.
НА ОПОРАВАК И УЧЕЊЕ
Војска се спрема – ко може да иде на Крф, свира лађа. Свира санитетска лађа француска са четири димњака и црвени крст на њој. Ко може да се упне на чамац да иде на лађу.
На лађи Французи нас ошишају, обријају тело и главу, окупају… Добијем кошуљу и ћебе па на кревет, други спрат. Ту лађа стајала целог дана, па сутрадан кренемо за Алжир, Бизерт, Тунис.
У Бизерту сиђемо, превезу нас у касарну Ламбет. Успут сам видео – то је 14. јануар 1916. године – класало жито! У тој касарни преноћимо. Одатле са ћебићима, у кошуљама, у другу лађу – да идемо за Алжир.
Кад смо стигли у Алжир, мерили ме на вагу: тридесет и осам кила сам био, више нисам, го. А имао сам преко шездесет кила кад сам пошао од куће. Нисам могао да идем, метнули ме на носила болничари Французи и Арапи.
У болници био сам четрдесет дана на лечењу.
После лечења премештени смо у Бизерт, те смо имали обуку.
Дошло из Америке осам хиљада војника добровољаца, наших. На њима златно прстење, златни зуби… И они, месец дана само на учење. Ја сам био десетар, на занимању, у мојој десетини били отац и син. После месец дана обуке – на Солун. Распоређени у јединице.
И српска подофицирска школа у Бизерти била формирана – четири стотине војника, сам поднаредник и наредник.
И ту дође наређење: Који су јаки да се изаберу за Солун. Поправили смо се били, јаку храну Французи нам давали, педесет и четири кила сам имао… То је деветсто седамнаеста година.
ПРЕСКАЧЕМО МРТВЕ БУГАРЕ
Лађом стигнемо у Солун. Војна музика свира, дочекује нас регент Александар: “Помозибог, јунаци!” – а ми: “Бог ти помого!”
Мене распореде у дваес четврти пук, допуна, у Вардарској дивизији. Командант дивизије био Харолд Викел, командант пука Стеван Нешић, командант батаљона мајор Ђорђе Јевтић, командир чете Милић Борис – Црногорац, калетан друге класе, а водиик ми се звао Ћура Бошковић.
И отидемо на положај. Ми смо држали средину положаја, горе ка Кајмакчалану. Ту смо увек унапред знали кад ће да буде напад, и добро смо се чували и пазили, али и страдали смо много.
Баш с конца седамнаесте године, према Кајмакчалану били смо у рову, моја друга чета трећег батаљона: изопијали се Бугари па нападају, јуришају на нас. И, једно јутро, пијани, истерају нас из ровова и ми побегнемо. Они јурну за нама, пијани па се силе. А на једној великој букви сместили наши два митраљеза са муницијом. Појурили за нама, а та два митраљеза осули ватру и косили, све покосили. Кад смо ујутру се вратили – лежи Бугарин до Бугарина. Враћамо се на своја места – наређење: на своје положаје! – и само прескачемо мртве Бугаре. Покрене се неки – још жив, неки јечи, неки погинуо – чудо божје.
ДРЖИТЕ СЕ, БРАЋО, КУРАЖНО
Дођемо у ровове и ћутимо, тако било: некад напред – напад, некад назад. Ја никад нисам нишанио да убијем човека. Ја се држим наређења: јединачна паљба! – ја главу заклоним за камен и ткем полако. Пушке имамо српске петометке, за све време имао сам српски карабин.
Никад ми није падало на памет да се предам, за божјег бога, само напред. Било је наређење: Ко се преда па се ухвати – стрељање. Војни суд, преки суд.
Смена у рововима била је свака двадесет и четири сата.
Кад добијемо слободно, одемо на море те се искупамо, а мој командир: “Де, Милановићу, да ми певаш ону песму:
“Жали ме, мајко, а не жали, секо…”
А певао сам и оно:
“Дошо Шваба до Солуна,
Од Солуна вуна, вуна…”
Негде наши и бугарски ровови били близу па псујемо једни друге:
“Мамката, пизда материна, нема Македонија…” – све нам псују мајку мајчину. Псују и наши, какве им све безобразлуке не говоре!
Неки Милан Васић из Мраморца хватао њине бомбе и враћао им натраг. Требало да га одликују, па нису, одликовали неког другог а нису њега, он се наљути: “Јебем те, каже, правдо! Ја враћам бомбе, а другом дају Карађорђеву звезду.”
Кад је било осамнаесте године, долази нам краљ Александар, обилази положаје и говори:
“Јунаци, наша је победа! Сад је трећа, последња година, идемо у пробој да ослободимо наше миле и драге што пиште под непријатељем. Држите се, браћо, куражно! Коме шта фали од одела – добићете… Каква је храна?” – а ми углас: “Одлична!”
Једемо америчко месо, једемо енглеско месо што две године стојало замрзнуто – читали људи писмени, пише на конзерви. Енглези су нас хранили, Французи одевали и оружје давали. На сваком сандуку пише: НЕ ЖАЛИ МУНИЦИЈУ.
ИДЕМО У ОТАЏБИНУ
Кад је било 16. септембра 1918. године поче офанзива! Ватра!
Тешка хаубица, коњичке батерије, пукови, пешадија, рововци – и земљи је тешко. Седам дана и седам ноћи није се угасила ватра. Одједном добијемо наређење да се крене, официр командова мирно и:
“Капе скини! Војниче, читај Оченаш! Покрет, покрет! Напред, јунаци! Идемо у отаџбину!”
Музика војна свира! Идемо у отаџбину!
Наша Вардарска дивизија крене право Скопљу. И ту се задржимо, а све наше трупе гурају, ослобађају. Где ћемо ми – кренемо за Косовску Митровицу, буне се Шиптари, неће да положе оружје. Тамо где сам већ био, бога ти! Опет.
У Косовској Митровици наша војска заустављена, друга војска отиде; три батаљона Вардарске дивизије заустављено да воде ред и мир, да успоставе власт и да умире Арнауте и оне њине комите и вође да похватају… Останемо ту неколико месеци, нема борбе, али може сваког дана да се погине.
ДРУГИ НАЧИН
Никако неће Арнаути да се предаду. Погине неки наш војник. Онда жалбу прави наш командант дивизије краљу Петру: “Ваше величанство, шта да радимо са срезом Исток и срезом Девич, са Арнаутима? Вођа Арнаута је по имену… неки њихов комита.” Добије одговор: “Извидите где је главно гнездо, покушајте још мало, па да се употреби – други начин.”
Оно опет исто; погине неки наш војник, убију га с брда, с планине, скину одело, скину цокуле, узму оружје. Онда се наљути величанство Краљ, нареди да се употреби ватра у оба села, и тамо где је гнездо: село Клина – између среза Исток и среза Девич.
Кренемо из Косовске Митровице увече. Стигнемо, опколимо та три села арнаутска. Кад је зора била, осетили нас Арнаути па излазе, хоће да бегају. Нема помиловања! Онда наређење: Оспи ватру! И трајала је ватра до један сат по подне. Њихове су куће у камену, прозори-све пушкарнице! Порушимо и упалимо три села: Клина, Исток и Девич. Дим се дигао, ватра избија, јуре људи и стока. Жене и децу купи и спасава војска, а жандомерија хвата Арнауте и доводи их. Ми војници копамо рупе. Дотера жандомерија и стреља. Ми по десет, по двадесет затрпамо. Тако и у ноћ: жандари побију, ми затрпамо… Тројица били дотерани везани. Један моли да га пустим, вади лире да ми даје. Ја нисам смео, био сам стражар. Дођу жандари, побију и њих…
Кад је прошло двадесет дана, дошли сви на мир код команданта, љубе га: “Молим, господине, нећемо више, предајемо се.” И сакупили се Арнаути и жене, има и српски народ, Арнаута много више, моле: “Господине, господине . . . Предајемо се, немој више да буде.”
И умирише се. И будемо још два месеца тамо, то је деветсто деветнаеста година кад је била побуна Арнаута. Овамо Београд ослобођен, непријатељ побеђен.
КОЛА
Е сад стоји даље овако: остали смо још два месеца – март и април. Још остали! Нисмо се пуштали никако кући: нема одмена. Тражи наша команда смену – нема! Нема војске, стара војска још није пуштена, ухватила терен. Те сам био још два месеца.
Будем стражар у селу Клина, уз једну богату арнаутску кућу, ту је била наша менажа, кујна, пошто се примирило. Слобода, али још нисмо отпуштени. И ја стражарчим једнако, па онда тражим одсуство од команданта да видим кућу. Каже:
“Не може, јуначе, још немамо наређење. Командант говори да ће скоро да добијемо смену.”
Онда шта ћу, ја поново стражарчим. И гледам како Арнаути вуку ђубре – шумадинским колима! Погледам боље – моја кола! Одем командиру:
“Господине капетане, докле ја да стражарчим овде? Ја сам дао држави коњска кола и воловска кола. Ево их моја кола овде! Арнаути вуку ђубре.”
“Откуд ти знаш да су твоја кола?”
“Познао сам. Ја морам да узмем моја кола.”
“Одакле си ти?”
“Ја сам од Смедеревске Паланке, између Крагујевца и Смедерева.”
“Не можеш, каже, да узмеш кола без исправе.”
Ја пишем мојој кући, деди: “Деда, нашао сам кола што сте дали држави девесто петнаесте. Нашао сам кола. Да ми пошаљете уверење да предам власти да си заиста дао кола.”
И добијем уверење од куће из села Мраморца, од општине, и предам командиру.
“Иди, каже, код команданта. Ја не могу ништа.”
Ја отидем код команданта дивизије. Командант дивизије упути ме код среског начелника у срез Исток. Одем ја тамо. Срески писар пита шта је. Тако и тако – испричам. Дође и начелник, капетан по чину:
“Шта је, јуначе?”
“Дошао војник”, писар ће, “нашао овде кола у селу Клина.”
“Јесу ли твоја кола? Имаш ли какву исправу?” – пита капетан. А ја уверење:
“Ево, господине начелниче!”
Чита он.
“Па ко је тај? Који домаћин?”
“Ево записао сам његово име, прочитајте.”
Он одреди три жандара и среског писара да иду са мном.
И командир ми даде три војника.
Отидемо оној кући право на капију. Зидана капија у камену. Псето лаје ли лаје, а нема нико да изађе. Онда жандар кундаком у врата лупа, лупа. Дође неки стар човек, отвори капију:
“Јао, господине…”
“Код тебе има нека кола?”
“Има, господине.”
“Откуд ти?”
“Купио мој син ”
“То су кола овога војника што чува стражу.”
“Не знам, господине. Каже син да је нашао кола у Дриму.”
Е, онда уђу жандари и ти војници, нож на пушке, а ја држим бок, шта га знаш, улазимо у авлију. Видим: богат, кућа двоспратна, али прозори мали као пушкарнице. Отидемо под шупу, погледамо кола.
“То су”, кажем писару, “моја кола. Ко ће да тера?” Ухвате жандари и истерају на сокак и ту оставимо кола.
“Е сад,” вели срески писар, “шта мислиш са колима?”
“Ја сам стражар,” реко, “ту у кујни, и кола нека стоје, ја ћу гледати шта ћу.”
Отидем код командира опет:
“Ја сам, реко, господине капетане, узео кола.”
Дође он те виде:
“Па шта мислиш? Одсуство, каже, нема.”
“Кола, реко, нека стоје. Ја сам ту стражар и све ми иде у рок службе. Ту ће да будемо. Кад добијем одсуство, ја ћу да терам.”
На Ђурђевдан, 23. априла 1919. године, добијем да идем кући. Отидем код начелника у срез опет:
“Господине начелниче, добио сам кући да идем и да предам одело. Молим да ми кола отерају у Косовску Митровицу, како знате, под кулук.”
“Добро” – вели начелник срески. Одреди Арнаутина са два вочића, из другог села. Дође, натоваримо нашу војну спрему. Два Арнаутина терају кола, а ми војници возимо се и певамо. Кола немају канате, него метнули смо неке даске како да натоваримо ствари: шињели, ранци и којешта. Одатле има педесет километара до Косовске Митровице.
Стигнем у Косовску Митровицу пред касарну где сам и био. Ту оставим кола. Онда ономе жандари:
“Иди ти, Сулеј, кући, терај волове. А ти, војниче, гледај шта ћеш с колима, имаш командира.”
Онда ја са оном објавом нећу да идем код командира, чуо сам да нема воз, кажу, прекинуте пруге. Шта ћу сад? Ја оставим кола пред хотел “Два јелена” код македонског кафеџије:
“Да ми чуваш ова кола док проради пруга да терам кола кући.”
Кола ту оставим и дођем кући.
После двадесет дана проради воз. Ја дођем опет у Косовску Митровицу, прорадио воз од Митровице до Пиша. Извадим товарни лист, дају ми вагон, убацим кола и терам до Скопља.
У Скопљу нема вагон за Ниш и ту пробавим два дана.
“Морате да причекате, јуначе,” каже ми шеф станице, “сад ће да буде готова ћуприја, за дан-два. До Ниша, од Ниша после не знамо како ћете даље.”
Узмем товарни лист и после два дана убацим кола у вагон па стигнем у Ниш.
Кад сам скинуо кола у Нишу, долазе сељаци на станицу и питају:
“Откуд ова кола? Би л’ продао? Да ти дам, каже, сто тријес банке.”
“Не бих продао ни за какве паре” кажем. А онда је било за десет динара сто кила жита, могао сам да узмем лепе паре, али ја сам рад да обрадујем кућу.
Добијем вагон и стигнем у Паланку у један сат ноћи. Стаде воз теретни због мене. И онај шеф станице:
“Ко је тај са колима ту? Скидај кола, за пет минута …”
Они помогоше те свучем кола на пругу. Па пругом на рампу. Кад на рампу, онај ће:
“Ко си ти, бре?”
“Ја сам војник, кажем, терам кола.”
“Каква кола у ово доба ноћи, и још пругом! Силази с пруге, сад ће воз!”
Он погура те претерасмо преко пруге. А пређосмо пругу, и воз прође. Довучем кола ту одмах пред Дрењину кафану. А кафански момак:
“Шта ћеш?”
“Отвори капију кафанску да утерам кола. Сутра ћу, реко’, да дођем.”
Ја дођем кући, кажем деди и мојим укућанима: Дотерао сам кола у Паланку. Деда мој каже:
“Ма богати? А знаш да нам Радивоје Ђурић вратио кобилу, ону ждребицу што је отерао на Солун. Знаш да његов коњ био ћорав, а он коњаник, па узео нашу ждребицу – боље он него неко други. Е видиш, кобила се ождребила док се рат завршио, он узео ждребе, а кобилу вратио.”
Сутрадан дотерамо кола кући. Цео комшилук се сакупио, чуде се.
Кола гвоздена, ето их и сад жива, код мога брата од стрица остала кад смо се изделили. И још служе, само дрвенарија мењана, а гвожђе оно исто…
Рат толико пута сањам. Сањам да сам у Алжиру у болници, кревет број девет. И виче црнка: “Камарад! ‘Ајде млека, млека …”
Куршуми пролетели поред мене, само шапућу.
Нисам рањен, нисам ни одликован.
