име: Милан
презиме: Миловановић
име оца: Гр.
место:
општина:
година рођења: 1875.
година смрти: 1933.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Као ђенералштабни пуковник Милан Гр. Миловановић био је начелник штаба Друге армије.
Додатни подаци, доступни на интернету, а прикупљени за потребе нашег сајта:
Милан Гр. Миловановић (1875 – 1933), пуковник, члан Црне руке, суђен на Солунском процесу. О томе је касније написао „Заточенички дневник“.
Као ђенералштабни пуковник Милан Гр. Миловановић био је начелник штаба Друге армије.
Устав Црне руке, пронађен у Солуну, потписали су, као чланови Врховне централне управе, Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомир А. Поповић, Велимир Вемић, Љубомир С. Јовановић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија М. Јовановић Пчињски, Милан Васић и Милан Гр. Миловановић Пилац.
Циљ организације био је „остварење народних идеала – уједињења Српства“. Њен члан могао је бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који буде искрено служио овој идеји. Према члану 2. устава, организација је претпостављала револуционарну борбу културној, стога је „институција апсолутно тајна за шири круг…“ У члану 4. је речено да за „испуњење свог задатка, организација према карактеру свог бића, утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој“, и да „спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе…“
Пресуда Апису и осталим оптуженим заснивала се на оцени суда (Нижег војног суда), да је доказано да је циљ Црне руке био да обори „прави ред“ и замени га војном диктатуром, и, између осталог, да лиши живота регента Александра и председника владе Николу Пашића.
Деветорица окривљених осуђена су на смрт. Пресуда није обухватила једног од оптужених, потпуковника Витомира Цветковића, зета Милана Гр. Миловановића Пилца, и Аписовог кума (Апис га је венчао). Он је напрасно умро у дану када му је саопштена оптужница. Њега су на оптуженичку клупу, уз друго, довела нека писма упућена генералу Дамњану Поповићу, у којима је изражавао наду, „да ће се свест и код нашег народа и код наше војске пробудити, као и 29. маја 1903. и са неваљалцима раскрстити…“
Кад је председник већа Нижег војног суда, пуковник Петар Мишић, који се показао као изврстан познавалац права, али и пун сиктеће мржње према окривљенима, прочитао пресуду – Аписово лице се обасуло жутилом. Према извештају надзорног официра затвора, капетана Стојковића, који је бдео над црнорукцима и док су се налазили у судници, Апис је рекао: „Па зар баш на стрељање? Да видим да ли ће то да потпише Престолонаследник? Ја то њему не бих потписао. Зар девет официра стрељати, побогу брате?! Па то никакав, ни најкрвавији режим не би учинио…“
Владимир Туцовић је пресуду прокоментарисао речима, да се њом жели црнорукцима утерати трах у кости. „Па, зна онај да би га и мало дете у Србији проклело, макар и победио у рату и проширио државу до Беча и Пеште“, рекао је он заменику надзорног официра Јосифу Протићу, мислећи на регента Александра. „Где сме, бре, да постреља толико официра? Он јесте луд, али није блесав! Море плаше мечку с решетом…“
Супротно Туцовићу и Апису, Љуба Вуловић је био уверен да регент Александар неће оставити у животу ни њега а ни Аписа. „У његову милост“, говорио је све време, „не треба се надати, јер он има све особине свог деде, црногорског краља Николе“.
На смрт су били осуђени Апис, Милан Гр. Миловановић Пилац, Радоје Лазић, Чедомир Поповић, Владимир Туцовић, Велимир Вемић, Богдан Раденковић, Лјуба Вуловић и Раде Малобабић. Сви они уложили су жалбе на пресуду Великом војном суду, па су неке пресуде преиначене. „У путу највише милости“ преиначене су пресуде Чедомиру Поповићу и Богдану Раденковићу (у 20 година тешке робије). Сем Аписа, Вуловића и Малобабића, сви на смрт осуђени су, затим, помиловани и свима је казна преиначена у двадесетогодишњу робију.
Како је протекла седница владе на којој је расправљано о молбама за помиловање црнорукаца, види се сем из званичног, још из једног – незваничног записника. Извод из овог незваничног записника, састављеног по сећању и наводно са потписима двојице чланова владе, пред Други светски рат доставио је Војиславу Богићевићу у Сарајеву црнорукац Аца Благојевић.
У њему се, поред осталог, каже, да је министар правде Марко Ђуричић прочитао пресуду војних судова и изјавио да би “Круни требало предложити” извршење смртне казне над Аписом, Вуловићем и Малобабићем, а да се осталима казне ублаже… Један министар, чије се име не наводи, рекао је на то – да му се “кожа јежи на проливање српске крви, крви наших официра. И то од српске руке! Зар да крв наших јунака проспемо, и да тела њихова затрпамо у земљу ових полтрона Грка? Замислите, како би то грозно убило нашу војску…”
Оцењујући суђење као суђење невиним људима, као “суђење које није било правилно, по закону” а пресуду – “као неправичну”, “диктовану личном осветом”, будући да “ни дело атентата не постоји”, овај члан владе је, наводно, рекао: “Пошто смо парламентарна и одговорна влада, налазим, да општи, национални и наши партијски интереси налажу благост, што већу благост осуђеним официрима. Најбоље би можда било да те официре склонимо у Тунис или Алжир и да дефинитивно решење тога питања оставимо и одложимо до повратка у отаджбину.”
