име: Стеван
презиме: Миловановић
име оца: Ј.
место: Београд, рођен у Рашкој
општина: Београд
година рођења: 1865.
година смрти: 1941.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен је 14. децембра 1865. у Рашкој. После реалке с матуром ступио је у Војну академију и завршава је врло добрим успехом 1890, када је произведен за Пешадијског потпоручника, а вишу школу Војне академије 1894. године. Као водник, командир чете и командант батаљона служио је у Нишу, Београду и Пожеги. Старешина је питомаца Војне академије од 1898. до 1902. године. Прицадао је завереницима који су 29. маја 1903. оборили династију Обреновића. Од 1908. био је командант 2. гвозденог пешадијског пука у Нишу.
Постојаног карактера, хладнокрван, нежан, искрен и добар. У служби строг, али правичан. Уживао је углед одличног трупног практичара. Залагао се за добро војника и солидну обуку.
Потпуковник Миловановић је 1912. године командовао самосталном Моравском бригадом I позива која је, дејством планинским и осетљивим правцем, преко Гњилана посредно помогла брзом ослобођењу Косова. Као пуковник, 1913. године, био је командант Косовске дивизијске области.
У току кризе колубарске битке, а после смене двојице команданата Моравске дивизије I позива, Миловановић прима команду крајем новембра 1914. Енергичан, јаких живаца и храбар, усцешно је водио дивизију у нападе на Кременицу. Затим, у београдској операцији она напада положај Липа – Крајкова бара и Клупа – Ерино брдо и гони противника. У 1915. Моравска I разбија низ силних јуриша Бугара на Дреновој глави код Пирота.
На солунском фронту су Миловановићу поверене сједињене Моравске дивизије I и II позива. У горничевској бици 1916. Моравска дивизија се нарочито истакла у упорним борбама: код Црне реке, за Краставу чуку, Велеседо и коту 1050, те је тако видно доцринела ослобођењу Битоља.
И поред свих тих напора и успеха, носилац двеју ,,Карађорђевих звезда са мачевима”, пуковник Миловановић је изненада смењен и интерниран у Бизерту (Тунис). Иако није био члан организације “Уједињење или смрт”, он је вештачки умешан у солунски процес, па је као пријатељ пуковника Аписа и других невино осуђених, пензионисан 17. јуна 1917. При превожењу из Бизерте на Крф, 22. августа 1917. је брод торпедован. С још тројицом виших официра заробљен је и одведен у Немачку.
Умро је у Београду 19. маја 1941. године.
