име: Константин – Коста Пећанац
презиме: Миловановић
име оца: Милован
место: Дечани
општина: Дечани
година рођења: 1879.
година смрти: 1944.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, википедија
Врховни четнички војвода крајем првог светског рата, између два рата и у последњем рату, Коста Миловановић Пећанац, свакако је најистакнутија личност која је оставила мрљу на храбре борце комитског четничког и у целини добровољачког покрета код нас. Његов рад у последњем рату је кристално јасан. Он је издао свој народ и четнички покрет и ставио се у службу окупатора.
Ако је јасно шта је било у последњем рату, није до краја разјашњено какву је улогу имао Коста Миловановић Пећанац у првом светском рату.
Командант прве српске армије војвода Петар Бојовић је првог новембра 1918. године, дакле онога дана када је ушао у Београд, о раду Косте Пећанца обавестио Врховну команду следећим актом:
„ШТАБ ПРВЕ АРМИЈЕ
О БР. 19307
ВРХОВНОЈ КОМАНДИ
По прикупљеним подацима Коста Пећанац спустио се аеропланом 8. септембра 1916. г. код С. Механе. Он је ишао из села у село позивајући јавно све људе а нарочито избегле војнике да му се придруже, те је образовао убрзо чете. Бугарске војне власти знале су да је дошао и где се налази а јавно се говорило да ће он дићи устанак, па ипак, Бугари нису ништа предузели противу њега. Шта више, начелник срески у Житном Потоку, неки Гаврило Прванов, састајао се са Пећанцем и један другом су обећали: Бугари неће дирати Пећанца а ни он неће на њих нападати већ ће само да суди Србима који су неваљали.
Пећанцу се придружио Коста Војиновић „Косовац“ и многи други. Ко није хтео пристати био је убијен као издајник, па био човек или жена.
фебруара 1917. г. преотета је Куршумлија од Бугара а затим Прокупље. Бугари су брзо угушили тај покрет и страшним зверствима које је чинио XXV Бугарски пук а доцније комите њихове показали су, да им је Пeћанац и његов устанак био као наручен и дао им изговор за сва насиља.
23. априла 1917. г. Пећанац са 60 другова оде у Бугарску да се свети. Убрзо су се вратили одатле али за њима и Бугари који су се опет светили Српском народу за Босиљ Град! Пећанац се опет сакрије а народ плаћа. Целог пролећа и лета 1917. горе села и убијају жене и људе тражећи српске комите али не и Пећанца. Целог тог лета борио се Војиновић са Бугарима, а од Пећанца ни трага ни гласа.
Док су стотине јадних српских жена страдале, дотле Пећанчева жена и синчић му живе мирно у Алексинцу, а доцније у Нишу куд их је он испратио пре но што је почео дизати буну. Одатле је отишла у Куршумлију и Бугари јој нису чинили никаквних незгода а о Пећанцу не само да нису распитивали него га и Срби нису смели поменути пред њима.
Част ми је доставити предње с молбом да се сви подаци после рата провере и према Пећанцу по Закону поступи.
1. новембра 1918.Г.
Београд,
Командант армије Војвода Пет. Бојовић, с. р.“
И данас се могу чути мишљења да је Пећанац у последњем рату био издајник а у ранијем херој. Пријава војводе Бојовића и многа сведочења преживелих устаника и народа Југа Србије последњу тврдњу о херојским делима Пећанца у првом светском рату озбиљно стављају у сумњу.
Непобитна је чињеница да је Коста Пећанац са шездесетак четника отишао у Босилеград и направио покољ Бугарског становништва. Пре двадесетак година је у штампи објављен податак, да је у последњем рату Пећанац предлагао Дражи Михаиловићу да своје бројне одреде у сарадњи са Немцима и Бугарима усмери противу партизана, а да Пећанац са мањим одредима борави у планинама и да повремено у договору са окупатором замеће мање чарке. За овако подли рад није битно што би погинуло неколико стотина четника и окупаторских војника. Битно је то да код савезника створи утисак да се он бори противу окупатора. Све је то лепо испланирао стари хајдук, само је једну маленкост испустио из вида. Заборавио је да се намерио очи у очи са школованијим обавештајцем. Када је Дража оценио да Коста смера да и њега и његов покрет жртвује да Коста после рата поново побере ловорике, није му опростио. Скратио га је за главу. Тако је завршио славољубиви врховни четнички војвода Коста Миловановић Пећанац, човек који је одговоран за хиљаде жртава недужног становништва, четника и четничких војвода из првог светског рата.
Није искључено да је акција у Босилеграду у ранијем рату са Бугарима договорена на састанку у Житном потоку који помиње командант Прве армије војвода Бојовић, исто тако као што није искључено, да је Дража као професионални обавештајац за то знао, па је вероватно због тога тако муњевито реаговао.
Недавно сам питао Мишу Влаховића у његовом стану у Београду за мишљење, због чега његов отац војвода Јабланички Милинко Влаховић, прва личност топличког устанка војвода Коста Војиновић-Косовац и војводе професор Јован Радовић, Мита-Комита и његов стриц Крајински војвода Тошко Влаховић и многе друге храбре војводе, четовође и устаници, нису добили, или због чега бар неко од њих није добио Карађорђеву звезду са мачевима. Мишо је мало размишљао и одговорио, да он верује да нису због тога што тај устанак није признат. Веома ценим Мишу и свако његово мишљење, али ми нешто ипак није јасно. Како може бити непризнат устанак а признати устаници. Сви активни учесници овог устанка борци и неборци од Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије добили су добровољачка уверења. Борци као „добровољци борци“ а неборци као „добровољци неборци“. Пре би се могло рећи, да је славољубиви војвода Коста желео да остане једини носилац Карађорђеве звезде са мачевима из устанка на Југу Србије, који је познатији као Топлички устанак.
Свој суд не заснивам напамет. Располажем већином докумената о Топличком устанку. Пећанац није изведен на суд да одговара по Закону, како је предложио војвода Бојовић, него пред некакву Анкетну комисију, која му је поставил само једно питање и дозволила да се на преко тридесет страница хвалише. Имам и његове предлоге за одликовања устаника. Осим војводе Милника Влаховића он за одликовање предлаже само мртве. и то никоме не предлаже доделу ордена Карађорђеве звезде са мачевима.
Било је и других људи који су у последњем рату ставили сенку на додељени орден и назив витеза, али то није предмет ове књиге. Тога је било и у другим случајевима и у другим ратовима. Нису сви ни у последњем рату који су стекли највиши орден за храброст остали до краја верни идеалима за које су се борили али остаје чињеница да су они тај орден својевремено заслужили и добили. Међутим, нисма наишао на доказе да је неко незаслужено добио Карађорђеву звезду са мачевима, али се то заиста не може рећн за војводу Косту Миловановића Пећаниа. Питања која је поставио војвода Бојовић и данас изгледају сасвим логична а неки докази о Пећанчевој издаји у ранијем рату необориви.
Једино су наши храбри ратници са села били противу тога што је један број официра, нарочито виших и генерала уз Карађорђеву звезду са мачевима који су у рату стекли добили у миру за ратне заслуге још по коју. Они су извргавали руглу такве ратнике, јер су признавали само орден додељен у рату. Слушао сам, и то више пута заједљива питања ратника, па макар када се радило о додељеном ордену за мирнодопске заслуге. Док је један констатовао – Е леп ти је тај орден; други би га питао, а који ти га пук изласа! И тако даље. Такви су наши сељаци. Они не праштају никоме, јер се нико не лакоми да преузме њихове фотеље.
Додатни подаци са википедије:
Константин Миловановић (околина Дечана, 1879 – Николинац код Сокобање, мај или јун 1944), познатији као Коста Пећанац, био је српски четнички војвода током балканских ратова, Првог светског рата и Другог светског рата. Пећанац је учествовао у борбама на страни Србије током балканских ратова и Првог светског рата, када се придружио снагама Косте Војиновића Косовца током Топличког устанка 1917. године.
У међуратном периоду био је значајан вођа четничких ветеранских удружења, а такође је био познат и по снажном непријатељству према Комунистичкој партији Југославије, што га је учинило популарним у конзервативним круговима. Као председник Удружења четника током тридесетих година, удружење је претворио у агресивну српску герилску политичку организацију са више од пола милиона чланова. Током Другог светског рата, Пећанац је сарађивао са њемачком војном управом и њиховом марионетском владом у окупираној Србији.
Пред саму инвазију сила Осовине на Југославију у априлу 1941. југословенска влада је дала Пећанцу новац и оружје да организује герилске јединице у јужној Србији, Македонији и Косову. Пећанац је у долини реке Топлице образовао чету од око 300 људи, која је избегла уништење током инвазије. У прва три месеца од капитулације, Пећанац је окупио још трупа од српских избеглица из Македоније и Косова. Међутим, његови четници су се борили само против албанских група у овој области и нису се борили против Немаца. Након избијања устанка на окупираној територији почетком јула 1941. Пећанац је убрзо напустио борбу против сила Осовине и крајем августа је склопио споразуме са немачким окупационим властима и марионетском владом Милана Недића у циљу сарадње у борби против партизана предвођених КПЈ. У јулу 1942. године, вођа супарничког четничког покрета Драгољуб Михаиловић је уредио да га Влада у избеглишту осуди као издајника. Пећанчева даља сарадња са Немцима је уништила и оно преосталог угледа који је стекао у балканским ратовима и Првом светском рату.
Немци су брзо схватили да Пећанчеви четници чији је број нарастао на 8.000, нису ефикасни и поуздани, па чак ни Недићева влада није имала поверења у њих. Пећанчеви четници су потпуно распуштени до марта 1943. Самог Пећанца је на неко време интернирала Недићева влада, а убили су га Михаиловићеви четници у мају или јуну 1944. године.
