име: Михајло Геџа
презиме: Миловановић
име оца:
место: Шилово
општина: Медвеђа
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
80:2000
Владина кафана у Медвеђи тога јутра била је живља него у обичне дане. Пазар је, а људи сишли одозго из планинских села да продају стоку и купе оно што им недостаје. А недостаје им много штошта и било би помало непријатно говорити о томе. Јер људи су осетљиви, а са сиротињом се још нико није разметао и хвалио. Пазар је био слаб: по које јуне или мршава крава, неизимљена и слабачка, привезана уз мокре тарабе старог пазаришта, које свој изглед није баш ни мало изменило за последњих неколико деценија. И неће га скоро изменити, по свој прилици.
Зато је у Владиној кафани врило као у кошници. А ваздух тежак и влажан од испаравања прокисле одеће, помешан с тешким задахом шљивовице и простог дувана. Под је прљав, испљуван и пун пикаваца од испушених цигарета, али ко би имао храбрости да то замери. У кафани је ипак топло и пријатно, а кроз мирис шљивовице људи дочарају и надокнаде све оно што им недостаје и што их тишти.
За једним столом, који је смештен баш испод “Херцеговачког робља”, неколико старијих, озбиљних људи. То су ратници. Седе и препричавају старе успомене, једино богатство и једине драгоцености које су изнели из рата. Да, успомене и го голцат живот. И ништа више…
– Спомињало се, а не повратило се никад више, – каже тихо Михајло Миловановић, наочит и отресит домаћин, који је већ превалио шездесету.
Његови пријатељи гледају га нетремице и слушају са уважавањем. Јер Михајло Миловановић је стари ратник, о чијим би се јуначким подвизима могао да испева читав еп. Маркантни седи бркови и брадица, испод које зјапи зарасла рана од шрапнела, потсећају на слике старинских јунака, оних из народне песме. Главу му покрива црна шубара, испод које провирују праменови седе косе. Одело му од сурог сукна, а на ногама старе коњичке чизме, већ сасвим дотрајале.
Михајло Миловановић прошао је сва бојна поља. Он је један од оних многобројних незнаних јунака, који су на врху свога мача носили славу нашег оружја и слободу родној земљи. Иако прост сељак, он на својим раменима носи еполетушке резервног капетана прве класе, а за ратне подвиге два пута је одликован Карађорђевом звездом с мачевима. Али то није све. Има он и Белог орла с мачевима, и три Обилићеве медаље за храброст, златни руски Крст Светог Ђорђа и друга одличја. Довољно и за неког великог војсковођу, који је учио и студирао војничке вештине, а камоли за Михајла Миловановића, сиротог сељака из села Шилова поврх Медвеђе.
– Где доби толика одличја – пита га један од његових млађих сабеседника.
– Све у борбама од петнаесте па до седамнаесте године. И у љутим невољама. Прву Карађорђеву звезду дадоше ми на Белом Камену, у Подрињу. Ех, ту беше баш тешко…
Михајло Миловановић тада забаци шубару мало на потиљак, натеже гутљај два шљивовице из полића, десном руком поглади своје седе и кишом орошене бркове, помаче се мало са столице, припали “Драву”, дубоко удахну густ дим и поче:
– На Белом Камену беше нас притеснило баш са свих страна. С оне стране Дрине непријатељ не престаје да сипа ватру и митраљез нам поубија многе људе. Било је потребно да се пребацимо преко Дрине и сазнамо што о њиховој снази и кретању трупа. А није лако пребродити Дрину… Когод пође тамо, Бог зна хоће ли вратити живу главу. Мој командант пука, погинуо је, Бог да му душу прости! Дође пред вече међу нас и пита:
– Ко ће драга срца да пређе ноћас Дрину?
– Рат је рат. Мени се беше смркло пред очима. Све пропада. Помислих, једном се мре.
– Ја ћу, господине пуковниче, – рекох му.
– Јунак си, наредниче, (јер ја сам постао подофицир још у првом рату), – одговори он и потапша ме по рамену. Пођи са мном, јер треба одмах да се спремиш.
После неколико часака он ми је издао наређење и казао шта све треба да радим. Задатак није био прост: требало је да пређем Дрину и на сваки начин да заробим и преведем некога од аустриских војника. Нисам мислио како ћу то извести. Пустио сам се Божјој вољи. Бог је велик и милостив, он ће ме водити. Када је заноћало и пала дубока помрчина, са двојицом другова седох у чамац. Пустили смо да га вода сама носи да непријатељи не би чули шум весала.
Све се то догађало као кроз маглу. Михајло Миловановић и његови другови нису били свесни тешког положаја у коме се налазе. Они управо о томе нису ни мислили. Њихова главна мисао била је да тачно изврше поверени им задатак. А зар људи, који се својом добром и слободном вољом примају оваквих дужности и сами полазе у смрт и неизвесност, зар они уопште могу имати страха од нечега. Зато су они спокојно сели у чамац и отисли се низ Дрину.
Плаха вода брзо их је понела. Михајло је шапатом казао својим друговима да ће он први изићи на обалу. Опасани бомбама, држећи револвере у рукама, они су били спремни да се ухвате у коштац с непријатељем, чију снагу у том часу нису познавали. Пушке ће оставити у чамцу, јер пушке су незграпне. Револверима и бомбама лакше се рукује. Последња договарања у чамцу нису могла дуго да трају, јер Дрина је брза вода и они су се очас нашли на босанској страни. Дрвени труп чамца само је тупо ударио у неке стене око којих се био сплео шибљак.
Ноћ је била влажна и хладна. Неколико часака они су непомично стојали у чамцу и ослушкивали. Ниоткуд гласа ни шума. Само, с времена на време, из даљине, отуда са српске стране Дрине, допирало је рзање коња.
– Никога нема, – прошапута Михајло.
– Рекао бих да нема, – одговори један од његових другова.
– Ја ћу први, а ви за мном заузмите бусије.
И као три сенке, Михајло Миловановић, Душан Милић и Раденко Ристић почеше да се провлаче кроз шипражје, које је било још мокро од скорашње кише. Тако су се успузали до једног стеновитог брежуљка, који се једва неколико метара уздизао изнад воде.
– Ја ћу се прибити иза овог камена, а ви лезите ту позади, шапну Михајло и заузе заклон.
Они су одлучили да ту сачекају аустриску патролу, која ће сигурно у току ноћи наићи да извиђа положај на њиховој страни. Часови су споро текли. Дуги као дуге и мршаве године. А ноћ бесконачна, скривала је све видике и дивљем бесу рата давала још језивију, још страшнију слику.
Било је већ прошло десет часова када се из даљине зачу нејасан шум. Срца тројице војника почеше да бију још јаче, још силније, али нико се не маче с места. Само ретке звезде, које су ту и тамо провиривале између облака, бацале су далеку светлост на земљу која је горела.
Миловановић се осврте на своја два друга и даде им руком знак да се не мичу. Бомбе су чврсто стегли рукама и само једним потезом оне ће планути и посејати смрт свуда око себе. Потребан је само један удар, једна искра. Шум се све више примицао и постајао одређенији. После неколико часака јасно се чуло пригушено мрмљање, које Миловановић и његови другови нису разумели.
– Боже, буди нам у помоћи!
А онда се указаше два аустриска војника. Тихо су се кретали и немарно носили пушке пребачене преко рамена. Два три корака иза њих ишао је један официр и поред њега један наредник. Позади, двадесетак корака отприлике, у ситном камењару, кретала се главнина десет до дванаест војника.
Прва четворица прошли су испред Миловановића тако близу да су лепо могли својим шињелима да се очешу о њега. Али ни један га није приметио. И тек што су одмакли корак-два, наредник Миловановић, као горски вук, искочи иза бусије. То исто учинише и његови другови.
– Олт! (Халт!) – узвикну он пригушеним гласом и принесе револвер под грло аустриском официру. Његови другови навалише на остале.
Све се то одигравало муњевитом брзином. Изненађени и запрепашћени, непријатељски војници нису имали времена да се снађу.
Официр први подиже руке у вис и предаде се. Два војника, неки несрећни Босанци, учинише то исто. Само се аустриски наредник маши за револвер и покуша да се брани. Миловановић није пропуштао ни једног тренутка. Налетео је с камом на наредника, и овај паде без крика и вапаја. Његово тело тресну о камен. Миловановић се више није освртао на њега. Брз као муња, једним покретом, он се окрену иза себе и свом снагом баци две бомбе, једну за другом, међу главнину патроле. То је брза и увек сигурна рачуница рата.
Бомбе су плануле и њихов прасак одјекнуо је у голим странама и изгубио се дуж Дрине. Преплашена десетина непријатељских војника, збуњена изненадним препадом и експлозијом бомби, није ни покушала да нападне тројицу српских војника.
Мислећи да их је у заседи сачекала цела једна чета, непријатељски војници разбегли су се куд који. У помрчини нико им није могао ни трага да назре.
Миловановић и његови другови нису губили време, јер у оваквим приликама сваки је час драгоцен и судбоносан. Одмах је разоружао официра и двојицу непријатељских војника, а мртвог наредника претресао и понео његов нотес у коме је доцније командант нашао врло важне податке и забелешке о распореду непријатељских снага. Заробљенике је одмах стрпао у чамац и већ после неколико часака они су били на српској обали Дрине. Нешто пре поноћи Миловановић их је предао своме команданту.
Сутрадан Михајло Миловановић, сељак из Шилова, пуковском наредбом похваљен је пред целом четом, а после неколико дана, на предлог својих старешина одликован је Карађорђевом звездом с мачевима.
Иако је тек био загазио у рат, о јунаштву Михајла Миловановића испредале су се читаве бајке по четама. Војници, више него ма ко други, цене храброст својих другова. Зато су они били оне највише судије које су одлучивале коме ће се ратнику доделити одличје. Цео Трећи пук изгласао је Михајла Миловановића као најдостојнијег и најзаслужнијег. Подвиг који је он извео на Дрини, одјекнуо је међу трупама. Млади редови отимали су се о његово пријатељство, а официри у њему гледали сигурног и испробаног ратника коме могу поверити сваки најтежи задатак.
Свака ратна слава одвећ је скупо плаћена. Прави јунаци то најбоље знају. О својим делима они ретко кад говоре, а и када им преко усана пређе нека реч – она је одвећ скромна. Михајло Миловановић сматра да је само вршио своју дужност и чини му се да је јунаштво тако природно за сваког човека који је кренуо у рат.
– Па рат није игра, него несрећа људска, – каже он са уздахом из старачких груди, које су све прорешетане челичним зрнима.
Својим одличјима Михајло Миловановић покрива четрнаест рана које су на њему остале као вечни белези рата. Тих четрнаест рана од њега свакако није могла да тражи ни слава ни сујета људска. Он је те ране стекао вршећи своју дужност. И још, он је био само један од многих.
– Ко је на Великом Поповићу могао да мисли о слави и одликовањима? И ко ли је имао времена за то? Нисмо знали ни где нам је глава, акамоли да мислимо о ситницама, – вели он смешећи се тихо. – Ту, код Великог Поповића, сви колико нас је било – сви смо гледали смрти у очи. Наша дивизија била је обикољена (опкољена). Беше нас опасао цео корпус непријатељске војске. Нигде излаза. Требало их је збунити и разбити. Гурнули они средином у Велики Поповић, како би одмах заробили цео наш Трећи пук, заједно са дивизиском артиљеријом. Никад нам није било теже до повлачења. Официри се узнемирили, па ни они не знају с које ће стране почети. Војници се значајно погледају, а никоме не прелази реч преко уста. Тада дође до мене командант нашега пука покојни Тодор Павловић (погибе, јунак, доцније на Црноме Дриму) и само ме запита:
– Михајло, јеси ли за борбу?
– Господине пуковниче, па ви знате да нисмо дошли на свадбу него на борбу. Јесам, вала, и кренућу куд год хоћете.
Командант пука Тодор Павловић само је значајно погледао свог одличног војника Михајла Миловановића и из истих стопа отишао право команданту дивизије.
– Ја имам Михајла Миловановића, који ће извршити напад, – казао је он. Он ће сигурно успети. Бољега немам у пуку.
И заиста, после непуна два часа Миловановићу је био поверен тежак задатак. Искусан и неустрашив ратник, примио се тога посла. Припреме нису дуто трајале. Све се то одигравало брзо, као на неком филму. О дугим припремама није ни могло да буде речи, јер опасност је сваким часом постајала све већа.
Одлука је пала. Са својих осамдесет и шест војника, Миловановић ће “обиколити” Велики Поповић и извршити напад на непријатељску војску, које је овде било тушта и тма.
– Хајде, другови, ноћас нам ваља или изгинути сви до једнога или победити, – казао је Миловановић своме воду. – Ми морамо продрети у непријатељску војску и извршити напад. Спремите се, не оклевајте.
То је било предвече. Сунце је већ нестало са хоризонта, и само су још у његовом руменилу горели чисти пропланци српских планина. Над неузораним њивама лебдела је она стравична тишина која личи на време пред олују. Ту и тамо промицали су војници иза својих заклона и спремали се да сачекају нова изненађења.
Михајло Миловановић са својих осамдесет и шест војника одлучио је да изврши напад бомбама. То је оружје којим се најлакше и најбоље рукује. Командант пука ставио му је на расположење пуних девет товара ових ватрених и смртоносних лопти. Свака од њих кадра је да уништи многе животе. Овај чудни товар подељен је на осамдесет и шест равних делова. Сваки се војник био опасао смртоносним појасом, а Михајло Миловановић задржао је четрнаест бомби за себе.
Када је пао први мрак, вод је кренуо ка Великом Поповићу. Лагано су се кретали од заклона до заклона, јер један непромишљен потез могао би да упропасти цео план. Наредник Миловановић, са свом трезвеношћу наших горштака, објашњавао је својим друговима шта треба да чине:
– Бог чува јунаке, кажем вам. А на кукавице иде свака рђа. Смрт бежи од јунака. Ја ћу вас распоредити све, и ви чекајте док чујете прасак моје бомбе, А онда сви у ватру. Гађајте право у гомилу, а када испуцате све што имате – бежите својој чети како знате и умете. Бог ће вам бити у помоћи! Ја ћу први…
Сви људи нису подједнако храбри. Многи из Миловановићевог вода нису проговорили ни речи, а било их је којима се, можда нехотице, отео понеки тежак уздах. Једно је само тачно: нико од ових људи који су полазили у смрт није противуречио, није нико казао да би хтео да се врати. Јер наши људи имају дубоко осећање стида пред страхом.
Око осам и по часова увече, Миловановићев вод је био на домаку Великог Поповића. По унапред утврђеном распореду, Миловановић је на једну страну упутио поднаредника Ристића са половином људи, а на другу страну кренуо је он. Није дуго потрајало, а осамдесет и шест војника опасали су појасом људских заседа Велики Поповић.
Како то изгледа чудно и готово невероватно! Осамдесет и шест људи хоће да нападну једно место у коме се у томе часу налазило преко две хиљаде непријатељских војника. Ту је био и главни штаб непријатељског корпуса.
Пијаца у Великом Поповићу личила је на мравињак. Непријатељски војници истерали су из домова све што су нашли: бачве с вином отварали су насред пијаце и пили лакомо, управо онако како пије жедна војска. То је место у коме ће се остати дан два, па зар војска треба да остави нешто за собом?!
Михајло Миловановић зачас је осмотрио снагу оних које је требало напасти. Узалуд човеку јунаштво, узалуд му жеља за победом када је мали и немоћан. Али није се имало куд. У питању је цео један српски пук. И још више, у питању је земља.
Мисли, као ватрене муње, севале су кроз Миловановићеву главу. Оклевати се не сме ни једнога часа, јер непријатељска патрола може наићи на неког од његових војника и онда – онда је све пропало. А време пролази, оно неће да чека…
– Напред Михајло Миловановићу! – прошапутао је он сам себи и стегнуо у рукама две бомбе. – Напред, јер од своје судбине не можеш побећи!
Ударио је на Малу Капију, тако се зове место између једне штале и кафане. Добро је осмотрио терен и лако у скоковима претрчао неколико корака. Ту је, већ се сасвим примакао. Јасно је распознавао непријатељске војнике и лепо видео њихово кретање. Али одлуке треба брзо доносити, јер може му се догодити да и они њега примете. Не сме се губити ни један часак.
И Михајло Миловановић потрчао је још неколико корака. Од једне групе аустриских војника сада га је делио простор од једва петнаест метара.
Један замах руке, један удар – и бомба је зачас планула међу непријатељским војницима.
Није чекао да се они приберу. За овом је следила друга, па трећа, пета и онда све редом.
Збуњени непријатељски војници, они које још није дохватило парче врелог челика, потрчали су на супротну страну. У страховитој гужви и паници није се знало ко кога гази, ко кога сатире. Али нигде више они нису имали излаза. Миловановићеви људи иза својих заклона сипали су бомбе које су праштале и просипале се као нека ватрена киша. За неколико часака они су избацили и испалили свих девет товара бомби којима су се мало час били опасали.
Задатак је био извршен. Миловановићеви војници напуштали су сада своја места и пуним трком враћали се својој јединици, своме пуку који је чекао на њих.
– Осморица ми остадоше ту. И они су изгинули, никад се више вратили нису, – са сузама у очима прича стари Миловановић. Све су то били дивни младићи, дивни људи. Никад их нећу прежалити. Непријатеља смо истерали из села, али нашу осморицу изгубисмо. Мршљака (мртваца) било је толико да их нисмо могли све ни да сахранимо. Сатрли смо ту многе и многе људске животе. Ето, ја сам такав човек да не могу ни јагње да прекољем. А убијао сам људе… Рат је рат, а земља се мора чувати и бранити. Задржали смо положаје тако пуна три дана и спасли цео наш пук. После смо морали да отступимо, али пук је био спасен.
Михајло Миловановић, који је на Великом Поповићу добио другу Карађорђеву звезду с мачевима, помаче се мало са свог места, извади кресиво, припали цигарету и настави своју ратну причу, која је дуга и суморна као и његов живот.
Минули су многи дани и ратови се заборавили. У ослобођеној отаџбини заборављен је и Михајло Миловановић. У свом селу Шилову, повучен и скроман, он живи и бори се са неродном земљом која не може да га прехрани. Зато је сина послао да надничи код другога, а једнога упутио у војску да буде подофицир, јер тамо се боље живи него у селу. О празницима само и о пазарним данима Михајло се спусти до Медвеђе да се ту нађе са својим друговима из рата, чија судбина није ништа боља, ништа веселија од његове.
