име: Драгутин
презиме: Милутиновић
име оца:
место: Бедошевац
општина: Крагујевац
година рођења: 1865.
година смрти: 1941.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
После победе над Турцима 1912/1913. незајажљива тежња Бугара да добије највећи део Македоније, с једне, и утицај Централних сила да разбију Балкански савез, с друге стране, пресудно је утицало на бугарског суверена Фердинанда да изненадно и без објаве рата нападне Србе и Грке.
Четири бугарске армије: I, III, IV и V напале су I и III армију српске војске. Лево од Прве армије била је Друга армија, тек приспела с Једрена, а на крајњем левом крилу била је Тимочка војска. На крајњем десном крилу до Треће армије налазио се Пети пук трећег позива.
Изненадним нападом и без објаве рата Бугарска армија је имала почетну иницијативу, тако да је командант Треће армије генерал Божа Јанковић предложио да се српске трупе повуку на главне положаје чиме се сложио и војвода Путник, али не и његов помоћник генерал Живојин Мишић. Он предлаже да се не одступа, него да Трећа армија упорно брани своје положаје и да се одлучна битка прими на Брегалници, што је Путник на крају прихватио. Док се Прва армија развијала за борбу (дивизије: Дунавска прва, Шумадијска прва, Дунавска друга, Моравска друга и Коњичка дивизија) и док се стратегијска резерва Врховне команде (Црногорска дивизија и Добровољачка бригада) примакла положајима – Трећа армија се рвала с далеко надмоћнијим снагама. Дринској дивизији првог позива стигла је у помоћ Моравска дивизија првог позива, па се положај стабилизовао. Ратна срећа је почела напуштати агресора. Срби су заробили комплетан ХIII пук и два батаљона ХХVI пука и три батерије бугарске војске. За то време на десном крилу треће армије утростручене су бугарске снаге које су добиле налог да по сваку цену заробе комплетну Тимочку дивизију другог позива. Једино то може ублажити катастрофу ХIII пука, истицали су Бугари. Пуковник Драгутин Милутиновић командант Тимочке дивизије другог позива имао је пред собом далеко јаче снаге и наредбу врховне команде и команданта Треће армије да се одржи по сваку цену. Пет дана је Милутиновић са храбрим Тимочанима упорно бранио своје положаје уз 3.470 људи избачених из строја од којих 628 погинулих. За то време Прва армија с Дринском и Моравском дивизијом првог позива из Треће армије добиле су брегалничку битку. Уз огромне жртве дивизија пуковника Милутиновића дала је нецроцењиви допринос српској победи на Брегалници.
У братоубилачком рату, који су Бугари мучки изазвали, Срби су изгубили из строја близу 17.000 људи од којих преко 3.000 мртвих. Бугарски губици били су двоструко већи. И не само то. Други балкански рат је завршен катастрофадно за Бугаре. Румуни су упали у Добруџу, Турци су повратиди Једрене и добар део територије у Тракији, Грци су одбранили оно што су бранили, а од Срба нису ништа добили. Били су принуђени да моле за мир и, што је најгоре, Централне силе су успеле да разбију Балкански савез и да обезбеде повољне услове за свој продор на Балкан. Десетог августа 1913. године је, уз присуство великих сила, у Букурешту потписан мировни уговор и коначиа подела територија освојених од Турске у првом балканском рату.
Десно крило фронта према Бугарима браниле су старе мегданџије и одлучно утицале на исход брегалничке битке. Храбри стари Тимочани другог позива и себе и свог команданта Драгутина Милутиновића уврстили су у ред најхрабријих српских ратника.
Посебна су прича најстарији међу мегданџијама брегалничке битке, петопуковци трећег позива који су држали везу с Грцима. Те бркајлије су се тако храбро бориле да су им се дивили и Срби и Грци, а и сами противници Бугари. Нико није опевао нити описао те хероје који су овамо добровољно дошли да помогну својим синовима. Да поједини народи имају само те старине, од њих би направили читаву историју.
Пуковник Драгутин Милутиновић рођен је у Бедошевцу код Крагујевца 29. IХ 1865, а умро је 05. јануара 1941. године у Београду. Поред Тимочке дивизије другог позива, пуковник Милутиновић је под својом командом имао и следеће јединице до свршетка рата: Шумадијску дивизију другог позива, Вардарску дивизију првог позива, резервне трупе и подофицирску школу у Бизертији и Прву српску добровољачку дивизију коју је у Добруџи преузео од пуковника Стевана Хаџића.
Године 1918. Милутиновић је прешао на рад у штаб Врховне команде на Буковику где је унапређен у чин генерала 18. Х 1918. године. После рата на основу новог Закона о устројству војске и морнарице преведеи је у чин дивизијског ђенерала и до пензионисања, јануара 1927. обављао је разне дужности у бившој Југословенској војсци. Између осталог био је инспектор пешадије, канцелар краљевих ордена и члан Војног савета.
