име: Боривоје
презиме: Миљковић
име оца: Јован
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1889.
година смрти: 1969.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Мирковић Ј. Боривоје, официр – ваздухопловни дивизијски генерал, (Ваљево, 10/23. IX 1889 – Лондон, 21. VIII 1969).
Отац Јован, артиљеријски официр, рођен у Горњој Буковици код Ваљева, а мајка Смиљана, рођ. Вражалић такође из Ваљева. Био је питомац ХК класе Ниже и XXII класе ВШ ВА. Завршио је пилотску и ловачку школу у Француској.
По завршетку школовања, првим распоредом одређен је 1911. за водника у III дивизиону Дунавског артиљеријског пука и остао до I светског рата. У Првом светском постављен је прво за водника а потом командира батерије. Рањен је 1914. године у борбама на Мачковом камену.
Године 1916. добровољно се пријавио у новоосновану Српску авијатику и сматра се једним од пионира ваздухопловства код нас. Током I светског рата је у Француску пилотско-ловачку школу у Шартру и Авру. Након завршетка летачких и ловачких курсева, летео је у као пилот ловац у српско-француској ескадрили до 1918. године и учествовао у пробоју Солунског фронта. Због свађе са командантом Српске авијатике мајором Роже Витром, враћен је у артиљерију.
После рата био је командант III брдског дивизиона Јадранске артиљеријске бригаде, командант најпре дивизиона, а потом артиљеријског пука II армијске области, на служби у барутани Обилићево, Артиљеријској инспекцији и као командант II дивизиона Дунавске артиљеријске бригаде. Од 1928. године био је на служби у Ваздухопловном одељењу Команде Ратног ваздухопловства, као в. д. команданта IV ваздухопловног пука, командант I ваздухопловне бригаде, у штабу команде Ваздухопловства, заступник и в. д. помоћника команданта Ваздухопловства. Постао је први ваздухопловни генерал у војном ваздухопловству Југославије.
Био је организатор и учесник пуча од 27. марта 1941. године, којим је збачена влада Цветковић – Мачек. У Априлском рату 1941. је командант Ратног Ваздухопловства Војске Југославије. Организовао је евакуацију краља, владе и високих официра из земље, а потом је и он 15. априла напустио земљу. Остао је на дужности команданта Југословенског ваздухопловства у Каиру, а 16. фебруара 1942. године је пензионисан као дивизијски генерал због учешћа у Каирској афери и интерниран у Уганду. Остао је у емиграцији и добио чин почасног генерала у Војсци Велике Британије. У дугој летачкој каријери имао је два удеса и постао тежак инвалид.
У браку са Мирославом – Миром, кћерком Фердинанда Ланга, при ватног чиновника, имао је сина Милорада (умро млад) и кћи Весну, удату Масаловић. Још 1937. године постао је удовац.
Двоструко је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена (1915. и 1918), Орденом Југословенске круне III и IV степена, Орденом Светог Саве III и IV степена, Орденом белог орла IV и V степена, Златном медаљом за храброст и бројним споменицама и страним одликовањима.
Имао је више домаћих и страних одликовања па и два Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (1915. и 1918).
