име: Митрофан
презиме: Бан
име оца: Георгије
место: Цетиње, рођен у Главати
општина: Цетиње
година рођења: 1841.
година смрти: 1920.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, википедија
ЦРНОГОРСКИ ВИТЕЗ
И ако не располажемо указом о одликовању митрополита Митрофана Бана Златном Обилићевом медаљом Црне Горе из 1847., односно 1851. године, један докуменат несумњиво говори да је Митрофан овај орден добио. Краљ Никола је шестог априла 1910. године поздравио Бана следећим речима:
„Немам чиме више да Вас одликујем и да Вам укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст – одличје које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу симбол јунаштва и ратништва, којом сте се борили за слободу нашег народа; имате мој највиши орден и ја не знам чим више да Вас одликујем за Ваше заслуге до мојом љубављу и трајном наклоношћу“.
Овај говор краља Николе је објављен у Гласу Црногорца десетог априла 1910. године у броју 17. Он је такође објављен у Цјелокупним дјелима Николе Првог Петровића Његоша у књизи четвртој, на Цетињу 1969. године.
Подаци са википедије:
Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841. – Цетиње, 30. септембар 1920.) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као председник Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.
Митрополит Митрофан је рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место Главати припадало је старој Грбаљској жупи, која се у то време, заједно са читавом Боком которском, налазила у саставу Аустријске Далмације. Основну школу учио је у селу Врановићима, а потом и у Котору. Замонашио се 1865. године у српском православном манастиру Савини. Далматински спископ Стефан Кнежевић га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин ђакона, а 2. октобра 1866. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира Подластве именован је 1867. године.
Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у Књажевину Црну Гору, где је 1869. године постављен за настојатеља манастира Мораче. Морачки игуман је постао 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то време веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора Епархије захумско-рашке, а након смрти митрополита Висариона Љубише (1884) постављен је и за администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте 1884. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја упућен је у Русију, где је и хиротонисан, дана 18. априла 1885. године у Санкт Петербургу. По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз Никола Петровић-Његош је обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а истовремено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу “Глас Црногорца” од 1. јануара 1904. године.
Почетком 1916. године, када је краљ Никола са делом државног и војог врха напустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме аустроугарске окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством Црвеног крста Црне Горе развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.
У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Председавао је историјском сједницом Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима. Такође је председавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је заседала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том заседању је формиран и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејким сабором, а за његовог председника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). Умро је 30. септембра 1920. године на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.
Одликован је Златном медаљом Обилића, Орденом Светог Саве, Орденом Данила, руским орденима Свете Ане и Светог Александра Невског и бугарским Орденом Светог Александра.
